Putopis. A što ne bi na Alpe? by Smiljke, Valjevo

screenshot_2Autor: Smiljke, Valjevo

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

Prošle godine (2015-te) sam išao na Alpe sa drugarima motorašima, Dejanom, Mikicom i Matijašem. Vratili smo se s´ lepim utiscima i gomilom fotografija i video materijal.
U nekoliko navrata sam pokušavao da sredim video materijal ali nekako uvek odlutam, u mislima, ponovo na taj prelep predeo i od editovanja ne bude ništa. Cica je uvek prisustvovala tim pokušajima i zajedno sa mnom se divila lepoti prirode.

Dođe i kraj maja 2016-te, moji drugari imaju obavezu da porodice vode na more i razgovor se svodi na to gde je bolje, Grčka, ali koja mesta?
U meni se probudi dobar muž i kažem ženi da odabere neko mesto u Grčkoj, gde joj se sviđa, pa da odemo da se brčkamo, broj dana onoliki koliko ona misli da bi nam prijao.

Odgovor me je šokirao: a što ne bi na Alpe, motorom, dok još ima snage u nama? U Grčku možemo i sa sedamdeset godina, preko neke agencije.
Ne verujem, gledam po kući da nije negde postavljena skrivena kamera. U najhedonističkijim maštanjima, nisam imao obraza da planiram Alpe dve godine za redom. Ajde da se ne radujem prerano, bez obzira što srce počinje ubrzano da kuca, smireno objašnjavam Cici da prvi i poslednji dan mora da sedi na motoru preko 600 km.
˝Nema veze, pravićemo pauze, pa nije mi bilo neudobno ni onih 350km kada smo obilazili Goliju, Kokin brod, Zlatibor i Taru u jednom danu.˝

Planiranje može da počne. Ono što joj se svidelo na slikama je Mangart, Dolomiti i Grossglockner…dobra osnova.
Prvo na accuweather-u tražim najstabilniji vremenski period za ove lokacije i to je otprilike 27-mi juni pa nadalje.
Preko booking-a odmah rezervišem dve noći u ˝Apartments and Rooms Jozica˝, jedan dan odmor, drugi dan Mangart pa dalje.

Sve mi je nekako preblizu, nezgodno je naći prenoćište koje odgovara i po ceni i po lokaciji u tako kratkom vremenskom razdoblju. Prošle godine smo rezervisali početkom maja za sredinu augusta i jedva smo našli smeštaj. U međuvremenu vidim da mi je sajla kvačila za zamenu, okrećem telefone i rok isporuke je mesec dana. Niko od dilera Kawasakija nema sajlu na stanju, kako je lako biti diler u Srbiji.
Ivica Matijaš mi priskače u pomoć i preko njegovih prijatelja, sajla stiže dva dana pred put.

Menjam ulje, filter i sajlu kvačila pri tome me osa vakciniše za vrat a posle par minuta, pčela za nožni prst. Zaključujem da nisam alergičan i da može da se krene bez ikakvih problema.
Kako se približava vreme polaska tako se menja i vremenska prognoza. Taman kada je prošao rok za besplatno otkazivanje smeštaja, accuweather je predvideo kiše i nepogode duž cele moje rute. Nema veze, mi krećemo!
Polazak je 27-mog juna u 6h ujutro, da izbegnemo vrućinu i nadam se kišu koja bi trebala da nas uhvati oko 13h kod Zagreba.

Dan pre polaska se pakujemo i vidim da nema šanse da u 3 kofera spakujem sve što smo hteli da ponesemo. Prvo alat svodim na ˝smrt˝ klješta, par imbusa, pribor za krpljenje guma i zlatnu karticu auto-moto društva. Od garderobe samo po nekoliko starih majica koje planiramo da pobacamo kada se isprljaju kao i čarape. Farmerke i patike će nam biti civilna oprema i po dve pristojne majice, ponećemo po duks dugih rukava ako bude hladno.
Merimo sve stvari i nas dvoje u opremi i vaga pokazuje neverovatnih 210kg!!!

Krećemo sa 2 sata zakašnjenja, oko 8h, i tek u Sloveniji kapiramo da smo zaboravili da spakujemo dukseve a verujte bili su neophodni i foto aparat.

Auto put smo zgazili mnogo lakše nego što sam očekivao a na pauzama koje sam pravio na otprilike na 150km, pre nego što osetimo umor, smo upoznali dosta interesantnih ljudi.
Izdvoio bih jedan susret. U Hrvatskoj nam se obraća čovek, dosta mlađi od nas, koji otežano hoda i otežano priča. Dolazi i njegova supruga i sedaju sto do nas tako da možemo da razgovaramo. Čestita nam što putujemo motorom i na izabranoj ruti. On se pre par meseci probudio iz godinu dana duge kome. Vozio je motor auto putem, po mraku i kiši. Vizir mu je maglio i nije na vreme video znake upozorenja da su radovi na putu. U sekundi mu se promenio ceo život!
Održava ga želja i nada da će ponovo moći da sedne na motor.

Kod Zagreba nas je uhvatio pljusak, sreća, na pumpi i držao nas je preko sat vremena. Radnici pumpe kažu da je ove godine to najjači koji su videli. Automobili su se zaustavljali u zaustavnoj traci autoputa. Vozači koji su stizali na pumpu, po prestanku kiše, su izgledali izbezumljeno.

Kako se Versys 650 borio sa tolikim teretom na auto putu možete videti ako imate 6 minuta viška svog života. Pustite neku muziku koja vam se sviđa pošto se čuje samo šuštanje vetra. Vibracije koje se vide su od nosača kamere, motor je savršeno miran.

Ovo je nebo iznad Zagreba:

1f6a167d-b33f-d04a-909b-2b3725928e86_thumb

Par minuta kasnije je to izgledalo ovako:

a1ce74ab-1874-9540-8a74-85f7460337d1_thumb

Po ulasku u Sloveniju, auto put postaje zanimljiviji a temperatura je prijatno niža. Nas dvoje smo se raspričali preko BT komunikacije kao dve kokoške. Glasovna obaveštenja sa navigacije su isključena, na navigaciju ni ne obraćam pažnju, ovde ne može da se zaluta. Mnogo puta sam išao u Kranjsku Goru na skijanje a i svako skretanje je jasno obeleženo.
Ko, bre, ne može da zaluta!?!

Tamo gde sam trebao da skrenem ka Kranju sam preticao kamion sa dve prikolice, putokaz nisam ni video. Vidim isključenje za Vrhniku, brate kao u zoni sumraka, kakva sad Vrhnika kad treba da bude isključenje za Kranj. Uđem u Vrhniku, prvi kafić, priđem namrgođenom, nabildovanom, istetoviranom momku sa devojkom jer nikog drugog nije ni bilo. Razvuče mu se faca u osmeh kada sam mu rekao da smo iz Srbije i uputi nas kako najbrže da izađemo nazad na auto put uz upozorenje da ne slušamo navigaciju nego njegova uputstva, jer svaka iz nekog razloga brlja u tom delu Slovenije.
Zahvalim se i krenem a u sebi razmišljam gde li nas je ovaj uputio. Posle par minuta pogledam a navigacija me vraća nazad u Vrhniku!?
Vozim po uputstvima koje mi je čovek dao i bez problema stižemo u naše prvo prenoćište negde oko 16h 30´, jedino sa 44km većom kilometražom.

˝Apartments and Rooms Jozica˝ objedinjuje restoran, pizzeriju, sobe i apartmane. Nalazi se na 4km od Kranjske Gore. Dolazim do šanka, gospođi pokazujem rezervaciju sa booking-a, ona uzima ključ i vodi nas do sobe. Pokazuje nam mesto za motor. U garaži su vrata i kroz hodnik smo odmah u sobi. Odlično ne moram da teglim pretovarene kofere. Soba jeste velika, čista ima sopstvenu saunu, kuhinju ali brate gledam u točkove parkiranih automobila napolju. Cica kaže: daj nemoj sad da izvoljevaš ovo je samo da prespavamo. Raspakujemo se i vidimo da je kofer u kom je Cicina torba sa stvarima mokar.
Nisam bio pažljiv kada sam ga zatvorio, nisam video da je uštinuo unutrašnju torbu. Zagrebački pljusak je pošteno navlažio Cicine stvari, osim moto opreme nema šta suvo da obuče.
Idem do recepcije da vidim da li slučajno imaju neku sušilicu ili grejalicu. Sada je na recepciji čovek…znate ja sam rezervisao dve noći….bla…bla…bla, a otkuda vama taj ključ? Dala mi gospođa za šankom, pre par minuta. Jao čim nisam tu oni nešto pogreše, vaša soba je na spratu, sa pogledom, izvinite, sada ću vam obezbediti i grejalicu za stvari…i još nekoliko puta izvinite…u stvari izvinjavao se sve do vrata nove sobe.
Nova soba je duplo veća, sa terasom i pogledom na planinske vrhove.
Grejalica suši stvari a nas dvoje, istuširani, dovršavamo sendviče koji su putovali od Valjeva.

73db4791-cda1-5644-933a-6ea650853dbd_thumb

Mesto za motor:

cdd693a8-17fa-c642-8ef5-07f03449f6a2_thumb

Pogled:

2a2abbea-415e-2e4e-a320-1750ad426c0c_thumb

e879151f-153d-a045-9fad-fa7b6196a022_thumb

Primećujemo da dosta ljudi dolazi ovde na klopu, što s´ motorima, što s´ kolima, tablice i lokalne i iz cele Evrope. Rešimo da vidimo kakva je to hrana a i vreme je za večeru. Konobarici objasnim da hoćemo samo njihove domaće stvari, za početak neki domaći sok i neku supu karakterističnu za ovaj kraj Slovenije i njihov restoran. Odmah nas pita dal´ jedemo pečurke, da, daaa, volimo ih i Cica i ja. Odskakuta ona veselo i odmah se vraća sa dve ogromne čaše domaćeg soka od zove sa listićima mente i kriškom limuna, led u posebnoj posudi.
Sok je vrh! Vrlo brzo stižu dva tanjira supe, ma nisu to tanjiri to su male vanglice, u svakoj ima bar po 300gr različitih pečuraka plus preukusna, gusta supa. Više mi liči na gulaš s´ pečurkama. Ukus je savršenstvo, ono presit si a još ti se traži ukus. Borismo se mi s´ tim dobrih sat vremena.
Ovaj dan smo završili sa ogromnim osmehom na licu, prezadovoljni putem, smeštajom i hranom.

________________________

Budimo se, bez sata, baš odmorni. Pravimo nes kaficu i polako kuliramo na terasi. Pojma nemamo koliko je sati a da budem iskren, ni ne interesuje nas. Kada smo završili ritual silazimo na doručak.
Dočekuje nas nasmejana konobarica, ista koja nam je dala pogrešnu sobu i prati nas do našeg stola. Na stolu neki mršavi plato sa malo sira, malo šunke, džemići i maslac. Taman kada sam hteo da naručim konkretan doručak, procvrkuta konobarica:
˝Želite li jaja,koliko, na koji način spremljena, viršle, kobasice, kroasane, mleko, čaj, kafa, ceđenu narandžu? Da donesem ja sve ili vi imate neke želje, samo recite ja sam tu da vam spremim. Znate i ja provodim dosta vremena putujući motorom, izvinite za grešku u vezi sobe, juče.˝
Naručimo prvo čaj i odlučimo se za razne vrste kačkavalja i šunke. Drže nas još one pečurke od sinoć. Napravimo sendviče za danas koje nam konobarica lepo umota i doda nam još po kroasan da nam se nađe ako nam se oduži vožnja. Iza nas je ostalo više hrane nego što smo pojeli i potrošili za sendviče.
Prvi, razočaravajući, susret sa doručkom, na žalost, kasnije nismo slikali:

f5f6bbca-2598-3b49-92aa-8bd9309cbd31_thumb

Odlučujemo da odemo do Villach-a u Louis da kupimo dukserice i kišno odelo za mene, ono koje sam poneo se raspalo (kupljeno u poljoprivrednoj apoteci i dobro služilo u prošlogodišnjoj turi po Alpima).

Put nas vodi preko Wurzenpass-a (1.073 m), naš prvi zajednički pass koji nije ni bio planiran, e ovo je lepota putovanja- neplanirano a imaš vremena da obiđeš. Sendviče u tank torbu, bočni koferi prazni i krećemo. Fotografije koje slede su frejmovi iz video snimka pa je kvalitet takav kakav je.

Skretanje za Wurzenpass, Podkoren, po naški.

7bb832e8-3492-fd4b-b60e-690aba5bd430_thumb

Kvalitet asfalta i nije neki ali se prolazi kroz lepu šumu i lepe su krivine. Miris borovine se ne može opisati. Pošto Cica zna da volim malo drugačije da vozim nego sada, nudi mi opciju da je ostavim na vrhu a ja da odem do Villach-a i da je pokupim u povratku. Džentlmentski odgovaram da mi nije problem lagana vožnja i da ceo ovaj put vozim da bi oboje uživali u prirodi. Svi koji nam dolaze u susret nas pozdravljaju, lep je to osećaj znati da pripadaš velikoj grupi ljudi koji vole putovanja motorom i koji su uvek spremni da pruže pomoć ako zatreba.

9968a500-8069-a84f-b502-4696a7fef304_thumb

Odjednom mi, na moju veliku radost, upada mi u vidno polje, veliki motor zelene boje- Versys 1000! Oduševljeno ga pokazujem Cici i čujem u kacigi:
-A šta fali ovom našem? Nisam se umorila na auto putu, pouzdan je, malo troši, kroz krivine može brže nego što bi nama bilo prijatno a uvek možeš da ga ofarbaš u zeleno ako ti se baš sviđa…
E hvala ti Bože na pametnoj ženi! Uzgred ovo je prvi, veći motor a da nije BMW GS, Harley Davidson ili Ducati Multistrada 1200, koji sam sreo na putu. GS je zastupljen u tolikom broju kao da ga daju besplatno uz 5kg praška za veš.

57a10b1a-0ee5-e14b-8d73-46084757e6a5_thumb

A na granici sa Austrijum gomila naoružanih graničara!?!? Šta ako nas zaustave i uzmu nam sendviče i kroasane, jedva suzdržavam smeh dok mi oni mašu da prođem.

1f10855f-148b-4a43-a0ab-03383e5f8d68_thumb

Asfalt sa austrijske strane je katastrofa u odnosu na slovenačku ali su radovi u toku. Pogađate da je nas uhvatilo crveno svetlo:

47b79715-3d60-d044-926e-6d11b13fb1b8_thumb

Da vas ne davim više ovim fotografijama sa kamere, vrlo lako nalazimo Louis u Villach-u. Stajemo ispred vrata, skidamo tank torbu, postave iz jakni i sve trpamo u jedan od bočnih kofera. Staje kolega s´ motorom, lepo čovek kaže:
– Zdravo, čak iz Srbije?
– Zdravo, da.
Uđe u Louis. Dolaze dva namunjena R-a, nemačke table, njih troje. Muž i žena na jednom, samac na drugom.
-Zdravo, vi čak iz Srbije na tom motoru?
Sunce ti poljubim, pa ja znam nemački. Nemoguće, nikad ga nisam učio…znam, EU je donela zakon da svi nauče srpski za 24h da bi mogli s´ nama da pričaju kada nas prime…ma neeee…to mora da je od onih pečuraka u Jožici. Kada se vratim, tražiću pečurke za kineski, baš bih voleo da ga znam.
Trgnu me glas..
– Ovo je moja supruga (zaboravih ime) i drugar, mi smo iz Vojvodine ali već tri godine radimo i živimo u Nemačkoj.
– Mladi ste, zašto ste otišli ako nije nekulturno što vas pitam?
– U Srbiji smo zaboravili da se smejemo a hteli smo i porodicu!
Au, nikada me odgovor na pitanje nije toliko pogodio. Žao mi je što se mladi ljudi tako osećaju kod nas i što je to realna slika koju odnose i prenose u svet o svojoj zemlji. Dok ćaskamo, stiže i auto sa Villach tablama, mladi Novosađanin koji godinu dana živi i radi u Villachu. Svi su nasmejani i zadovoljni. Dečko iz Novog Sada ima sladak problem, kupuje novi motor ali ne može da se odluči…hiljadarka ga plaši, početnik je…razlika u ratama nije velika, e slatke muke. U povratku hoćemo da obiđemo Faaker See jezero, dobijamo upozorenje da su cene u tim kafićima i restorančićima oko jezera, prenaduvane i za njihove uslove.

b4a4602e-6d9d-0145-943f-13494720e6c9_thumb

24663660-dc54-b343-bec0-4492e3946dd2_thumb

4ca30ca4-b781-c14e-ab96-8185f5621e8f_thumb

Završavamo kupovinu, pozdravljamo se s´ novim drugarima i idemo da napravimo krug oko jezera. Put je samo na dva mesta blizu jezera, uglavnom mora da se uđe duboko na plac restorana ili kafića da bi ste došli do obale. Odustajemo od kuliranja na jezeru i krećemo nazad ka Jožici da ostavimo stvari i da spakujemo Mangart u ovaj dan.

be002b0b-b4f5-2b49-818e-b7e879379a18_thumb

0c5a2207-0dda-014f-9c5c-fd6500e14b3b_thumb

ebc635b2-8ac1-9a4d-8a0c-835a0af53c4f_thumb

Ovaj video je namenjen onima koje interesuje kakav je kvalitet asfalta i priroda preko Wurzenpass-a. Nema atraktivnih prolaza kroz krivine ni opasnih situacija, obična relax vožnja. Opet važi ono za muziku, pustite neku svoju u pozadini.

Stigosmo u Jožicu, Cici kažem da mi naruči kafu i sok od zove a ja odoh da ostavim višak stvari u sobu. Vraćam se a konobarica (motorašica) već priča Cici kako je Vršič baš opasan prelaz. Loš asfalt, klizava kocka u krivinama, dosta njih je popadalo tamo a Mangart je užasan, šta ćete tamo… i sve u tom fazonu, uplašila bi i vozača a kamoli suvozača. Ja je zamolim za jelovnik, ne bih li je prekinu… a uopšte nisam gladan. Cica kao iz topa:
– Pa nećemo valjda da jedemo, ja sad nisam uopšte gladna.
– Samo vi donesite a mi ćemo da se dogovorimo.
Stiže jelovnik, sokovi i kafe a ona ne zatvara:
– A došli ste preko Korenskog Sedla iz Villacha? Ni taj prelaz mi ne volimo, tu ume da bude baš opasno…bla..bla..bla.
Sreća pa se pojaviše novi gosti i ona ode da radi. Mi normalno odustajemo od klope. Uz kaficu pričam Cici da ona i njen muž sigurno voze neki tip motora koji je samo za dugačka putovanja a nezgodan za krivine.
– Pa videla si da da ovaj prelaz ka Austriji nije opasan. Jesi li se uplašila negde?
– Nisam.
– A jel´ mi idemo preko tog Vršiča?
Smišljam u trenutku jednu malu, belu laž.
– Nemam pojma, mi idemo putem za Bovec, na navigaciji se ne pominje Vršič. (Prošao sam ga prošle godine)
– Dobro, ali kada ti kažem da usporiš, ti uspori, nije mi prijatno da budem u grču.
– Važi, nigde ne žurimo.

Krećemo da odvozamo drugi deo dana:

26d2d813-b408-6f4a-ae27-8464c7849a15_thumb

Nailazimo na putokaz, na kome se jasno vidi gde idemo. Ja joj skrećem pažnju na drveće kroz koje se neobično lome sunčevi zraci i daju drveću gotovo ljubičastu boju. Prolazimo.

83464a87-5d65-e54d-80af-f76353fd2aa9_thumb

Dolazimo do čuvenog jarca, čiju fotografiju ima svako ko je prošao kroz ili pored Kranjske Gore, pa ajd da mi ne budemo izuzetak. Cica će:
– Ma hajdemo mi da vidimo taj Mangart a jarca možemo da skinemo sa interneta i onako nećemo da pravimo selfi s´ njim.
Kasno, već je slikan.

1

Pričam joj kako je Soča lepa reka. Bistra kao suza. Napravićemo pauzu na njoj, možemo i da pojedemo sendviče tamo. Mangart nije toliko strašan koliko ona žena priča a pogled je takav da od njega zastaje dah.
– Jel´ ovo taj Vršič, isto je kao što je ona žena opisala?
– Izgleda da jeste, vidiš da nije strašno.
– Nije kad me zagovaraš…i uspori to malo, vidiš da se propinje motor!
– Važi…a ti se nagni napred, na mene, dok ne prođemo ove krivine uzbrdo. Kad budemo silazili, sedi normalno ili se blago nagni nazad, reći ću ti kad kako.

234

– Trebalo bi da uzmemo veći motor, 1000 kubika, mnogo je udobniji i stabilniji. Ne bi se propinjao na uzbrdicama kao ovaj mali. Vidiš Cile da niko ne putuje na dalje ture sa ovako malim motorićem, čula si, ispred Louisa kada su se oni ljudi čudili, čime smo mi došli čak iz Valjeva.
– Evo ga isti kao naš! Isto par kao i mi!
Kud baksuz sada da naiđe sa Versysom 650 i to isto crnim.

5

Put do vrha, prolazi u prijatnom ćaskanju, u stvari ne zatvaramo usta. Smeje se mojim pokušajima da joj skrenem pažnju, kaže da je videla putokaz pre nego što sam ja pomenuo sunce i drveće i boje i kakve sam sve gluposti pričao, te neobična ptica, te cvet….ali zna da sam sve to radio da se ona ne bi plašila, da bi joj vožnja bila prijatnija. O ovom pokušaju da je nagovorim da nam treba veći motor…pa, o tome ima vremena da razgovaramo.

6

Kako je počeo silazak, tako i razgovor postaje proređen. Kada smo se peli, gledala je na gore, sada gleda dole i povremeno se vidi kakve su provalije. Znam o čemu se radi, ostavljam je da otćuti samo je povremeno potapšem po nozi. Vidim da joj je tada lakše, normalno, vozim najsporije moguće. Nema potrebe sada da je preplašim a čeka nas Mangart.

78910

Lepo stigosmo do onog mesta sa klupama, na Soči, parkiram motor u hlad:
– Cile hoćemo li one sendviče?
– Hoćemo.
Otvaram kofere, jedan za drugim…tank torbe sa sendvičima nigde nema! Ostavio sam je u sobi, sa stvarima iz Louisa. U gornjem koferu nalazim par bonžita. E stvarno sam nikakav muž, em lažem ženu, u stvari pokušavam…odmah me provali, em je držim gladnu.
– Cileee, nemamo sendviče, našao sam par bonžita!
– Nema veze…kako je lepo ovde!
Pravimo baš dugačku pauzu. Ja prebacujem snimke sa kamere na externi HDD a Cica trčkara okolo i slika telefonom. Baš nas odmara šum vode, mogli bi ovde da ostanemo do mraka.

1112131415

Nema bolje nagrade za muškarca od lica umorne ali nasmejane žene. Posle jedno sat vremena, oboje smo bili spremni za Mangart.

1617

Vozim pored Soče, teče lagan razgovor o ekološkoj svesti i kulturi ovde i tamo a meni manipulatorski deo mozga radi na tome kako iskoristiti iskustva sa Vršiča. Oštrija ubrzanja i kočenja Cica doživljava kao brzu vožnju, više cvika nizbrdo nego uzbrdo- moram da korigujem ugao njenog gledanja, na serpentinama moram da je uposlim, tema za razgovor mora da bude takva da joj okupira pažnju i misli ali da bude prijatna. Da li je u redu koristiti manipulaciju na najbližoj osobi u životu? Da li je u redu imati putnu brzinu 20 km/h, pa stići nazad u Jožicu, sutra ujutro sav izmrcvaren sa preplašenom, preumornom ženom? Dilema je rešena u korist veće putne brzine.
Put je lep, dovoljno širok i rasterećen i idealan za experiment. Najlaganije moguće, gotovo neprimetno, podižem brzinu na delovima puta gde puca pogled. Na delu puta gde su blizu kolovozne trake objekti, pre svega drveće, puštam da lagano spadne brzina i kada je najmanja, onako uzgred, pitam da li je prebrzo. Taktika je upalila i uvek dobijam odgovor:
– Ne, baš je prijatno.
Strah je razbijen i uskoro nam je brzina, na izlazu iz krivina, oko 70 km/h. Sasvim pristojna putna brzina u odnosu na predhodnu etapu.

1819

E sada je došlo vreme da se testira taktika na uzanom putu ka našem cilju. Sve funkcioniše savršeno. Bez drveća i sa drvećem, brzina je ista a izostaje kritika i razgovor se ne prekida. Eto koliko je važna kontrola gasa, glatko i lagano a u isto vreme, uporno.

2021

Kako se polako izvlačimo iz pojasa vegetacije, drastično spuštam brzinu i gde god se vidi ponor ja joj kažem….vidi dole kakva divlja lepota… vidi onu liticu. Na prvom takvom mestu se malo stresla a do vrha je ona meni pričala…joj da si video sad kako je dole….nemoj gledati, ti gledaj gde voziš, videćeš kada budemo silazili. Zbog male brzine pogled joj je dugo ostajao prikovan za ambise i sada je strah ustupio mesto iskrenom divljenju. Rešen problem straha prilikom silaska!!! Na saerpentinama sam joj dao aktivnu ulogu:
– Cile, kada naiđemo na ove krivine, uzbrdo, ti okreni glavu skroz u pravcu u kojem idemo i kaži mi da li neko silazi. Tvoje sedište je više od mog i ti bolje vidiš s´ te pozicije, oslanjam se na tebe.
– Važi.
Kako smo se dogovorili,tako je i bilo. Nije bilo vremena za strah. Evo par frejmova:

2324

Na poslednjem delu uspona, do samog vrha, stoji znak da je zabranjeno za saobraćaj i za pešake. Ja sam ga, na veliko Cicino negodovanje, ignorisao. Ako ne budem mogao da prođem, mogu da spustim motor i u rikverc, na kvačilu. Zar dovde da dođem a da budemo uskraćeni za pogled sa vrha, nema šanse. Ubrzo sam video zbog čega je znak:

252627

Na vrhu vidimo kolegu koji gura GS-a, pitam ga jel´ sve u redu, treba li mu pomoć. Čovek mi kaže sve je ok, samo sam umoran. Kada smo se odmakli, Cica me pita…a što on gura motor ako je umoran? E kad se nisam upišao od smeha.

28

– Cile, jel´ bilo strašno?
– Nije, ovo je ništa prema onom Vršiču, nemoj molim te, da se vraćamo onuda.
– Nećemo, idemo preko Italije. Hajdemo gore da vidiš kakv je pogled.

29

– Auuuu, PRELEPOOOO!!!

30

E onda smo neko vreme imitirali japanske turiste dok Cica ne podviknu:
– Gasi tehniku, daj malo da uživamo!
E ljudi kako se mozak, naviknut da mu najdalji objekat bude zid zgrade udaljen 50-tak metara, razveseli na ovakvim mestima gde pogled nema fizičkih prepreka. Svaki nerv i svaka ćelija se veseli i oseća jedinstvo s´ prirodom. U isto vreme, bez obzira na količinu ega, postaneš svestan koliko si sićušan i nebitan prema ovoj sili i lepoti.

3132

Ako smem da dodam planinski info i upotrebim sličice,…….. ovo je gora Mangart, 2.679 m, treća po visini u Slo alpama (bio tri puta). Na samom vrhu je italijansko-slovenačka granica i postavljen je krst.

353637

Vreme kao da stoji. Primećujem da je jedna strana vrha primetno tamnija od druge. Na Mangartu smo samo nas dvoje, nigde nikog nema.
– Cile, pogledaj, molim te, koliko je sati.
– Zar je moguće, 18h 15´!
Krećemo. Spust je protekao glatko. Idemo na Predel, ulazimo u Italiju pa pored Lago del Predil ka Tarvisiu. Nisam imao vremena da oslobodim karticu od kamere tako da sa ovog dela puta nema snimaka. Put je lep, dozvoljava brzu vožnju, što i koristim….bledo u odnosu na Mangart i Cici i meni. Po ulazu u Sloveniju, stajemo u jedan ˝welcome biker˝ restoran na kapućino. Moramo da zavaramo glad koja je poprilična.

33

Posle pauze gas do Jožice, brzinsko tuširanje i restoran. Naručujemo sok od zove i poučeni veličinom porcija, po malu pizzu.
Evo kako je Cica reagovala kada sam joj ispričao taktiku zbog koje joj je Vršič bio neuporedivo opasniji od Mangarta. Na stranu to što je i danas izdržala ceo dan na motoru. Obratite pažnju na veličinu male pizze a ukus se ne može opisati….savršenstvo!

34

Ovaj klipić pokazuje pogled s´ Mangarta. Na brzinu sam ga ubacio, bez obrade, pa malo drhti.

Evo ga uspon na Vršič, unakazio ga YouTube

Snimak spuštanja sa Vršiča:

˝Skuvao˝ se najzad i poslednji klip vezan za drugi dan:

Treći dan počinje uobičajenim ritualom, buđenje bez sata, tuširanje i nes kafa na terasi, kuliranje dok se ne postigne radna temperatura. Napolju je neobično toplo za ovo doba dana, ja se, zbog vrućine, osećam kao kuvana noga, najradije bih ceo dan proveo u onom jezeru sa jarcem. Sinoć smo pitali gazdu objekta kada je vreme za odjavljivanje, reče nam, kada se dobro odmorite, možete i u 15h ako vam nije kasno za put. Rešismo da spakujemo bočne kofere i da ih okačimo kada krenemo na doručak ali nam nešto ne ide, ima višak stvari. Zaboravili smo da sada imamo kišno odelo i dve dukserice iz Louisa.
– E, hajdemo mi na doručak pa ćemo na tenane da se prepakujemo, da se ne znojimo sada bez potrebe.
– Ajmo Cile, pravo kažeš.
Lepo doručkovasmo i napravismo prvu grešku- nismo napravili sendviče za put. Računali smo da ćemo jesti negde uz put, gde nas uhvati glad, zaboravljajući da ćemo u vreme ručka biti u Italiji. Italijani su carevi, u vreme ručka, restorani ne rade a oni se posle ručka odmaraju.
Prljave majice, čarape, gaće i staro, raspadnuto, kišno odelo liferovasmo u kantu za otpatke. Opet je falilo mesta u koferima tako da sam deo stvari fiksirao na bočne kofere, na štetu Cicine udobnosti ali uz njenu saglasnost. Dok smo sve to spakovali na motor, već sam bio u goloj vodi. Ispred Jožice nas ispraća gotovo kompletno osoblje Jožice, iz nekog razloga smo im izgleda postali dragi. Lep osećaj, obećam im da ćemo se ponovo videti.
– Kako bre tako slažeš ljude u sekundi, kada ćemo se videti?
– Pa ovuda se vraćamo kući, ovde ćemo ručati u povratku, videćeš da nas se neće sećati.
– E, a kaži mi kolika nam je kilometraža danas? Juče nam je bio dan za odmor a prešli smo preko 200km, nadam se da je danas ispod 500km, malo me žuljaju ove stvari sa strane.
– Imamo više varijanti, odmah u Italiju, put kojim smo se juče vratili ili u Austriju da se malo rashladimo. Preko Austrije nam je nešto dalje, nekih 50-tak kilometara. Uglavnom, nema više od 250km, u najdužoj opciji.

Krećemo, malo pre onog putokaza za Podkoren, čujem u kacigi:
– Skreći u planine, dobiću toplotni udar!
Posle prve krivine, temperatura postaje prijatnija. Prijatno se rashladismo preko Podkorena a i u Austriji je temperatura dosta prijatnija nego u Sloveniji. Asfalt dobar, put širok i neopterećen ali ja vozim po ograničenju, rekli su nam naši zemljaci ispred Louis-a da ima više radara nego prošle godine. Prikačim se za nekog lokalca povremeno, pa dođem do 120km/h, pratim ga par kilometara pa opet smanjim, danas mi prija ˝laganica˝ vožnja. Cica gleda kuće ukrašene cvećem i besprekorno uređena dvorišta a ja fiksiram planinske vrhove u daljini. Propustio sam prvo skretanje ka Hermagor-u. Plan mi je da popenjemo Nassfeldpass-  Passo Pramollo iz pravca Pontebba.
Pre ulaska u Italiju, prelazimo most preko reke Gaililz, bistra kao suza i osvežio me sam pogled na nju:

38

Po ulasku u Italiju, put postaje zanimljiviji za vožnju. Ređaju se duge, blage krivine sa asfaltom promenjivog kvaliteta. U daljini se vide planinski vrhovi.

39

40

Stižemo u Tarvisio. Cicina drugarica nam je, pre puta, nahvalila Tarvisio kao jedno od najlepših mesta u Italiji. Bili smo spremni da tu napravimo pauzu za kafu ali se ni meni ni Cici nije nešto svidelo. Na jednoj strani ulice se nalaze zgrade koje asociraju na sumorni soc-realizam a na drugoj strani moderne građevine različitih stilova. Taj arhitektonski bućkuriš nam nikako nije prijao čulu vida i odlučismo da prođemo. Možda smo pogrešili ali u tom trenutku smo to tako doživeli. Svideo nam se jedan mali nadvožnjak, na izlazu, koji kao da su pravili hobiti, da pređu sa brdašca na brdašce.

4142

Po izlasku iz Tarvizia, ponovo nas zapahnu onaj vreli talas od kog smo mislili da smo pobegli kada smo ušli u Austriju. Vozimo ka mestu Pontebba, po navigaciji, po baš dosadnom putu. Jeste da tu ima i četinarske šume i vide se i planine ali to su kilometri pravog puta pa blaga krivina, pa par kuća, koliko da vas natera da smanjite brzinu, pa opet kilometri pravca. Vrućina postaje neprijatna i svaku grupicu kuća u daljini doživljavamo kao kaznu jer moram da usporim. Da ne bude zabune, za ovakav moj doživljaj, pre svega je kriva visoka temperatura. Da je napolju 25 stepeni, verovatno bih pisao u superlativu o ovom delu puta.

4344

Prvi ulaz u Pontebba svesno preskačem, nisam lud da prolazim kroz celo mesto, uskim kamenim, usijanim ulicama. Ulazim s´ druge strane jer je tuda bliži put za Passo Pramollo.

45

Dobro sam uradio. Posle par stotina metara od ulaza u mesto, vidi se putokaz za pass. Pratim ga, još malo pravo, pa druga levo, ispod nadvožnjaka, pa kroz red kuća….pa gde počinje uspon? Još malo strpljenja i evo je najzad tabla:

46

Osetim neki nalet sreće. Sad još malo krivudanja na veću nadmorsku visinu, hladniji vazduh a kada ga pređemo idemo do Kötschach-Mauthen-a pa levo na  Plockenpass, pa se spustimo preko Paluzza na Tolmezzo i onda smo za čas na našem sledećem prenoćištu u San Vito di Cadore u podnožju Dolomita…. Aha, ali možda sledeće godine!
Postoje saobraćajni znaci koji mogu sve da pokvare. Pa da ih nabrojim:

Zabranjen saobraćaj, u ovom slučaju, pass je zatvoren! Za pametne dovoljno.

47

Još uvek ne gubim nadu, ignorišem i idem dalje. Posle nešto manje od kilometar, sledeći znak:
˝Jesi li lud il´ si glup…pass je zabranjen za saobraćaj!˝

48

Okrenem glavu na drugu stranu i opet prođem. Taman sam počeo da se divim sebi kako za mene nema prepreke, kad ono opet znak. Ovoga puta:
˝Dal´ ti uopšte poznaješ saobraćajne znake- vraćaj se more!˝

49

Nešto se mislim, ma hajte more gospodo italijanski putari, mene ste našli, pa vidite da može da se prođe pored znaka, dam mu ga malo po gasu. Posle jedno kilometar vidim da su me nadigrali u igri ignorisanja saobraćajnih znakova i bezobrazluka. Najzad su postavili pravi:
˝Ovuda nećeš proći, bez obzira koliko si uporan!˝

50

Džentlmenski priznam poraz i na levo krug, bar sam video trećinu Pramollo pass-a. U stvari, ništa nisam video, ni na jednom mestu se nije otvorio vidik. U povratku, ulaz u Pontebbo je bio, aj´ da kažem, zanimljiv.

51

U Pontebbo-u opet velika dilema. S´ desne strane kafić, lep, veliki, ima mesta da se ostavi motor ali prazan. S´ leve strane kafić, lep, nešto manji, nema mesta za motor ali pun ljudi. Odlučujem se za drugi. Motor ostavljam u uzanoj uličici, u hladovini, bezobrazno zatvarajući pola te uličice. Dok sam se parkirao, oslobađa se veliki sto u hladovini, ja šaljem Cicu da odmah ode tamo i zauzme nam mesto. Sve ostavljam na motoru i dolazim za njom. Jaknu stavljam na jednu stolicu, Cicinu jaknu na drugu, širimo se k´o epidemija za tim stolom. Poče i bašta ovog kafića da se prazni, nadam se da nije zbog nas, jesmo znojavi ali se nadam da ne smrdimo baš toliko.

5253

Nije bilo do nas, jednostavno se pogodila smena gostiju. Dok sam se razbaškario u stolici, primećujem da svako ko dođe od gostiju, prvo prilazi čoveku koji sedi sa dve gospođe, za istim stolom kao naš, samo sa desne strane ulaznih vrata, mi sedimo sa leve, pozdravljaju ga i tek onda sedaju za sto. Kud svi Turci tud i mali Mujo, ustanem i ja, priđem čoveku koji očigledno nije ostario igrajući šah ili u biblioteci, izvinem se na smetnji i pitam da li možda motor smeta tamo, da li da ga pomeram. Pogleda me i prvo pita odakle smo. Kažem da smo iz Srbije, on se nasmeja i kaže da nikome ne smeta, da sednemo bez brige. Zahvalim se i vratim za sto kad eto njega za mnom. Mojih godina ali utegnut kao praćka, pita šta želimo da popijemo. Naručimo po espresso i kiselu. Konobarica se stvorila za minut s´ pićem. Izgleda da smo dobili blagoslov da uživamo u njegovom kafiću.
Sada sam već doneo lap-top, externi HDD, kameru i dok se prebacuju snimci, uživam u jednom od možda najboljih espressa koji sam probao u životu. Sramota šta se kod nas servira pod imenom ovog napitka.

Nigde ne žurimo, tek je 11h 15´, srkućemo našu kaficu i pažnju mi privlači grupa na GS-ovima. Čini mi se da su već prošli ovuda dok sam se ja parkirao. Posle desetak minuta, eto ih opet. Primećujem da su uhvatili dobar ritam, na svakih 10-15 minuta prođu pored kafića iz različitog smera. Verovatno u ovom kraju ima odličnih putića za koje ja ne znam i oni se vozikaju tuda, baš im zavidim.

Posle dobrih sat vremena, rešim da prilagodim rutu novonastaloj situaciji. Hoću da pogledam google map na lap-topu ali ˝moša˝, nema WiFi-a. Uzmem navigaciju, nema GPS signala. Prebacim navigaciju na pregled karte i opet kod vlasnika kafića. Objasnim mu gde sam hteo da idem i gde mi je krajnje odredište i zamolim ga da mi pokaže kuda mi je najbolje. Reče mi da je bilo veliko nevreme, da je dosta planinskih puteva zatvoreno. Uze navigaciju i ukuca mi sledeća mesta: Vidali, Resiutta, Tolmezzo, Villa Santina, Ampezzo, Forni di Sotto, Mauria Pass, Valle di Cadore i krajnje odredište,  San Vito di Cadore. Izvede me na raskrsnicu i pokaza kojim putem da izađem iz mesta da me navigacija ne bi vrtela u krug. Reče mi, da iz nekog razloga, svaka navigacija ovde brlja. Zahvalim se i vratim za sto da sva ova mesta unesem na iGo na telefonu, za svaki slučaj. Da mi nije pokazao kojim putem da krenem od kafića, odmah bi zalutao.

Popismo po još jedan sok i krenusmo, mahnemo gazdi u znak pozdrava, on odpozdravi. Kafić se zove ˝Nuovo Caffè Stelutis˝.
Čekam na raskrsnici da se uključim na pravi put, kad opet ona ista grupa na GS-ovima. Vođa grupe urla na nemačkom i pominje Garmin, odbijam da verujem da su oni sve vreme lutali po ovom mestu tražeći izlaz.

Sve do, malo ispred, Ampezza, put je pretežno ravan sa blagim krivinama i dozvoljava brzu vožnju, za divno čudo, uopšte mi nije dosadan. Od Ampezza je daleko atraktivnije. Počinje uspon kroz šumovit deo, krivine postaju učestalije a i dalje je sve nekako pitomo, ma put za uživanje. Tu negde nas hvata glad i koncentrišemo se da negde vidimo otvoren restoran. Vrućina je velika, oboje držimo poluotvorene jakne, znojimo se, znoj isparava i ponovo osećamo znakove dehidratacije. Ljudi moji, ova mesta, kroz koja prolazimo u vreme ručka, izgledaju kao da ih je kuga pogodila. Nigde čoveka na ulici, sve zatvoreno, na svim prozorima spuštene roletne ili zatvorene žaluzine. Na ulicama nema nikakvog saobraćaja, tišinu remeti samo zvuk našeg motora.

Ulazimo u Forni di Sotto, slika ista. Na izlazu, Cica mi kaže da joj se učinilo da je videla otvoren restoran. Kočim, na levo krug…juhuuu, restoran, otvorena vrata!!!

54 55 56

Pun sreće, parkiram motor, sedamo za sto u hladovini, skidamo jakne, malo mi čudno što niko ne izlazi da nas bar pita nešto. Ulazim unutra, za stolom sedi gospođa i čita novine. Pitam dal´ radi restoran, možemo li nešto da poručimo. Može, šta god želite….samo posle 15h i 30´, do tada možete da koristite WC i da sipate vode iz slavine, besplatno, možete da sednete gde god želite i da sačekate da se osoblje vrati sa popodnevne pauze. Zahvalim se, izađem u hladovinu i sednem.
– Radi li restoran?
– Radi.
– Jesi li nam nešto poručio?
– Nisam, moramo, Cile, da se dogovorimo šta ćemo.
– Šta sve ima?
– Pa imaaaa, pišanje i ima česmovača, ne znam šta ćeš ti…ja bih vodu. To važi do pola četiri, koliko je sada sati?
– Pet do jedan.
– Super, imamo dovoljno vremena da se odlučimo, aj´ za svaki slučaj, da uzmemo i pišanje i vodu!

57

Sipamo vodu u našu flašicu i gas, naći ćemo lepše mesto za pauzu. Za čas smo na Mauria Pass-u. Na silasku spazimo mnogo lepo odmorište sa stolom i klupama. Tu je i vodopadić i mostić, sve u hladovini, ma divota.

– E, ovaj pasić je mnogo lep, jedva čekam da prebaciš snimke, pa da odgledamo.

Opet uzimam svu tehniku, priključujem kameru i veliko razočarenje! U Pontebbu sam zaboravio da izbrišem prekopirane snimke sa kartice, napunila se kod Forni di Sotto i dalje ne postoji ni jedan snimak! Odustajem od prebacivanja snimaka zato što dugo traje a nas je već dobro pritisla glad. Pravimo kratku pauzu, par slika mobilnim i pravac hotel Roma.

58 59 60

Vozim ka San Vito di Cadore, kroz najlepše predele današnjeg dana a ništa neće biti zabeleženo. Biće to memorisano u nekom delu mozga i sigurno će se razviti u onog crvića što ljude tera da se ponovo vrate u ove krajeve. Ko je bio, zna o čemu pričam. Cica i ja vodimo razgovor u maniru ˝šta bi bilo da smo…˝
– u Austriji, na prvom skretanju skrenuli ka Hermagor-u
– napravili sendviče za put
– poneli foto-aparat
– oslobodili karticu u Pontebbu
– da je Pramollo bio otvoren
Da li smo nezadovoljni današnjim danom…daleko od toga…šta da uopšte nismo krenuli na ovaj put?

Stižemo pred hotel Romu i oduševimo se lokacijom. ´Ajde što mesto odiše dobrom atmosferom i pravim italijanskim duhom ali nismo očekivali tako dobar, luksuzan hotel za te pare. Dočekali su nas s´ hladnom limunadom, pokazali garažu za motor dali ključ od sobe na trećem spratu. Kažem da imamo mnogo stvari i pitam za sobu u prizemlju a gazdarica će: samo se vi opustite uz limunadu, imamo lift u hotelu.

 

Kada smo videli sobu, oduševili smo se. Ogromna soba sa bračnim krevetom, stolicom za ljuljanje i pogledom na Dolomite, veliko kupatilo, sve besprekorno čisto i novo! Momentalno sam zažalio što ovde nisam napravio višednevnu bazu za obilazak svih pasova u prečniku od 200km.

61

Raspakivanje, tuširanje i tek posle tuširanja osećam koliko nas je samlela vrućina danas. Umorniji smo nego prvog dana. Rešimo da se malo odmorimo pre ručka i uživamo u pogledu kroz prozor.

62

Silazimo na recepciju hotela, raspitujemo se za lokalne specijalitete. Gazdarica nam kaže da je njihov restoran dobar ali ako hoćemo italijansku hranu po starim receptima, bolje da siđemo stotinak metara u mesto. Izvadi kartu mesta i obeleži nam tri lokala sa domaćom hranom. U jednom su specijalitet testenine, u drugom pizza u trećem, čini mi se da reče, riba. Malo se prošetasmo da izvidimo kakvo je mesto i odlučismo se za ˝špageteriju˝.

6364

Naručimo ˝spaghetti carbonara˝, pitamo konobara kolike su porcije, reče da su prilično velike, savetuje da podelimo jednu a ako nam ostane, pakuju višak za poneti. Nešto se mislim, e moj prijatelju da ti znaš koliko smo mi gladni…..ali poslušamo savet.

Posle nekog vremena donese čovek porcijetinu špageta i dva tanjira. Savršen miris, savršen ukus, narenducnemo po malo parmezana, čisto da da aromu a ne da dominira….au kakvo veselje za čulo ukusa i izgladneli organizam. Na kraju sam ja morao da pojedem pola od Cicine polovine, greota da se nosi u sobu i da se jede hladno. Prejeli smo se. Jedva sam se vratio do hotela. Kada se kombinuje umor i pun stomak, oči teško ostaju otvorene.

Zadnje čega se sećam od današnjeg dana je sledeća slika:

65

Uopšte nisam bio svestan kada sam zaspao, prespavao večeru, probudio se tek sledećeg jutra u potpunom neznanju koji je dan i gde se nalazim!

Otvaram oči, ovo definitivno nije moja soba u Valjevu, niti imam stolicu za ljuljanje, niti imam, preko metar dijagonale, SCHAUB LORENZ led televizor u sobi. Mora da je sinoć bila dobra žurka, odoh do kupatila pa ću da utvrdim gde sam. U kupatilu se javljam ćelavom čiči koji me gleda nekim blesavim pogledom i priča u isto vreme kada i ja….. u bre, poslednji put sam pričao s´ ogledalom pre trideset godina, kao student.
– S´ kim pričaš…i što si ustao k´o vampir?
– Bešika Cile, videćeš kad dođeš u moje godine a i naspavao sam se.
Ne smem da pomenem trip koji sam imao, neće hteti sa mnom na motor. Jutarnje servisiranje završeno, ponovo sam se sjedinio sa svojim JA. Znam ko sam, gde sam, s´ kim sam i kuda sam krenuo. Otvaram prozor da udahnem planinski vazduh i pogledam planinske vrhove. Planinski vazduh koji opija…e malo sutra…ovaj vazduh kao da je pun ekstazija. Prvi udah me je bacio u blagu euforiju, osećam se snažnije nego što jesam i imam neodoljivu potrebu da se krećem, smejem i brbljam.
– Umeš ti tako ponekad da poludiš, sreća što je Valjevo u kotlini, da je na planini s´ tobom bi bilo nemoguće odmoriti se…smeje se i ustaje.
Ostavljam Cicu u sobi i silazim da vidim dal´ je postavljen doručak. Izgleda da sam baš poranio, ni kuvarice još nisu stigle. Vraćam se u sobu, treba nekako ubrzati vreme. Proveravam rutu za danas pa onda pišem na papiru imena pasova koje hoću da obiđemo danas, pa sa druge strane papira pišem mesta do sledećeg prenoćišta za slučaj da navigacija prestane da radi. Još uvek je rano, dobro, prepakovaću torbe tako da u sobi ostane samo jedna sa dovoljno mesta za ˝civilku˝ kada obučemo opremu. Silazim dole sa dve torbe, iz kuhinje se čuje komešanje, vlasnik Rome mi otključava garažu i pakujem stvari na motor. Sreća da imaju lift…baš sam se navozao. U sledećem silazu nosimo kacige i navigaciju, sve kačimo po motoru i idemo u restoran.
Prvo tražimo espresso, ja zapeo da objašnjavam konobarici, koja ne zna engleski, da hoću produženi, u velikoj šolji, bez mleka.
– Americana?
– Yes, americana.
Donese žena bokalče od 3dl prejakog, vrhunskog, espressa. Očekujući blagu filter kafu, potegnem dva – tri dobra gutljaja….šok, srce se uzlupa, poče da bubnji u ušima, ako sam do sada bio normalan, više, definitivno nisam. Ovo je najjače energetsko piće, ikad. Cica se smeje:
– Ti sad ne moraš ni paliti motor, prvih desetak kilometara ga guraj, samo nemoj preko ograničenja!!! Kad se unormališ ti se vrati po mene, čekaću te na terasi.
Posle obilnog doručka, odjavljujemo se i plaćamo sa zadovoljstvom. Ćao Roma družićemo se ponovo u nekoj od narednih godina!
Do Cortine ima oko desetak kilometara puta i sve vreme gledamo u vrhove koje nameravamo da obiđemo. Vrhovi su u oblacima a kasnije smo videli da je i kiša padala, pa nema potrebe za nekom jurnjavom…u stvari sam počeo da uživam u vožnji po ograničenjima….mnogo više stvari se vidi. Tako smo primetili i ovaj vrh koji se u dogovoru s´ oblakom, folira da je aktivni vulkan.

66 67

Ne ulazimo u Cortinu zato što je ovo vreme za dostavna vozila koja snabdevaju ovo prelepo turističko mesto, nego pratimo levu obilaznicu i ubrzo nailazimo na tablu sa označenim slobodnim pasovima.

68

Prvo idemo na Passo Di Falzarego. Ide krivinica za krivinicom, lep asfalt, što reče Cica- ovde kako izađeš iz nekog mesta već si na početku nekog pass-a, lako je ovima odavde, oni mogu da pasu kad god hoće!
Dolaze motoraši u susret, pozdravljaju, bez obzira na marku motora (uglavnom su GS-ovi i Multistrade). Još nismo ni zagrebali prevoj, prestaje saobraćaj iz suprotnog smera. Iza sebe čujem sirenu i propuštam policiju pod intervencijom. Vidim restoran na proplanku, levo od nas i skrećem, bolje da čekam u bašti restorana nego na sred puta, da prođe zastoj. Ubrzo prolaze i kola hitne pomoći a za njima i kombi. Dok smo poskidali kacige, stigao je i teretni helikopter, spustili su sajle i nešto ili nekog izvlače iz provalije. Došao je i medicinski helikopter. Bilo mi je daleko da slikam telefonom, ali smo videli da su izvukli, najverovatnije, povređenog na nosilima. Ne znam dal´ je u pitanju motociklista ili neko od biciklista ili planinara. Bez obzira što i ovo ostavlja mučan utisak u stomaku, opominje da su planine, u svoj svojoj lepoti, vrlo surove i ne praštaju greške, dobro je da nisam bio blizu nezgode….ne treba ta slika da mi obeleži ovo putovanje.

69 70

Cica koristi priliku da skine čizme i popravi kaiševe da je ne žuljaju, malo slika okolo telefonom a ja je nagovaram da napravimo prvi selfi u životu. Zadržali smo se oko sat vremena, dok saobraćaj nije profunkcionisao.

71

72

Selfi je napravljen al´ sam dobio zabranu da ga publikujem.

Nastavljamo dalje, usput se mimoilazimo sa sanitetskim kombijem, nije pod intervencijom, povređenog je preuzeo helikopter.

73

Stajemo pre vrha, ima neki restoran, meni proradila kafa a Cica koristi priliku da napravi par fotografija.

74 75 76

Nekako brzo dođosmo do vrha. Pošto smo stajali usput, nije nam bilo ni vreme za pauzu, odmorni smo još kad smo videli da su biciklisti okupirali pass, gospodski, skrenemo levo ka Passo di Valparola…ma nismo se ni okrenuli!

77 78

Nastavlja se >>>>>

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

English