Putopis – A što ne bi na Alpe?

alpi174

Smiljke i Cica

Putopis je vlasništvo putopisca. Putopis je kopiran u potpunosti bez promene sadržaja. Za objavljivanje sadržaja postoji saglasnost autora teksta.

 

Prošle godine (2015-te) sam išao na Alpe sa drugarima motorašima, Dejanom, Mikicom i Matijašem. Vratili smo se s´ lepim utiscima i gomilom fotografija i video materijal.
U nekoliko navrata sam pokušavao da sredim video materijal ali nekako uvek odlutam, u mislima, ponovo na taj prelep predeo i od editovanja ne bude ništa. Cica je uvek prisustvovala tim pokušajima i zajedno sa mnom se divila lepoti prirode.

Dođe i kraj maja 2016-te, moji drugari imaju obavezu da porodice vode na more i razgovor se svodi na to gde je bolje, Grčka, ali koja mesta?
U meni se probudi dobar muž i kažem ženi da odabere neko mesto u Grčkoj, gde joj se sviđa, pa da odemo da se brčkamo, broj dana onoliki koliko ona misli da bi nam prijao.

Odgovor me je šokirao: a što ne bi na Alpe, motorom, dok još ima snage u nama? U Grčku možemo i sa sedamdeset godina, preko neke agencije.
Ne verujem, gledam po kući da nije negde postavljena skrivena kamera. U najhedonističkijim maštanjima, nisam imao obraza da planiram Alpe dve godine za redom. Ajde da se ne radujem prerano, bez obzira što srce počinje ubrzano da kuca, smireno objašnjavam Cici da prvi i poslednji dan mora da sedi na motoru preko 600 km.
˝Nema veze, pravićemo pauze, pa nije mi bilo neudobno ni onih 350km kada smo obilazili Goliju, Kokin brod, Zlatibor i Taru u jednom danu.˝

Planiranje može da počne. Ono što joj se svidelo na slikama je Mangart, Dolomiti i Grossglockner…dobra osnova.
Prvo na accuweather-u tražim najstabilniji vremenski period za ove lokacije i to je otprilike 27-mi juni pa nadalje.
Preko booking-a odmah rezervišem dve noći u ˝Apartments and Rooms Jozica˝, jedan dan odmor, drugi dan Mangart pa dalje.

Sve mi je nekako preblizu, nezgodno je naći prenoćište koje odgovara i po ceni i po lokaciji u tako kratkom vremenskom razdoblju. Prošle godine smo rezervisali početkom maja za sredinu augusta i jedva smo našli smeštaj. U međuvremenu vidim da mi je sajla kvačila za zamenu, okrećem telefone i rok isporuke je mesec dana. Niko od dilera Kawasakija nema sajlu na stanju, kako je lako biti diler u Srbiji.
Ivica Matijaš mi priskače u pomoć i preko njegovih prijatelja, sajla stiže dva dana pred put.

Menjam ulje, filter i sajlu kvačila pri tome me osa vakciniše za vrat a posle par minuta, pčela za nožni prst. Zaključujem da nisam alergičan i da može da se krene bez ikakvih problema.
Kako se približava vreme polaska tako se menja i vremenska prognoza. Taman kada je prošao rok za besplatno otkazivanje smeštaja, accuweather je predvideo kiše i nepogode duž cele moje rute. Nema veze, mi krećemo!
Polazak je 27-mog juna u 6h ujutro, da izbegnemo vrućinu i nadam se kišu koja bi trebala da nas uhvati oko 13h kod Zagreba.

Dan pre polaska se pakujemo i vidim da nema šanse da u 3 kofera spakujem sve što smo hteli da ponesemo. Prvo alat svodim na ˝smrt˝ klješta, par imbusa, pribor za krpljenje guma i zlatnu karticu auto-moto društva. Od garderobe samo po nekoliko starih majica koje planiramo da pobacamo kada se isprljaju kao i čarape. Farmerke i patike će nam biti civilna oprema i po dve pristojne majice, ponećemo po duks dugih rukava ako bude hladno.
Merimo sve stvari i nas dvoje u opremi i vaga pokazuje neverovatnih 210kg!!!

Krećemo sa 2 sata zakašnjenja, oko 8h, i tek u Sloveniji kapiramo da smo zaboravili da spakujemo dukseve a verujte bili su neophodni i foto aparat.

Auto put smo zgazili mnogo lakše nego što sam očekivao a na pauzama koje sam pravio na otprilike na 150km, pre nego što osetimo umor, smo upoznali dosta interesantnih ljudi.
Izdvoio bih jedan susret. U Hrvatskoj nam se obraća čovek, dosta mlađi od nas, koji otežano hoda i otežano priča. Dolazi i njegova supruga i sedaju sto do nas tako da možemo da razgovaramo. Čestita nam što putujemo motorom i na izabranoj ruti. On se pre par meseci probudio iz godinu dana duge kome. Vozio je motor auto putem, po mraku i kiši. Vizir mu je maglio i nije na vreme video znake upozorenja da su radovi na putu. U sekundi mu se promenio ceo život!
Održava ga želja i nada da će ponovo moći da sedne na motor.

Kod Zagreba nas je uhvatio pljusak, sreća, na pumpi i držao nas je preko sat vremena. Radnici pumpe kažu da je ove godine to najjači koji su videli. Automobili su se zaustavljali u zaustavnoj traci autoputa. Vozači koji su stizali na pumpu, po prestanku kiše, su izgledali izbezumljeno.

Kako se Versys 650 borio sa tolikim teretom na auto putu možete videti ako imate 6 minuta viška svog života. Pustite neku muziku koja vam se sviđa pošto se čuje samo šuštanje vetra. Vibracije koje se vide su od nosača kamere, motor je savršeno miran.

Ovo je nebo iznad Zagreba:

alpi1

Par minuta kasnije je to izgledalo ovako:
alpi2Po ulasku u Sloveniju, auto put postaje zanimljiviji a temperatura je prijatno niža. Nas dvoje smo se raspričali preko BT komunikacije kao dve kokoške. Glasovna obaveštenja sa navigacije su isključena, na navigaciju ni ne obraćam pažnju, ovde ne može da se zaluta. Mnogo puta sam išao u Kranjsku Goru na skijanje a i svako skretanje je jasno obeleženo.
Ko, bre, ne može da zaluta!?!

Tamo gde sam trebao da skrenem ka Kranju sam preticao kamion sa dve prikolice, putokaz nisam ni video. Vidim isključenje za Vrhniku, brate kao u zoni sumraka, kakva sad Vrhnika kad treba da bude isključenje za Kranj. Uđem u Vrhniku, prvi kafić, priđem namrgođenom, nabildovanom, istetoviranom momku sa devojkom jer nikog drugog nije ni bilo. Razvuče mu se faca u osmeh kada sam mu rekao da smo iz Srbije i uputi nas kako najbrže da izađemo nazad na auto put uz upozorenje da ne slušamo navigaciju nego njegova uputstva, jer svaka iz nekog razloga brlja u tom delu Slovenije.
Zahvalim se i krenem a u sebi razmišljam gde li nas je ovaj uputio. Posle par minuta pogledam a navigacija me vraća nazad u Vrhniku!?
Vozim po uputstvima koje mi je čovek dao i bez problema stižemo u naše prvo prenoćište negde oko 16h 30´, jedino sa 44km većom kilometražom.

˝Apartments and Rooms Jozica˝ objedinjuje restoran, pizzeriju, sobe i apartmane. Nalazi se na 4km od Kranjske Gore. Dolazim do šanka, gospođi pokazujem rezervaciju sa booking-a, ona uzima ključ i vodi nas do sobe. Pokazuje nam mesto za motor. U garaži su vrata i kroz hodnik smo odmah u sobi. Odlično ne moram da teglim pretovarene kofere. Soba jeste velika, čista ima sopstvenu saunu, kuhinju ali brate gledam u točkove parkiranih automobila napolju. Cica kaže: daj nemoj sad da izvoljevaš ovo je samo da prespavamo. Raspakujemo se i vidimo da je kofer u kom je Cicina torba sa stvarima mokar.
Nisam bio pažljiv kada sam ga zatvorio, nisam video da je uštinuo unutrašnju torbu. Zagrebački pljusak je pošteno navlažio Cicine stvari, osim moto opreme nema šta suvo da obuče.
Idem do recepcije da vidim da li slučajno imaju neku sušilicu ili grejalicu. Sada je na recepciji čovek…znate ja sam rezervisao dve noći….bla…bla…bla, a otkuda vama taj ključ? Dala mi gospođa za šankom, pre par minuta. Jao čim nisam tu oni nešto pogreše, vaša soba je na spratu, sa pogledom, izvinite, sada ću vam obezbediti i grejalicu za stvari…i još nekoliko puta izvinite…u stvari izvinjavao se sve do vrata nove sobe.
Nova soba je duplo veća, sa terasom i pogledom na planinske vrhove.
Grejalica suši stvari a nas dvoje, istuširani, dovršavamo sendviče koji su putovali od Valjeva.
alpi3Mesto za motor:
alpi4Pogled:
alpi5

Primećujemo da dosta ljudi dolazi ovde na klopu, što s´ motorima, što s´ kolima, tablice i lokalne i iz cele Evrope. Rešimo da vidimo kakva je to hrana a i vreme je za večeru. Konobarici objasnim da hoćemo samo njihove domaće stvari, za početak neki domaći sok i neku supu karakterističnu za ovaj kraj Slovenije i njihov restoran. Odmah nas pita dal´ jedemo pečurke, da, daaa, volimo ih i Cica i ja. Odskakuta ona veselo i odmah se vraća sa dve ogromne čaše domaćeg soka od zove sa listićima mente i kriškom limuna, led u posebnoj posudi.
Sok je vrh! Vrlo brzo stižu dva tanjira supe, ma nisu to tanjiri to su male vanglice, u svakoj ima bar po 300gr različitih pečuraka plus preukusna, gusta supa. Više mi liči na gulaš s´ pečurkama. Ukus je savršenstvo, ono presit si a još ti se traži ukus. Borismo se mi s´ tim dobrih sat vremena.
Ovaj dan smo završili sa ogromnim osmehom na licu, prezadovoljni putem, smeštajom i hranom.

Budimo se, bez sata, baš odmorni. Pravimo nes kaficu i polako kuliramo na terasi. Pojma nemamo koliko je sati a da budem iskren, ni ne interesuje nas. Kada smo završili ritual silazimo na doručak.
Dočekuje nas nasmejana konobarica, ista koja nam je dala pogrešnu sobu i prati nas do našeg stola. Na stolu neki mršavi plato sa malo sira, malo šunke, džemići i maslac. Taman kada sam hteo da naručim konkretan doručak, procvrkuta konobarica:
˝Želite li jaja,koliko, na koji način spremljena, viršle, kobasice, kroasane, mleko, čaj, kafa, ceđenu narandžu? Da donesem ja sve ili vi imate neke želje, samo recite ja sam tu da vam spremim. Znate i ja provodim dosta vremena putujući motorom, izvinite za grešku u vezi sobe, juče.˝
Naručimo prvo čaj i odlučimo se za razne vrste kačkavalja i šunke. Drže nas još one pečurke od sinoć. Napravimo sendviče za danas koje nam konobarica lepo umota i doda nam još po kroasan da nam se nađe ako nam se oduži vožnja. Iza nas je ostalo više hrane nego što smo pojeli i potrošili za sendviče.
Prvi, razočaravajući, susret sa doručkom, na žalost, kasnije nismo slikali:
alpi7Odlučujemo da odemo do Villach-a u Louis da kupimo dukserice i kišno odelo za mene, ono koje sam poneo se raspalo (kupljeno u poljoprivrednoj apoteci i dobro služilo u prošlogodišnjoj turi po Alpima).

Put nas vodi preko Wurzenpass-a (1.073 m), naš prvi zajednički pass koji nije ni bio planiran, e ovo je lepota putovanja- neplanirano a imaš vremena da obiđeš. Sendviče u tank torbu, bočni koferi prazni i krećemo. Fotografije koje slede su frejmovi iz video snimka pa je kvalitet takav kakav je.

Skretanje za Wurzenpass, Podkoren, po naški.
alpi8Kvalitet asfalta i nije neki ali se prolazi kroz lepu šumu i lepe su krivine. Miris borovine se ne može opisati. Pošto Cica zna da volim malo drugačije da vozim nego sada, nudi mi opciju da je ostavim na vrhu a ja da odem do Villach-a i da je pokupim u povratku. Džentlmentski odgovaram da mi nije problem lagana vožnja i da ceo ovaj put vozim da bi oboje uživali u prirodi. Svi koji nam dolaze u susret nas pozdravljaju, lep je to osećaj znati da pripadaš velikoj grupi ljudi koji vole putovanja motorom i koji su uvek spremni da pruže pomoć ako zatreba.
alpi9Odjednom mi, na moju veliku radost, upada mi u vidno polje, veliki motor zelene boje- Versys 1000! Oduševljeno ga pokazujem Cici i čujem u kacigi:
-A šta fali ovom našem? Nisam se umorila na auto putu, pouzdan je, malo troši, kroz krivine može brže nego što bi nama bilo prijatno a uvek možeš da ga ofarbaš u zeleno ako ti se baš sviđa…
E hvala ti Bože na pametnoj ženi! Uzgred ovo je prvi, veći motor a da nije BMW GS, Harley Davidson ili Ducati Multistrada 1200, koji sam sreo na putu. GS je zastupljen u tolikom broju kao da ga daju besplatno uz 5kg praška za veš.
alpi10A na granici sa Austrijum gomila naoružanih graničara!?!? Šta ako nas zaustave i uzmu nam sendviče i kroasane, jedva suzdržavam smeh dok mi oni mašu da prođem.
alpi11Asfalt sa austrijske strane je katastrofa u odnosu na slovenačku ali su radovi u toku. Pogađate da je nas uhvatilo crveno svetlo:
alpi12Da vas ne davim više ovim fotografijama sa kamere, vrlo lako nalazimo Louis u Villach-u. Stajemo ispred vrata, skidamo tank torbu, postave iz jakni i sve trpamo u jedan od bočnih kofera. Staje kolega s´ motorom, lepo čovek kaže:
– Zdravo, čak iz Srbije?
– Zdravo, da.
Uđe u Louis. Dolaze dva namunjena R-a, nemačke table, njih troje. Muž i žena na jednom, samac na drugom.
-Zdravo, vi čak iz Srbije na tom motoru?
Sunce ti poljubim, pa ja znam nemački. Nemoguće, nikad ga nisam učio…znam, EU je donela zakon da svi nauče srpski za 24h da bi mogli s´ nama da pričaju kada nas prime…ma neeee…to mora da je od onih pečuraka u Jožici. Kada se vratim, tražiću pečurke za kineski, baš bih voleo da ga znam.
Trgnu me glas..
– Ovo je moja supruga (zaboravih ime) i drugar, mi smo iz Vojvodine ali već tri godine radimo i živimo u Nemačkoj.
– Mladi ste, zašto ste otišli ako nije nekulturno što vas pitam?
– U Srbiji smo zaboravili da se smejemo a hteli smo i porodicu!
Au, nikada me odgovor na pitanje nije toliko pogodio. Žao mi je što se mladi ljudi tako osećaju kod nas i što je to realna slika koju odnose i prenose u svet o svojoj zemlji. Dok ćaskamo, stiže i auto sa Villach tablama, mladi Novosađanin koji godinu dana živi i radi u Villachu. Svi su nasmejani i zadovoljni. Dečko iz Novog Sada ima sladak problem, kupuje novi motor ali ne može da se odluči…hiljadarka ga plaši, početnik je…razlika u ratama nije velika, e slatke muke. U povratku hoćemo da obiđemo Faaker See jezero, dobijamo upozorenje da su cene u tim kafićima i restorančićima oko jezera, prenaduvane i za njihove uslove.
alpi13alpi14alpi15alpi16alpi17Završavamo kupovinu, pozdravljamo se s´ novim drugarima i idemo da napravimo krug oko jezera. Put je samo na dva mesta blizu jezera, uglavnom mora da se uđe duboko na plac restorana ili kafića da bi ste došli do obale. Odustajemo od kuliranja na jezeru i krećemo nazad ka Jožici da ostavimo stvari i da spakujemo Mangart u ovaj dan
alpi18alpi19alpi20

Ovaj video je namenjen onima koje interesuje kakav je kvalitet asfalta i priroda preko Wurzenpass-a. Nema atraktivnih prolaza kroz krivine ni opasnih situacija, obična relax vožnja. Opet važi ono za muziku, pustite neku svoju u pozadini.

Stigosmo u Jožicu, Cici kažem da mi naruči kafu i sok od zove a ja odoh da ostavim višak stvari u sobu. Vraćam se a konobarica (motorašica) već priča Cici kako je Vršič baš opasan prelaz. Loš asfalt, klizava kocka u krivinama, dosta njih je popadalo tamo a Mangart je užasan, šta ćete tamo… i sve u tom fazonu, uplašila bi i vozača a kamoli suvozača. Ja je zamolim za jelovnik, ne bih li je prekinu… a uopšte nisam gladan. Cica kao iz topa:
– Pa nećemo valjda da jedemo, ja sad nisam uopšte gladna.
– Samo vi donesite a mi ćemo da se dogovorimo.
Stiže jelovnik, sokovi i kafe a ona ne zatvara:
– A došli ste preko Korenskog Sedla iz Villacha? Ni taj prelaz mi ne volimo, tu ume da bude baš opasno…bla..bla..bla.
Sreća pa se pojaviše novi gosti i ona ode da radi. Mi normalno odustajemo od klope. Uz kaficu pričam Cici da ona i njen muž sigurno voze neki tip motora koji je samo za dugačka putovanja a nezgodan za krivine.
– Pa videla si da da ovaj prelaz ka Austriji nije opasan. Jesi li se uplašila negde?
– Nisam.
– A jel´ mi idemo preko tog Vršiča?
Smišljam u trenutku jednu malu, belu laž.
– Nemam pojma, mi idemo putem za Bovec, na navigaciji se ne pominje Vršič. (Prošao sam ga prošle godine)
– Dobro, ali kada ti kažem da usporiš, ti uspori, nije mi prijatno da budem u grču.
– Važi, nigde ne žurimo.

Krećemo da odvozamo drugi deo dana:

alpi21

Nailazimo na putokaz, na kome se jasno vidi gde idemo. Ja joj skrećem pažnju na drveće kroz koje se neobično lome sunčevi zraci i daju drveću gotovo ljubičastu boju. Prolazimo.

alpi22

Dolazimo do čuvenog jarca, čiju fotografiju ima svako ko je prošao kroz ili pored Kranjske Gore, pa ajd da mi ne budemo izuzetak. Cica će:
– Ma hajdemo mi da vidimo taj Mangart a jarca možemo da skinemo sa interneta i onako nećemo da pravimo selfi s´ njim.
Kasno, već je slikan.

alpi23

Pričam joj kako je Soča lepa reka. Bistra kao suza. Napravićemo pauzu na njoj, možemo i da pojedemo sendviče tamo. Mangart nije toliko strašan koliko ona žena priča a pogled je takav da od njega zastaje dah.
– Jel´ ovo taj Vršič, isto je kao što je ona žena opisala?
– Izgleda da jeste, vidiš da nije strašno.
– Nije kad me zagovaraš…i uspori to malo, vidiš da se propinje motor!
– Važi…a ti se nagni napred, na mene, dok ne prođemo ove krivine uzbrdo. Kad budemo silazili, sedi normalno ili se blago nagni nazad, reći ću ti kad kako.

alpi24

alpi25

alpi26

– Trebalo bi da uzmemo veći motor, 1000 kubika, mnogo je udobniji i stabilniji. Ne bi se propinjao na uzbrdicama kao ovaj mali. Vidiš Cile da niko ne putuje na dalje ture sa ovako malim motorićem, čula si, ispred Louisa kada su se oni ljudi čudili, čime smo mi došli čak iz Valjeva.
– Evo ga isti kao naš! Isto par kao i mi!
Kud baksuz sada da naiđe sa Versysom 650 i to isto crnim.

alpi27

Put do vrha, prolazi u prijatnom ćaskanju, u stvari ne zatvaramo usta. Smeje se mojim pokušajima da joj skrenem pažnju, kaže da je videla putokaz pre nego što sam ja pomenuo sunce i drveće i boje i kakve sam sve gluposti pričao, te neobična ptica, te cvet….ali zna da sam sve to radio da se ona ne bi plašila, da bi joj vožnja bila prijatnija. O ovom pokušaju da je nagovorim da nam treba veći motor…pa, o tome ima vremena da razgovaramo.

alpi28

Kako je počeo silazak, tako i razgovor postaje proređen. Kada smo se peli, gledala je na gore, sada gleda dole i povremeno se vidi kakve su provalije. Znam o čemu se radi, ostavljam je da otćuti samo je povremeno potapšem po nozi. Vidim da joj je tada lakše, normalno, vozim najsporije moguće. Nema potrebe sada da je preplašim a čeka nas Mangart.

alpi29

alpi30

alpi31

alpi32

Lepo stigosmo do onog mesta sa klupama, na Soči, parkiram motor u hlad:
– Cile hoćemo li one sendviče?
– Hoćemo.
Otvaram kofere, jedan za drugim…tank torbe sa sendvičima nigde nema! Ostavio sam je u sobi, sa stvarima iz Louisa. U gornjem koferu nalazim par bonžita. E stvarno sam nikakav muž, em lažem ženu, u stvari pokušavam…odmah me provali, em je držim gladnu.
– Cileee, nemamo sendviče, našao sam par bonžita!
– Nema veze…kako je lepo ovde!
Pravimo baš dugačku pauzu. Ja prebacujem snimke sa kamere na externi HDD a Cica trčkara okolo i slika telefonom. Baš nas odmara šum vode, mogli bi ovde da ostanemo do mraka.

alpi33

alpi34

alpi35

alpi36

alpi37

Nema bolje nagrade za muškarca od lica umorne ali nasmejane žene. Posle jedno sat vremena, oboje smo bili spremni za Mangart.

alpi38

alpi39

Vozim pored Soče, teče lagan razgovor o ekološkoj svesti i kulturi ovde i tamo a meni manipulatorski deo mozga radi na tome kako iskoristiti iskustva sa Vršiča. Oštrija ubrzanja i kočenja Cica doživljava kao brzu vožnju, više cvika nizbrdo nego uzbrdo- moram da korigujem ugao njenog gledanja, na serpentinama moram da je uposlim, tema za razgovor mora da bude takva da joj okupira pažnju i misli ali da bude prijatna. Da li je u redu koristiti manipulaciju na najbližoj osobi u životu? Da li je u redu imati putnu brzinu 20 km/h, pa stići nazad u Jožicu, sutra ujutro sav izmrcvaren sa preplašenom, preumornom ženom? Dilema je rešena u korist veće putne brzine.
Put je lep, dovoljno širok i rasterećen i idealan za experiment. Najlaganije moguće, gotovo neprimetno, podižem brzinu na delovima puta gde puca pogled. Na delu puta gde su blizu kolovozne trake objekti, pre svega drveće, puštam da lagano spadne brzina i kada je najmanja, onako uzgred, pitam da li je prebrzo. Taktika je upalila i uvek dobijam odgovor:
– Ne, baš je prijatno.
Strah je razbijen i uskoro nam je brzina, na izlazu iz krivina, oko 70 km/h. Sasvim pristojna putna brzina u odnosu na predhodnu etapu.

alpi40

alpi41

Normalno, razgovara se sve vreme. Počelo se s´ ekologijom, pa radnoj disciplini ovde i tamo, pa kakvi su utisci naših poznanika i prijatelja koji žive i rade po celom svetu. Za Mangart ću da vidim šta ću, ljubav ili sređivanje po i oko kuće. Mislim da ćemo pričati o kući, ova prva tema je ipak za posle večere. Ovim tempom, za čas, stigosmo do raskrsnice.

alpi42

E sada je došlo vreme da se testira taktika na uzanom putu ka našem cilju. Sve funkcioniše savršeno. Bez drveća i sa drvećem, brzina je ista a izostaje kritika i razgovor se ne prekida. Eto koliko je važna kontrola gasa, glatko i lagano a u isto vreme, uporno.

alpi43

alpi44

Kako se polako izvlačimo iz pojasa vegetacije, drastično spuštam brzinu i gde god se vidi ponor ja joj kažem….vidi dole kakva divlja lepota… vidi onu liticu. Na prvom takvom mestu se malo stresla a do vrha je ona meni pričala…joj da si video sad kako je dole….nemoj gledati, ti gledaj gde voziš, videćeš kada budemo silazili. Zbog male brzine pogled joj je dugo ostajao prikovan za ambise i sada je strah ustupio mesto iskrenom divljenju. Rešen problem straha prilikom silaska!!! Na saerpentinama sam joj dao aktivnu ulogu:
– Cile, kada naiđemo na ove krivine, uzbrdo, ti okreni glavu skroz u pravcu u kojem idemo i kaži mi da li neko silazi. Tvoje sedište je više od mog i ti bolje vidiš s´ te pozicije, oslanjam se na tebe.
– Važi.
Kako smo se dogovorili,tako je i bilo. Nije bilo vremena za strah. Evo par frejmova:

alpi45

alpi47

alpi47

Na poslednjem delu uspona, do samog vrha, stoji znak da je zabranjeno za saobraćaj i za pešake. Ja sam ga, na veliko Cicino negodovanje, ignorisao. Ako ne budem mogao da prođem, mogu da spustim motor i u rikverc, na kvačilu. Zar dovde da dođem a da budemo uskraćeni za pogled sa vrha, nema šanse. Ubrzo sam video zbog čega je znak:

alpi48

alpi49

alpi50

Na vrhu vidimo kolegu koji gura GS-a, pitam ga jel´ sve u redu, treba li mu pomoć. Čovek mi kaže sve je ok, samo sam umoran. Kada smo se odmakli, Cica me pita…a što on gura motor ako je umoran? E kad se nisam upišao od smeha.

alpi51

– Cile, jel´ bilo strašno?
– Nije, ovo je ništa prema onom Vršiču, nemoj molim te, da se vraćamo onuda.
– Nećemo, idemo preko Italije. Hajdemo gore da vidiš kakv je pogled.

alpi52

– Auuuu, PRELEPOOOO!!!

alpi53

E onda smo neko vreme imitirali japanske turiste dok Cica ne podviknu:
– Gasi tehniku, daj malo da uživamo!
E ljudi kako se mozak, naviknut da mu najdalji objekat bude zid zgrade udaljen 50-tak metara, razveseli na ovakvim mestima gde pogled nema fizičkih prepreka. Svaki nerv i svaka ćelija se veseli i oseća jedinstvo s´ prirodom. U isto vreme, bez obzira na količinu ega, postaneš svestan koliko si sićušan i nebitan prema ovoj sili i lepoti.

alpi54

alpi55

Vreme kao da stoji. Primećujem da je jedna strana vrha primetno tamnija od druge. Na Mangartu smo samo nas dvoje, nigde nikog nema.
– Cile, pogledaj, molim te, koliko je sati.
– Zar je moguće, 18h 15´!
Krećemo. Spust je protekao glatko. Idemo na Predel, ulazimo u Italiju pa pored Lago del Predil ka Tarvisiu. Nisam imao vremena da oslobodim karticu od kamere tako da sa ovog dela puta nema snimaka. Put je lep, dozvoljava brzu vožnju, što i koristim….bledo u odnosu na Mangart i Cici i meni. Po ulazu u Sloveniju, stajemo u jedan ˝welcome biker˝ restoran na kapućino. Moramo da zavaramo glad koja je poprilična.

alpi56

Posle pauze gas do Jožice, brzinsko tuširanje i restoran. Naručujemo sok od zove i poučeni veličinom porcija, po malu pizzu.
Evo kako je Cica reagovala kada sam joj ispričao taktiku zbog koje joj je Vršič bio neuporedivo opasniji od Mangarta. Na stranu to što je i danas izdržala ceo dan na motoru. Obratite pažnju na veličinu male pizze a ukus se ne može opisati….savršenstvo!

alpi57

Ovaj klipić pokazuje pogled s´ Mangarta. Na brzinu sam ga ubacio, bez obrade, pa malo drhti.

Ako smem da dodam planinski info i upotrebim sličice,…….. ovo je gora Mangart, 2.679 m, treća po visini u Slo alpama (bio tri puta). Na samom vrhu je italijansko-slovenačka granica i postavljen je krst.

alpi58

alpi59

alpi60

alpi61

alpi62

Evo ga uspon na Vršič, unakazio ga YouTube

Snimak spuštanja sa Vršiča:

˝Skuvao˝ se najzad i poslednji klip vezan za drugi dan:

Treći dan počinje uobičajenim ritualom, buđenje bez sata, tuširanje i nes kafa na terasi, kuliranje dok se ne postigne radna temperatura. Napolju je neobično toplo za ovo doba dana, ja se, zbog vrućine, osećam kao kuvana noga, najradije bih ceo dan proveo u onom jezeru sa jarcem. Sinoć smo pitali gazdu objekta kada je vreme za odjavljivanje, reče nam, kada se dobro odmorite, možete i u 15h ako vam nije kasno za put. Rešismo da spakujemo bočne kofere i da ih okačimo kada krenemo na doručak ali nam nešto ne ide, ima višak stvari. Zaboravili smo da sada imamo kišno odelo i dve dukserice iz Louisa.
– E, hajdemo mi na doručak pa ćemo na tenane da se prepakujemo, da se ne znojimo sada bez potrebe.
– Ajmo Cile, pravo kažeš.
Lepo doručkovasmo i napravismo prvu grešku- nismo napravili sendviče za put. Računali smo da ćemo jesti negde uz put, gde nas uhvati glad, zaboravljajući da ćemo u vreme ručka biti u Italiji. Italijani su carevi, u vreme ručka, restorani ne rade a oni se posle ručka odmaraju.
Prljave majice, čarape, gaće i staro, raspadnuto, kišno odelo liferovasmo u kantu za otpatke. Opet je falilo mesta u koferima tako da sam deo stvari fiksirao na bočne kofere, na štetu Cicine udobnosti ali uz njenu saglasnost. Dok smo sve to spakovali na motor, već sam bio u goloj vodi. Ispred Jožice nas ispraća gotovo kompletno osoblje Jožice, iz nekog razloga smo im izgleda postali dragi. Lep osećaj, obećam im da ćemo se ponovo videti.
– Kako bre tako slažeš ljude u sekundi, kada ćemo se videti?
– Pa ovuda se vraćamo kući, ovde ćemo ručati u povratku, videćeš da nas se neće sećati.
– E, a kaži mi kolika nam je kilometraža danas? Juče nam je bio dan za odmor a prešli smo preko 200km, nadam se da je danas ispod 500km, malo me žuljaju ove stvari sa strane.
– Imamo više varijanti, odmah u Italiju, put kojim smo se juče vratili ili u Austriju da se malo rashladimo. Preko Austrije nam je nešto dalje, nekih 50-tak kilometara. Uglavnom, nema više od 250km, u najdužoj opciji.

Krećemo, malo pre onog putokaza za Podkoren, čujem u kacigi:
– Skreći u planine, dobiću toplotni udar!
Posle prve krivine, temperatura postaje prijatnija. Prijatno se rashladismo preko Podkorena a i u Austriji je temperatura dosta prijatnija nego u Sloveniji. Asfalt dobar, put širok i neopterećen ali ja vozim po ograničenju, rekli su nam naši zemljaci ispred Louis-a da ima više radara nego prošle godine. Prikačim se za nekog lokalca povremeno, pa dođem do 120km/h, pratim ga par kilometara pa opet smanjim, danas mi prija ˝laganica˝ vožnja. Cica gleda kuće ukrašene cvećem i besprekorno uređena dvorišta a ja fiksiram planinske vrhove u daljini. Propustio sam prvo skretanje ka Hermagor-u. Plan mi je da popenjemo Nassfeldpass-  Passo Pramollo iz pravca Pontebba.
Pre ulaska u Italiju, prelazimo most preko reke Gaililz, bistra kao suza i osvežio me sam pogled na nju:

alpi63

Po ulasku u Italiju, put postaje zanimljiviji za vožnju. Ređaju se duge, blage krivine sa asfaltom promenjivog kvaliteta. U daljini se vide planinski vrhovi.

alpi65

Stižemo u Tarvisio. Cicina drugarica nam je, pre puta, nahvalila Tarvisio kao jedno od najlepših mesta u Italiji. Bili smo spremni da tu napravimo pauzu za kafu ali se ni meni ni Cici nije nešto svidelo. Na jednoj strani ulice se nalaze zgrade koje asociraju na sumorni soc-realizam a na drugoj strani moderne građevine različitih stilova. Taj arhitektonski bućkuriš nam nikako nije prijao čulu vida i odlučismo da prođemo. Možda smo pogrešili ali u tom trenutku smo to tako doživeli. Svideo nam se jedan mali nadvožnjak, na izlazu, koji kao da su pravili hobiti, da pređu sa brdašca na brdašce.

alpi66

alpi67

Po izlasku iz Tarvizia, ponovo nas zapahnu onaj vreli talas od kog smo mislili da smo pobegli kada smo ušli u Austriju. Vozimo ka mestu Pontebba, po navigaciji, po baš dosadnom putu. Jeste da tu ima i četinarske šume i vide se i planine ali to su kilometri pravog puta pa blaga krivina, pa par kuća, koliko da vas natera da smanjite brzinu, pa opet kilometri pravca. Vrućina postaje neprijatna i svaku grupicu kuća u daljini doživljavamo kao kaznu jer moram da usporim. Da ne bude zabune, za ovakav moj doživljaj, pre svega je kriva visoka temperatura. Da je napolju 25 stepeni, verovatno bih pisao u superlativu o ovom delu puta.

alpi68

alpi69

Prvi ulaz u Pontebba svesno preskačem, nisam lud da prolazim kroz celo mesto, uskim kamenim, usijanim ulicama. Ulazim s´ druge strane jer je tuda bliži put za Passo Pramollo.

alpi70

Dobro sam uradio. Posle par stotina metara od ulaza u mesto, vidi se putokaz za pass. Pratim ga, još malo pravo, pa druga levo, ispod nadvožnjaka, pa kroz red kuća….pa gde počinje uspon? Još malo strpljenja i evo je najzad tabla:

alpi72

Osetim neki nalet sreće. Sad još malo krivudanja na veću nadmorsku visinu, hladniji vazduh a kada ga pređemo idemo do Kötschach-Mauthen-a pa levo na  Plockenpass, pa se spustimo preko Paluzza na Tolmezzo i onda smo za čas na našem sledećem prenoćištu u San Vito di Cadore u podnožju Dolomita…. Aha, ali možda sledeće godine!
Postoje saobraćajni znaci koji mogu sve da pokvare. Pa da ih nabrojim:

Zabranjen saobraćaj, u ovom slučaju, pass je zatvoren! Za pametne dovoljno.

alpi72

Još uvek ne gubim nadu, ignorišem i idem dalje. Posle nešto manje od kilometar, sledeći znak:
˝Jesi li lud il´ si glup…pass je zabranjen za saobraćaj!˝

alpi73

Okrenem glavu na drugu stranu i opet prođem. Taman sam počeo da se divim sebi kako za mene nema prepreke, kad ono opet znak. Ovoga puta:
˝Dal´ ti uopšte poznaješ saobraćajne znake- vraćaj se more!˝

alpi74

Nešto se mislim, ma hajte more gospodo italijanski putari, mene ste našli, pa vidite da može da se prođe pored znaka, dam mu ga malo po gasu. Posle jedno kilometar vidim da su me nadigrali u igri ignorisanja saobraćajnih znakova i bezobrazluka. Najzad su postavili pravi:
˝Ovuda nećeš proći, bez obzira koliko si uporan!˝

alpi75

Džentlmenski priznam poraz i na levo krug, bar sam video trećinu Pramollo pass-a. U stvari, ništa nisam video, ni na jednom mestu se nije otvorio vidik. U povratku, ulaz u Pontebbo je bio, aj´ da kažem, zanimljiv.

alpi76

U Pontebbo-u opet velika dilema. S´ desne strane kafić, lep, veliki, ima mesta da se ostavi motor ali prazan. S´ leve strane kafić, lep, nešto manji, nema mesta za motor ali pun ljudi. Odlučujem se za drugi. Motor ostavljam u uzanoj uličici, u hladovini, bezobrazno zatvarajući pola te uličice. Dok sam se parkirao, oslobađa se veliki sto u hladovini, ja šaljem Cicu da odmah ode tamo i zauzme nam mesto. Sve ostavljam na motoru i dolazim za njom. Jaknu stavljam na jednu stolicu, Cicinu jaknu na drugu, širimo se k´o epidemija za tim stolom. Poče i bašta ovog kafića da se prazni, nadam se da nije zbog nas, jesmo znojavi ali se nadam da ne smrdimo baš toliko.

alpi77

alpi78

Nije bilo do nas, jednostavno se pogodila smena gostiju. Dok sam se razbaškario u stolici, primećujem da svako ko dođe od gostiju, prvo prilazi čoveku koji sedi sa dve gospođe, za istim stolom kao naš, samo sa desne strane ulaznih vrata, mi sedimo sa leve, pozdravljaju ga i tek onda sedaju za sto. Kud svi Turci tud i mali Mujo, ustanem i ja, priđem čoveku koji očigledno nije ostario igrajući šah ili u biblioteci, izvinem se na smetnji i pitam da li možda motor smeta tamo, da li da ga pomeram. Pogleda me i prvo pita odakle smo. Kažem da smo iz Srbije, on se nasmeja i kaže da nikome ne smeta, da sednemo bez brige. Zahvalim se i vratim za sto kad eto njega za mnom. Mojih godina ali utegnut kao praćka, pita šta želimo da popijemo. Naručimo po espresso i kiselu. Konobarica se stvorila za minut s´ pićem. Izgleda da smo dobili blagoslov da uživamo u njegovom kafiću.
Sada sam već doneo lap-top, externi HDD, kameru i dok se prebacuju snimci, uživam u jednom od možda najboljih espressa koji sam probao u životu. Sramota šta se kod nas servira pod imenom ovog napitka.

Nigde ne žurimo, tek je 11h 15´, srkućemo našu kaficu i pažnju mi privlači grupa na GS-ovima. Čini mi se da su već prošli ovuda dok sam se ja parkirao. Posle desetak minuta, eto ih opet. Primećujem da su uhvatili dobar ritam, na svakih 10-15 minuta prođu pored kafića iz različitog smera. Verovatno u ovom kraju ima odličnih putića za koje ja ne znam i oni se vozikaju tuda, baš im zavidim.

Posle dobrih sat vremena, rešim da prilagodim rutu novonastaloj situaciji. Hoću da pogledam google map na lap-topu ali ˝moša˝, nema WiFi-a. Uzmem navigaciju, nema GPS signala. Prebacim navigaciju na pregled karte i opet kod vlasnika kafića. Objasnim mu gde sam hteo da idem i gde mi je krajnje odredište i zamolim ga da mi pokaže kuda mi je najbolje. Reče mi da je bilo veliko nevreme, da je dosta planinskih puteva zatvoreno. Uze navigaciju i ukuca mi sledeća mesta: Vidali, Resiutta, Tolmezzo, Villa Santina, Ampezzo, Forni di Sotto, Mauria Pass, Valle di Cadore i krajnje odredište,  San Vito di Cadore. Izvede me na raskrsnicu i pokaza kojim putem da izađem iz mesta da me navigacija ne bi vrtela u krug. Reče mi, da iz nekog razloga, svaka navigacija ovde brlja. Zahvalim se i vratim za sto da sva ova mesta unesem na iGo na telefonu, za svaki slučaj. Da mi nije pokazao kojim putem da krenem od kafića, odmah bi zalutao.

Popismo po još jedan sok i krenusmo, mahnemo gazdi u znak pozdrava, on odpozdravi. Kafić se zove ˝Nuovo Caffè Stelutis˝.
Čekam na raskrsnici da se uključim na pravi put, kad opet ona ista grupa na GS-ovima. Vođa grupe urla na nemačkom i pominje Garmin, odbijam da verujem da su oni sve vreme lutali po ovom mestu tražeći izlaz.

Sve do, malo ispred, Ampezza, put je pretežno ravan sa blagim krivinama i dozvoljava brzu vožnju, za divno čudo, uopšte mi nije dosadan. Od Ampezza je daleko atraktivnije. Počinje uspon kroz šumovit deo, krivine postaju učestalije a i dalje je sve nekako pitomo, ma put za uživanje. Tu negde nas hvata glad i koncentrišemo se da negde vidimo otvoren restoran. Vrućina je velika, oboje držimo poluotvorene jakne, znojimo se, znoj isparava i ponovo osećamo znakove dehidratacije. Ljudi moji, ova mesta, kroz koja prolazimo u vreme ručka, izgledaju kao da ih je kuga pogodila. Nigde čoveka na ulici, sve zatvoreno, na svim prozorima spuštene roletne ili zatvorene žaluzine. Na ulicama nema nikakvog saobraćaja, tišinu remeti samo zvuk našeg motora.

Ulazimo u Forni di Sotto, slika ista. Na izlazu, Cica mi kaže da joj se učinilo da je videla otvoren restoran. Kočim, na levo krug…juhuuu, restoran, otvorena vrata!!!

alpi79

alpi80

alpi81

alpi82

Pun sreće, parkiram motor, sedamo za sto u hladovini, skidamo jakne, malo mi čudno što niko ne izlazi da nas bar pita nešto. Ulazim unutra, za stolom sedi gospođa i čita novine. Pitam dal´ radi restoran, možemo li nešto da poručimo. Može, šta god želite….samo posle 15h i 30´, do tada možete da koristite WC i da sipate vode iz slavine, besplatno, možete da sednete gde god želite i da sačekate da se osoblje vrati sa popodnevne pauze. Zahvalim se, izađem u hladovinu i sednem.
– Radi li restoran?
– Radi.
– Jesi li nam nešto poručio?
– Nisam, moramo, Cile, da se dogovorimo šta ćemo.
– Šta sve ima?
– Pa imaaaa, pišanje i ima česmovača, ne znam šta ćeš ti…ja bih vodu. To važi do pola četiri, koliko je sada sati?
– Pet do jedan.
– Super, imamo dovoljno vremena da se odlučimo, aj´ za svaki slučaj, da uzmemo i pišanje i vodu!

alpi83

Sipamo vodu u našu flašicu i gas, naći ćemo lepše mesto za pauzu. Za čas smo na Mauria Pass-u. Na silasku spazimo mnogo lepo odmorište sa stolom i klupama. Tu je i vodopadić i mostić, sve u hladovini, ma divota.

– E, ovaj pasić je mnogo lep, jedva čekam da prebaciš snimke, pa da odgledamo.

Opet uzimam svu tehniku, priključujem kameru i veliko razočarenje! U Pontebbu sam zaboravio da izbrišem prekopirane snimke sa kartice, napunila se kod Forni di Sotto i dalje ne postoji ni jedan snimak! Odustajem od prebacivanja snimaka zato što dugo traje a nas je već dobro pritisla glad. Pravimo kratku pauzu, par slika mobilnim i pravac hotel Roma.

alpi84

alpi85

alpi86

Vozim ka San Vito di Cadore, kroz najlepše predele današnjeg dana a ništa neće biti zabeleženo. Biće to memorisano u nekom delu mozga i sigurno će se razviti u onog crvića što ljude tera da se ponovo vrate u ove krajeve. Ko je bio, zna o čemu pričam. Cica i ja vodimo razgovor u maniru ˝šta bi bilo da smo…˝
– u Austriji, na prvom skretanju skrenuli ka Hermagor-u
– napravili sendviče za put
– poneli foto-aparat
– oslobodili karticu u Pontebbu
– da je Pramollo bio otvoren
Da li smo nezadovoljni današnjim danom…daleko od toga…šta da uopšte nismo krenuli na ovaj put?

Stižemo pred hotel Romu i oduševimo se lokacijom. ´Ajde što mesto odiše dobrom atmosferom i pravim italijanskim duhom ali nismo očekivali tako dobar, luksuzan hotel za te pare. Dočekali su nas s´ hladnom limunadom, pokazali garažu za motor dali ključ od sobe na trećem spratu. Kažem da imamo mnogo stvari i pitam za sobu u prizemlju a gazdarica će: samo se vi opustite uz limunadu, imamo lift u hotelu.

Kada smo videli sobu, oduševili smo se. Ogromna soba sa bračnim krevetom, stolicom za ljuljanje i pogledom na Dolomite, veliko kupatilo, sve besprekorno čisto i novo! Momentalno sam zažalio što ovde nisam napravio višednevnu bazu za obilazak svih pasova u prečniku od 200km.

alpi87

Raspakivanje, tuširanje i tek posle tuširanja osećam koliko nas je samlela vrućina danas. Umorniji smo nego prvog dana. Rešimo da se malo odmorimo pre ručka i uživamo u pogledu kroz prozor.

alpi88

Silazimo na recepciju hotela, raspitujemo se za lokalne specijalitete. Gazdarica nam kaže da je njihov restoran dobar ali ako hoćemo italijansku hranu po starim receptima, bolje da siđemo stotinak metara u mesto. Izvadi kartu mesta i obeleži nam tri lokala sa domaćom hranom. U jednom su specijalitet testenine, u drugom pizza u trećem, čini mi se da reče, riba. Malo se prošetasmo da izvidimo kakvo je mesto i odlučismo se za ˝špageteriju˝.

alpi89

alpi90

Naručimo ˝spaghetti carbonara˝, pitamo konobara kolike su porcije, reče da su prilično velike, savetuje da podelimo jednu a ako nam ostane, pakuju višak za poneti. Nešto se mislim, e moj prijatelju da ti znaš koliko smo mi gladni…..ali poslušamo savet.

Posle nekog vremena donese čovek porcijetinu špageta i dva tanjira. Savršen miris, savršen ukus, narenducnemo po malo parmezana, čisto da da aromu a ne da dominira….au kakvo veselje za čulo ukusa i izgladneli organizam. Na kraju sam ja morao da pojedem pola od Cicine polovine, greota da se nosi u sobu i da se jede hladno. Prejeli smo se. Jedva sam se vratio do hotela. Kada se kombinuje umor i pun stomak, oči teško ostaju otvorene.

Zadnje čega se sećam od današnjeg dana je sledeća slika:

alpi91

Uopšte nisam bio svestan kada sam zaspao, prespavao večeru, probudio se tek sledećeg jutra u potpunom neznanju koji je dan i gde se nalazim!

Otvaram oči, ovo definitivno nije moja soba u Valjevu, niti imam stolicu za ljuljanje, niti imam, preko metar dijagonale, SCHAUB LORENZ led televizor u sobi. Mora da je sinoć bila dobra žurka, odoh do kupatila pa ću da utvrdim gde sam. U kupatilu se javljam ćelavom čiči koji me gleda nekim blesavim pogledom i priča u isto vreme kada i ja….. u bre, poslednji put sam pričao s´ ogledalom pre trideset godina, kao student.
– S´ kim pričaš…i što si ustao k´o vampir?
– Bešika Cile, videćeš kad dođeš u moje godine a i naspavao sam se.
Ne smem da pomenem trip koji sam imao, neće hteti sa mnom na motor. Jutarnje servisiranje završeno, ponovo sam se sjedinio sa svojim JA. Znam ko sam, gde sam, s´ kim sam i kuda sam krenuo. Otvaram prozor da udahnem planinski vazduh i pogledam planinske vrhove. Planinski vazduh koji opija…e malo sutra…ovaj vazduh kao da je pun ekstazija. Prvi udah me je bacio u blagu euforiju, osećam se snažnije nego što jesam i imam neodoljivu potrebu da se krećem, smejem i brbljam.
– Umeš ti tako ponekad da poludiš, sreća što je Valjevo u kotlini, da je na planini s´ tobom bi bilo nemoguće odmoriti se…smeje se i ustaje.
Ostavljam Cicu u sobi i silazim da vidim dal´ je postavljen doručak. Izgleda da sam baš poranio, ni kuvarice još nisu stigle. Vraćam se u sobu, treba nekako ubrzati vreme. Proveravam rutu za danas pa onda pišem na papiru imena pasova koje hoću da obiđemo danas, pa sa druge strane papira pišem mesta do sledećeg prenoćišta za slučaj da navigacija prestane da radi. Još uvek je rano, dobro, prepakovaću torbe tako da u sobi ostane samo jedna sa dovoljno mesta za ˝civilku˝ kada obučemo opremu. Silazim dole sa dve torbe, iz kuhinje se čuje komešanje, vlasnik Rome mi otključava garažu i pakujem stvari na motor. Sreća da imaju lift…baš sam se navozao. U sledećem silazu nosimo kacige i navigaciju, sve kačimo po motoru i idemo u restoran.
Prvo tražimo espresso, ja zapeo da objašnjavam konobarici, koja ne zna engleski, da hoću produženi, u velikoj šolji, bez mleka.
– Americana?
– Yes, americana.
Donese žena bokalče od 3dl prejakog, vrhunskog, espressa. Očekujući blagu filter kafu, potegnem dva – tri dobra gutljaja….šok, srce se uzlupa, poče da bubnji u ušima, ako sam do sada bio normalan, više, definitivno nisam. Ovo je najjače energetsko piće, ikad. Cica se smeje:
– Ti sad ne moraš ni paliti motor, prvih desetak kilometara ga guraj, samo nemoj preko ograničenja!!! Kad se unormališ ti se vrati po mene, čekaću te na terasi.
Posle obilnog doručka, odjavljujemo se i plaćamo sa zadovoljstvom. Ćao Roma družićemo se ponovo u nekoj od narednih godina!
Do Cortine ima oko desetak kilometara puta i sve vreme gledamo u vrhove koje nameravamo da obiđemo. Vrhovi su u oblacima a kasnije smo videli da je i kiša padala, pa nema potrebe za nekom jurnjavom…u stvari sam počeo da uživam u vožnji po ograničenjima….mnogo više stvari se vidi. Tako smo primetili i ovaj vrh koji se u dogovoru s´ oblakom, folira da je aktivni vulkan.

alpi92

alpi93

Ne ulazimo u Cortinu zato što je ovo vreme za dostavna vozila koja snabdevaju ovo prelepo turističko mesto, nego pratimo levu obilaznicu i ubrzo nailazimo na tablu sa označenim slobodnim pasovima.

alpi94

Prvo idemo na Passo Di Falzarego. Ide krivinica za krivinicom, lep asfalt, što reče Cica- ovde kako izađeš iz nekog mesta već si na početku nekog pass-a, lako je ovima odavde, oni mogu da pasu kad god hoće!
Dolaze motoraši u susret, pozdravljaju, bez obzira na marku motora (uglavnom su GS-ovi i Multistrade). Još nismo ni zagrebali prevoj, prestaje saobraćaj iz suprotnog smera. Iza sebe čujem sirenu i propuštam policiju pod intervencijom. Vidim restoran na proplanku, levo od nas i skrećem, bolje da čekam u bašti restorana nego na sred puta, da prođe zastoj. Ubrzo prolaze i kola hitne pomoći a za njima i kombi. Dok smo poskidali kacige, stigao je i teretni helikopter, spustili su sajle i nešto ili nekog izvlače iz provalije. Došao je i medicinski helikopter. Bilo mi je daleko da slikam telefonom, ali smo videli da su izvukli, najverovatnije, povređenog na nosilima. Ne znam dal´ je u pitanju motociklista ili neko od biciklista ili planinara. Bez obzira što i ovo ostavlja mučan utisak u stomaku, opominje da su planine, u svoj svojoj lepoti, vrlo surove i ne praštaju greške, dobro je da nisam bio blizu nezgode….ne treba ta slika da mi obeleži ovo putovanje.

alpi95

alpi96

Cica koristi priliku da skine čizme i popravi kaiševe da je ne žuljaju, malo slika okolo telefonom a ja je nagovaram da napravimo prvi selfi u životu. Zadržali smo se oko sat vremena, dok saobraćaj nije profunkcionisao.

alpi97

alpi98

Selfi je napravljen al´ sam dobio zabranu da ga publikujem.

Nastavljamo dalje, usput se mimoilazimo sa sanitetskim kombijem, nije pod intervencijom, povređenog je preuzeo helikopter.

alpi99

Stajemo pre vrha, ima neki restoran, meni proradila kafa a Cica koristi priliku da napravi par fotografija.
alpi100

alpi101

alpi102

Nekako brzo dođosmo do vrha. Pošto smo stajali usput, nije nam bilo ni vreme za pauzu, odmorni smo još kad smo videli da su biciklisti okupirali pass, gospodski, skrenemo levo ka Passo di Valparola…ma nismo se ni okrenuli!

alpi103

alpi104

Passo di Valparola mi je ostao, od prošle godine, u jako lepoj uspomeni. Prema ovogodišnjem tempu, prošle godine smo ga baš ispeglali a i na njemu smo se i pogubili bez obzira što smo imali radio stanice.
Da nismo sada videli tablu, bio bih ubeđen da ovuda nisam prošao. U stvari, prošle godine je cilj putovanja bila sama vožnja i uživanje u dobrom asfaltu a ove godine uživam u predelima koji se vide s´ puta.
Ove godine nema toliko vozila i mogu da dozvolim sebi da zveram okolo i da vozim 20km/h a da ne usporavam one iza sebe.

alpi105

alpi106

Divim se ovim biciklistima, mada ne razumem uživanje….uzbrdo svi gledaju u prednju gumu, znoje se i jedva dišu a nizbrdo se sjure i opet gledaju samo u put ispred….e video sam jednog koji gleda okolo!

alpi107

Dok sam ja analizirao dal´ će iz ovih crnih oblaka grad ili sneg, pošto je temperatura naglo pala, naš prijatelj biciklista i njegova ekipa me obrijaše…. i to s´ desne strane. Cicin komentar:
– Jel´ oni znaju da mogu ovako da dobiju upalu pluća, kada ih znojave produva?… doveo me do suza.
– Cile, ako ga budem stigao, uzeću mu broj telefona, roditelja, i odmah ćemo ga tužiti majci!
alpi108alpi109alpi110U susret su, najzad, počeli da dolaze motori. Mislim da ih je lako prepoznati. Brine me jedino što su svi u kišnim odelima.

alpi111

alpi112

Razgovor opet kreće oko ˝motora sa ružnim, kockastim koferima˝. Ja prepričavam sve dobre strane, za koje sam ikad čuo ili pročitao a ona se uhvatila izgleda. Osećam da polako gubim u ovoj diskusiji ali se još uvek nadam. Neću da budem naporan i skrećem temu, priču o boljem motoru ću da doziram na svaka dva sata po rečenicu dve, čisto da joj bude kao crvić u podsvesti.
Posle malo kišice, dolazimo do hotela Armentarola, zašto sam ga zapamtio? Ovo je mesto gde smo se prošle godine pogubili kao kokoške u mraku.

alpi113

alpi114

Nastavljamo ka Passo Gardena a nebo baš obećava dobar provod. Radim ono što mi je jedino preostalo, uzdam se u sreću.
– Vidi kako je lep ovaj motor što nam dolazi u susret!
Dobro je što nisam nastavio priču o većem motoru, opet bi me pokopala. Ili su se ljudi uverili u kvalitet Versys-a ili nisu imali pare da kupe nešto drugo?!

alpi115

alpi116

alpi117

Vozeći kroz ova njihova seoca ne mogu a da se ne zapitam zašto toliko traće prirodne resurse, pa pored ovakvih puteva ima toliko zgodnih mesta za odlaganje đubreta, pa oni ni u one potočiće ne bacaju ništa. Kakve su im bre to livade bez kesa i ambalaže od jogurta i piva ili bar flaša od ulja za traktore, pa ne rade im valjda zemljoradnici gladni i ručno? Dođite vi u Srbiju da vidite, imamo mi isto što i vi ali imamo i đubre, da se vidi da ima neko živ!!!
Prosto boli, kada postaneš svestan, koliko su nam primitivci i primitivizam, sa svojim pravilima ponašanja upropastili prirodu i sve sfere života.

Aj´ se mi vratimo na Gardenu. Prvi deo uspona je odličan, nov, hrapav asfalt. Drži kao na šinama. Drugi deo je stari, uglačan ali nisam primetio da je mnogo klizav. Uglavnom, uživanje je zagarantovano.

alpi118

alpi119

alpi120

Stižemo na vrh, parkiram u društvu velikih, malo da protegnemo noge i napravimo koju fotografiju. Restoran, na vrhu, nas je privukao terasom sa lepim pogledom i rešismo da popijemo kafu. Preparkiram motor ispod terase, da mi bude na oku, da ne skidam navigaciju i ostale džidža- bidže. Svuda je espresso odličan pa ni ovde nije bilo drugačije. Zašto mi se čini da se fušerenje, kao kultura poslovanja, zadržalo samo kod nas?
Dva puta se okrenuo, nekoliko puta trepnuo i već prolete sat vremena.

alpi121

alpi122

alpi123

alpi124

alpi125

alpi126

Napuštamo Gardenu i idemo ka Passo Sella. Desetak kilometara do Passo Sella je pitomo ali krivudavo i prelepo, bez prave granice ˝sad´ se spuštam….sad´ se penjem˝ ili možda mi nismo primetili granicu.

alpi127

alpi128

alpi129

Silazak, ka Canazei-u, je već daleko zahtevniji i atraktivniji za vožnju. Mi imamo svoju taktiku za Dolomite, druga- treća, mali gas i specijalan rad glavom…kao kada gledate tenis. Bitno je, na zgodnim mestima, propustiti sve koji dolaze iza, da njima ne kvarite njihovu taktiku. Na početku, ovo izgleda teško ali se uz malo vežbe da savladati…e onda nastaje uživanje i dobri, jasni snimci na kamerici.

alpi130

alpi131

alpi133

alpi134

alpi135

Ne pričamo mnogo. Svako meditira svoju meditaciju. Surovi kamenjar su zamenili četinari i mirišu za sve pare. Prilično oštre krivine se smenjuju jedna za drugom. Asfalt dobro drži… ma san svakog motoraša.
– E, aj´ sada ti meni Cile, reci, kako ovo nekome da prepričaš?
– Pa lepo…nikako. Ovo ne može da dočara ni profi kamera, ne može da ti dočara ovaj miris i ovu smirujuću energiju. Kada bi uspeo delić atmosfere pisanjem da dočaraš…zvao bi se Ivo Andrić.

Kod hotela Lupo Bianco se nalazi jezerce kao iz bajke. Nailazimo na mali tunel. Merak pojačali na trojku i kada smo najviše ušećerili, zna se…..jedna doza pljuska. Lepi Canazei, na žalost, osvajamo po kiši.

alpi136

alpi137

alpi138

alpi139

alpi140

Canazei je lep i po kiši.

alpi141

alpi142

Čim smo izašli iz Canazei-a, kiša prestaje da pada, sunce probija oblake ali nije neprijatno jako, taman toliko da dan ne bude tmuran. Refleksno, malo oštrije, dodajem gas ali me šlajfovanje zadnjeg točka opominje da je asfalt još uvek mokar i da zahteva oprez.

alpi143

Ovo nije promaklo Cici:
– Jel nam to proklizao točak, osetila sam kao da se zadnji deo malo zaneo?
– Jeste, malo, sigurno je bilo malo ulja na putu.
– Što si ti zapeo za jači motor kad i ovaj ponekad ne možeš da kontrolišeš?
– Ma ne pričam o jačem nego o udobnijem za ovakva putovanja.
– Meni je i ovaj baš udoban…a i lep je! Podetinjio si….kao klinci u obdaništu kada se prepiru oko igračke, uvek je bolji kamiončić kod onog drugog od ovog koji ti je u ruci.
– Jesam….zato i volim motor. Čim stavim kacigu radujem se kao dete na novu igračku.
– Super, to je baš lepo… i ja se isto osećam. Kada se vratimo kući, ti prodaj ovaj pa izaberi neki drugi motor, za koji misliš da će nam biti udobniji.
– Važi, odabraćemo zajedno……. ama jel ti to mene malo turiraš?
– Paaaa…. mora malo!

Priznam da sam nadigran kao bekan i vozim prelepom ˝Strada Dolomites delle Dolomiti˝. Čini mi se da na svakih nekoliko kilometara nailazimo na restorane i kafiće ispred kojih je parkirano dosta motora. Kao da je sve podređeno moto turizmu. Nama još nije vreme za pauzu, oboma nam se čini da smo tek seli na motor. Mada ovaj put prolazi kroz dosta manjih mesta, čitaj- sporija vožnja, svakako ga treba proći, mesta su mnogo lepa.
U međusobnom, verbalnom nadigravanju, u kombinaciji sa lepom okolinom, ovaj deo rute nam je prosto proleteo.
– Eeee, evo nas opet na nekom pass-u!
Da Cica to nije rekla ne bih ni primetio da smo se popeli na Passo Costalunga. Posle par krivinica dođosmo i do Passo Nigra.

alpi144

alpi145

alpi146

alpi147

Od Passo Nigra do uključenja na SP24, ka Bolzano-u, je fenomenalan put za vožnju. Ne mogu fotografije to da dočaraju ali evo nekoliko, da bar zagolicam one koji nisu ovo odvozili.

Da malo utešim i one koji nisu išli- gorivo im je skupo i možete i tamo da naletite na radove na putu.

alpi148

alpi149

Ovo je ruta prve polovine četvrtog dana. Samo 130km od hotela Roma, što mi ponovo potvrđuje da bi Roma bila odlična baza za ovaj deo Dolomita.

Link rute>>>>

Napravili smo grešku što nismo skinuli kišna odela pre uključenja na SP24. Ovaj deo puta je kao naša Ibarska, od Valjeva ka Beogradu, samo malo vijugaviji. Vrlo prometan put a za volanom sve sami trkači.

Temperatura se popela u nebo a mi kuvamo u kišnjacima. Glavna fora im je da ti se približe na dvadeset santimetara iza zadnjeg točka i ne do ti Bog da si ostavio rastojanje od vozila ispred, odmah će se neko uglaviti. SP24 pa na SS12 pa na Via Innsbruck sve ukupno deset kilometara video igrice! Ograničenje 50km/h a vozi se 90km/h ali u točak.

Odvojim se na ESSO pumpu i odmah se skinem go do pojasa. Obrišem se onom znojavom majicom, obučem suvu a Cica, kulturno ode u WC i presvuče se. Sve one znojave stvari raširim po stolicama na maloj terasici na pumpi. Pojavi se Cica, ja sipam gorivo, ščepam dve flašice vode iz frižidera i naručim dva espressa.

Smeši se radnik i kaže ˝hot, a˝, ja njemu ˝very hot ˝, on meni ˝croation˝, ja ˝no, motoraš˝, on ˝non capisco˝, ja se smeškom i sležem ramenima ˝e ja ti tu ne mogu pomoći˝.
Par minuta kasnije, donosi nam, stvarno dobar, espresso na terasu. Polako se oporavljamo od dehidratacije i postajemo svesni da smo oboje dobro ogladneli.
Na terasicu stiže jedan biciklista i on utrčava u prodavnicu pumpe i izlazi sa flašicom vode. Isprazni je na iskap, otrese glavom i poče da priča sa nama. Pitam ga zna li za neki restoran sa dobrom hranom u blizini. Kaže da i on traži isto, ima grupu biciklista koju vodi po ovim krajevima i veliki mu je problem upravo ručak. Baš pored ove pumpe je bio restoran, došao je da proveri da li radi ali je i on zatvoren u ovo vreme.

Obeležavam na navigaciji par restorana u Bolzano-u i rešim da iskušamo sreću. Spakovasmo se i krenusmo u grad. Na svakom semaforu me je dočekalo crveno svetlo. Vrućina je nepodnošljiva. Stižemo do prvog restorana- ne radi.Krenemo do drugog, ni on ne radi. Cica preseče:

– Vadi nas iz ove peći, nećemo pocrkati od gladi! Kada su Jevreji izdržali četrdeset godina gladi kroz pustinju, izdržaćemo i mi do večeras. Vozi u planine!

alpi150

Napuštamo Bolzano, gladni i pomalo umorni. Opet me, na punoj liniji, obilazi jedan trkač, nisam se dovoljno primakao kamionu.

alpi151

Ovo se pokazalo kao dobra stvar. Uhvatim priključak sa ovim fordom, majstor ga baš dobro, sigurno vozi. Čim se ukaže prilika, bez sekunde dvoumljenja, obilazi a ja za njim. Bez obzira na ograničenje, vozili smo između 90km/h i 140km/h. Na jednoj raskrsnici, gde sam ja nastavio pravo ka Passo Mendola a Ford levo, vidim da je vozač devojčica koja teško da ima više od dvadesetak godina.

– Au Cico vide li kako vozi mala?
– Mora da žuri da se uda….. blesava!

Cica ni kada je gladna ne gubi smisao za humor, za razliku od mene koji postajem nervozan i mrzovoljan.

Idemo ka passo Mendola a iz suprotnog smera nam dolazi vozilo italijanskih putara. U trenutku mi prolete misao da je prelaz zatvoren ali odbijam da poverujem u to. Ubrzo se pokazalo da je misao bila na mestu.

alpi152

Dobra stvar u svemu ovome je što se na samoj raskrsnici nalazi odličan restoran Kalterer Höhe. Parkiram motorče pored drveta i već osećam miris jabuke i cimeta, grupa penzionera u baštici, igra karte i svi cepaju Apple Strudel. To što je Mendola zatvorena više mi nije predstavljalo nikakav problem, nervoza je nestala a na lice mi se vratio kez od uveta do uveta.

alpi153

Normalno da smo odmah naručili šrudlicu i sok od zove (u Italiji smo samo ovaj sok pili, gde god ga je bilo, domaći i odlično osvežava), i tražimo jelovnik. Konobar nam sugeriše da sednemo unutra jer dolazi vrlo jaka oluja i zbog toga je i prelaz zatvoren, poslušamo ga.

Dok smo mi skupljali kacige i jakne, on seda u auto i preparkirava ga pored našeg motora. Čudim se zašto se trudi da postavi auto vrlo blizu Versys-a ali za desetak minuta sam se uverio da zna šta radi. Spasio mi je motor, vetar koji je ubrzo počeo da duva, bi ga sigurno oborio.

Uz asistenciju konobara, koji pomalo govori engleski, odlučujemo se za neku čorbu sa mesom i teleće šnicle. On nam stidljivo sugeriše da tek posle čorbe naručimo šnicle ili da naručimo samo šnicle. Nama je neophodno da nadoknadimo elektrolite i ostajemo pri čorbi. Oboje se čudimo, guramo mu pare u džep a on neće. Na njegovom mestu, ja bih se trudio da nagovorim gosta da što više poruči, višak bih mu spakovao da ponese pa, što se mene tiče, nek jede sutra ako ne može da pojede u restoranu.

Još nismo dovršili štrudlu, čuje se neki potmuli huk i dobovanje po krovu kao da pada krupan grad. Izađem napolje da vidim šta se dešava, kad me ne odnese vetar. Kišne kapi, malo manje od oraha, lete paralelno sa zemljom! Konobarov auto pravi takvu zavetrinu da se lepo vidi kako lišće i kiša prelaze preko motora.

Uđem i zahvalim se čoveku, ponudim ga da popije piće s´ nama, pitam ga kako je znao da dolazi ovakvo nevreme. Objasni mi da ima aplikaciju na telefonu, kojom prati kuda se kreće oblačni front a i oni putari su svraćali u restoran.

Ubrzo donese, one tanjire kao vanglice, pune mesa, čorbe ima koliko da prekrije meso. Da nam je doneo šnicle, mogli bi smo samo oči da trljamo njima.
Kada smo završili ručak i malo predahnuli, tek tada je konobar ušaou priču sa nama. Uobičajena konverzacija, ko je odakle, gde smo bili, gde idemo… i tako to.
Nevreme se polako smiruje, ja gledam na navigaciji alternativnu rutu do sledećeg prenoćišta ali mi konobar govori da ta ruta ne valja. Posle ovoliko kiše taj put je kaljav i klizav.

Donosi kartu, pokazuje je mi kuda treba da idem i na  velikom papiru mi piše imena mesta: Tramin- Breitbach- Rovere della Luna- Mezzocorona- Mezzolombardo pa pratim putokaze za Cles. Ustajemo da krenemo, on pogleda u onu aplikaciju za vreme i posavetova nas da sačekamo još jedno pola sata. Još mi reče, ako budem vozio brzo, da ću uleteti u kišu, baš oko Cles-a a ako budem išao sporije, na prenoćište stižemo iza kiše.

Samo što prođosmo jezero Lago di Caldaro, stidljivo se pojavi sunce, sreća pa je to trajalo par kilometara, odmah se osetila neprijatna sparina.

alpi154

Asfalt je dobar ali su mesta tiha jeza. Sve vreme se vozi kroz neku poljoprivredno- industrijsku zonu.

Rovere della Luna

alpi155

Mezzocorona:

alpi156

Navikneš se na ružnu okolinu ali naletiš na ˝sekače krivina˝:

alpi157

Čim smo izašli iz Cles-a, postaje mnogo prijatnije za vožnju. Blage krivine se nadovezuju jedna na drugu, dobar asfalt a saobraćaj je rasterećen. Ona sumorna mestašca su ustupila mesto šumi. Jedino što umara je sparina i nebo, nije vedro nego je ono blješteće oblačno- belo, ni da spustiš sunčani vizir, niti da ga podigneš, malo korigujem položaj glave i iskoristim prednosti kačketića na kacigi.

alpi158

Kod mesta Tozzaga uletesmo u kišu ˝fajtalicu˝. Kako smo išli dalje, kiša se pojača pa stane i tako sve do našeg odredišta za danas. Ni Cici ni meni se ne oblači kišno odelo, zbog sparine i nadamo se da nećemo uleteti u pljusak. Odela za sada ne propuštaju mada smo povadili uloške za kišu iz njih.
Kako smo stigli u Pellizzano, Cica će:

– Najzad jedno lepo mesto.
– Ovde smo smešteni.
– Stvarnooo! Zezaš me? Ovo je baš blizu ovog restorana gde smo ručali.
– Pa i nije baš, ima oko 80 km.
– Nemoguće, meni se čini da smo stigli za čas.
– Jeste kad si prespavala put, prvi put si progovorila kad sam te pitao za kišno odelo i sad.
– U, jeste mi se prispavalo posle ručka, oblačno, toplo…. moguće je, sećam se puta kao kroz maglu. Baš mi prija kad lepo, polako voziš.
– Uvek, Cile, pa nisam pubertetlija.

alpi159

Navigacija nas dovede do prenoćišta.

alpi160

Ovo bi bilo sve od vožnje za današnji dan. Još jedan prelaz je ostavljen za neku od sledećih vožnji, razlog više da se opet obiđu ovi krajevi.

Ruta, posle ručka je izgledala ovako, sa lutanjem po Bolzano-u, ukupno za danas, negde oko 220km-230km:

Link rute >>>

Peti dan našeg puta počinje uobičajenim ritualom, prvo kafa pa sve ostalo. Vidi se da je pred zoru padala kiša ali se sada razvedrava. Pakovanje stvari nam je već postala rutina a od silne želje da krenemo oblačimo i moto opremu pre doručka da ne bi posle gubili vreme. Doro smo se najeli, pozdravili sa domaćinima i krećemo. Raspoloženje je isto kao prvi dan kada smo krenuli u ovu našu avanturu.
Ispred nas su Passo del Tonale, Passo di Gavia i veličanstveni Passo di Stelvio zbog kojeg smo i krenuli na ovaj put.
Cena benzina je bila 1,52 eura, najskuplje gorivo do sada.

alpi161

Kod mesta Vermiglio, pogled pada na vrhove prekrivene snegom a počinje da se oblača. Cica i ja smo u isto vreme rekli ˝pa neće valjda˝…. oboje smo isto pomislili. Kiša bi uživanje za čas pretvorila u mučenje. U trku se dogovaramo, na Cicin predlog, da Gaviu i stelvio provezemo po vedrom vremenu, makar spavali ovde još dve noći ako treba.

alpi162

Put, priroda i mestašca kroz koja prolazimo su lepi, i stičem utisak da je sve prilagođeno tome da se turisti lepo osećaju.

U susret nam dolazi i stariji brat našeg motora. Do sada smo, po prevojima sretali BMW, u najvećem broju, pa Multistrade i Versys-e. Svaki put kada vidim Versysa obuzme me neka milina.

alpi163

Do Passo del Tonale imamo 16,5 km, taman da se zagreju gume.  Sam pass je u stvari jedna lepa visoravan sa dosta smeštajnih objekata i marketa. Nama je bio vrlo blizu polazne tačke, tako da se nismo zadržavali.

Kako napredujemo dalje, vreme je sve lepše, vedro sa retkim, belim oblačićima, prijatna temperatura, kao najlepše proleće koje možete zamisliti. Vozim polako, oboje sa otvorenim vizirima, gladno udišemo planinski vazduh pun mirisa livadskog bilja. Osećam malu tremu, kako će Cica reagovati kada budemo prelazili Gaviu. Spremam priču za odvraćanje pažnje ali ću da sačekam da vidim šta će biti. Poslušao sam Dejanov ( Crven Ban) savet i penjem se iz ovog pravca zato što veći deo uspona vozim bliže brdu. Da sam krenuo kako sam prvobitno zamislio, veći deo puta bi bio bliže ivici ponora.

Silazak sa Passo di Tonale ka Passo di Gavia je put kakav se samo poželeti može. Da sam bio sam na motoru, bilo bi ovde malo divljanja. Crn, lepljiv asfalt, dan sunčan, lepo nivelisane krivine ulivaju osećaj sigurnosti.

Stigosmo do skretanja za Gaviu.

alpi164

Stigosmo do skretanja za Gaviu.

Put ka Gaviji je baš zavlačit. Počinje jako idilično. Prvo je širok, tu je žubor potoka, pitomi brdski pašnjaci…… i novi Versys.

alpi165

Onda počinju lepe krivine sa odličnim asfaltom.

alpi166

Taman se napraviš na opasno i počneš da dižeš obrtaje i brzinu, put, bez upozorenja, postaje uzan i mokar.

– Uspori malo, razliva mi se ovo drveće sa strane i sećaš se da ti je Dejan rekao da je ovo opasan put!
– Ok kapetane!
Poslušam je i posle par sekundi, na pravcu, dolazi mi grupa motora u susret. Voze kao po jajima. Spustim i ja na 10km/h i nekako se mimoiđosmo. Listopadno drveće je ustupilo mesto četinarima, znači da smo se lepo popeli. Postajem svestan da put nije ni malo naivan za vožnju.

alpi167

Po negde se nalaze oni betonski krajputaši, koji nisu nikakva zaštita u slučaju da se prokliza a na većem delu puta nema nikakve zaštite. Dole je jaki strma padina, koja liči na livadu a u stvari se radi o oštrim kamenčinama između kojih je prorasla trava.

alpi168

Normalno je da ovakav put nagrađuje fenomenalnim pogledom.

Najviše me, prijatno, iznenadila sledeća scena. Država koja je svesna da je mototurizam vrlo ozbiljan izvor prihoda popravlja i asfaltira ovakve planinske putiće! Jedino mi nije jasno kako je ova mehanizacija stigla ovde.

alpi169

Posle ovog mesta asfalt je dosta lošiji a to je možda, najviše kilometar do same Gavije.

alpi170

alpi171

Na kraju, kao šlag na tortu, prvi put sam, uživo, video novu Africu.

alpi172

Odlučujemo da napravimo pauzu uz odličan kapućino. Taman sedosmo kad Cica reče:

– E ono je najružniji motor koji sam ikad videla.
– Ma nije, čini ti se odavde. To je odličan motor, izbliza nije uopšte ružan.
– Teraš me da odem da vidim.

Stvarno ode…širi ruke i smeje se: – Ne može ružniji biti, mora da je dizajner bio pijan! (Misli na onog ST-a)

alpi173

Dok se ja čvarim na zubatom suncu, čekajući naručeno piće, Cica škljoca telefonom.

Pravimo i jedan selfi, šlogirani od retkog vazduha.

alpi174

Hladan vetar skraćuje našu pauzu na Gaviji i krećemo dalje. U želji da vam dočaram lepotu ovog prelaza, rizikujem da ovaj deo putotpisa pretrpam fotografijama.
Oblak se spustio toliko nisko da mi se čini da mogu rukom da ga dohvatim.

alpi175

Zaleđeno jezero ˝Lago Bianco˝.

alpi176

Što smo bliže podnožju, asfalt je bolji ali je put i dalje uzan. Treba biti spreman da negde, gotovo stanete, da bi se, bez stresa, mimoišli sa većim vozilima.

alpi177

Stižemo u Santa Caterina di Valfurva, lepo mesto da se u njemu bukira smeštaj, pod uslovom da su Gavija i Stelvio prohodni.

alpi178

Odavde do Bormia, imamo 12km vožnje po uzanom putu, bez puno krivina. Ni lep ni ružan, osim što zahteva oprez. Tako sam ga ja tada doživeo, posle predhodne deonice. Kada bih ovu deonicu provozao posle zimske pauze, verovatno bih o njenoj lepoti napisao roman.

Osim što smo po nekoliko puta oboje rekli istu rečenicu ˝al´ je ovo dobar prelaz bio!˝, Cica i ja ćutimo i čekamo da se oboma slože utisci o Gaviji.

U Bormiu odlična atmosfera, puno motora, što u tranzitu, što parkiranih po trotoarima. Ovo je polazna tačka za osvajanje Stelvia, sa ove strane, i to se oseća u vazduhu. Stajemo kod kafića gde je bilo najviše parkiranih motora. Kafić se zove ˝Bar da Stefy˝ a ja se rukovodim onom izrekom ˝gde ima najviše kamiona tu je najbolja klopa˝.

alpi179

Bašta je prepuna. Jedini slobodan sto je pored samih, ogromnih, zvučnih kutija iz kojih se čuje, ne preglasna, prijatna muzika. Više čujemo buku koju pravi grupa Italijana, nekoliko stolova dalje od nas. Naručujemo po sok i primećujemo da svi koji se vraćaju sa Stelvija nose kišna odela. Posmatramo ekipe koje ovde pauziraju.

Grupa starijih, debeljuškastih Nemaca, karta na stolu, svako drži svoju navigaciju u koju kuckaju odredište. Onda jedan stavi prst na kartu, svi kao po komandi, kao kokoške kad kljucaju kukuruz, nagnu se ka toj tački, klimnu glavom, vrate se u zavaljen položaj, počešu se zamišljeno po bradi i ukucaju tačku u navigaciju. Dok ponavljaju ovaj ritual, nema razgovora, samo se čuje glasno HMMM kada vođa ekipe pokaže mesto na karti.

Grupa Italijana u GP kombinezonima, svi urlaju na telefone, kada završe razgovor, urlaju jedni na druge. Stiče se utisak kao da će svakog trenutka početi da se, između sebe, mlate stolicama. Onda, na smenu ustaju, urlaju na telefon uz šetanje oko stola pa opet, urlaju jedan na drugog.

Grupa staloženih (ili blago sediranih od piva) Ukrajinaca, sto do našeg, gledaju oko sebe, nasmejanih širokih lica. Dok mene Cica opominje da ne buljim, baš toliko upadljivo, u ljude oko sebe, oni baš rade suprotno i mahnu svakom ko ih primeti, uz široki osmeh. Stiče se utisak da oni baš sve goste poznaju.

Počinju razgovor sa nama, krajnje opušteni i veseli ljudi. Krenuli su na Stelvio. Upoznali su Italijane pre nego što smo mi došli. Italijani imaju drugare na Stelviju i zovu ih na svakih par minuta da provere dal´ je stala kiša. Čim krenu oni, krećemo i mi. Ukrajinci prekraćuju vreme pivom a Cica i ja ćemo klopom. Dok čekamo sendviče, koristim priliku da prebacim snimke sa kamere na hard disk.

Oboje počinjemo da se smejemo kada su nam Ukrajinci rekli da pogledamo Nemce, onaj ritual sa kljucanjem karte ponavljaju od kada su stigli a nekoliko puta su vraćali konobaricu, bez narudžbine, navodno još nisu udlučili šta će.

Kada smo bili na pola sendviča, Italijani poskakaše kao da sutra ne postoji. Krenuše i Ukrajinci uz pozdrav. Nama ne pada na pamet da prekidamo, preukusan sendvič, na pola. Ubrzo smo u bašti kafića ostali mi i Nemci. Oni su očigledno sišli sa Stelvija i planiraju rutu za dalje.

Siti i blago euforični, krećemo da ispunimo primarni cilj našeg moto- putovanja.

Imam utisak da su ovde baš svi veseli. Oni što se vraćaju zato što su bezbedno odvozali ovu deonicu a oni što se penju zato što imaju priliku da osvoje ovaj prevoj. Pozdravljaju i oni što me pretiču i oni što su parkirani.

alpi180

alpi181

Prolazimo jedan tunelčić i tu je i prva serpentina. Ništa specijalno…. ali je prva, osećaj je kao da neko nekom skida nevinost… Stelvio meni ili ja Stelviju. Moje glasno razmišljanje, beskrajno uveseljava Cicu.

– Baš si poblesavio, ista krivina kao stotine drugih koje si već prošao!
– Slažem se, samo što je ova ka Stelviju.
– Imaš ovakvih i ka Debelom Brdu.
– Pitaću te kada se popenjemo na vrh… i nemoj više da me zagovaraš nego gledaj uzbrdo da li nam dolazi neko u susret.
– Važi…. Livingstone-u moj….ma Indiana Jones-u moj!

alpi182

Smejem se i uživam u usponu. Okolina postepeno postaje surovija, serpentine sve češće a pravci sve kraći. Negde na pola uspona, po mojoj proceni, nailazimo na objekat sa puno parkiranih motora.

alpi183

Dok sam ja fiksirao serpentine ispred nas, Cica se oduševljava pogledom na deo puta koji smo prošli.

alpi184

Jedine nezgodne situacije su kada već uđete u krivinu i tada vidite da se mimoilazite sa niskim kabrioletom a ispred vas je biciklista, na ivici snage, koji po dva metra ševrda levo desno. Morate da usporite na granicu upravljivosti motora….. srećom, ovakve situacije su mi se retko dešavale ali morate biti spremni na njih.

alpi185

Najčešće svi voze vrlo oprezno i sigurno, neki brže, neki sporije. Oni sa koferima imaju ujednačenu brzinu, blaga ubrzanja i blaga kočenja. Oni sa jakim R motorima, bez ikakvog prtljaga, se trude da izvuku mast iz motora na tim kratkim pravcima i maksimum iz kočnica, sve to u prvoj brzini jer nemaju gde da prešaltaju u drugu. Taj način vožnje, motora tog tipa, se može videti kod nas na putu za Divčibare, Debelo Brdo i od semafora do semafora.

Bio sam ubeđen da se radi o Italijanima, meštanima, sve dok jednu takvu grupu nisam stigao u krivini, radilo se o Švajcarcima. Verovatno koriste Italiju da daju sebi malo oduška jer su kod njih rigorozne kazne za prekoračenje brzine. Nailazimo na prelepu visoravan sa dugačkim pravcem koji dozvoljava zavrtanje gasa. Ja odlučujem da ostanem na max 60 km/h, na Cicino oduševljenje, i da uživam u pogledu na potočić i planinske livade.

Posle prvog sledećeg uspona sam se okrenuo da još jednom pogledam ovu pitominu koju sam upravo prošao.

alpi186

Stižemo na raskrsnicu gde se pravo ide za Švajcarsku a oštro, desno za Stelvio.

alpi187

Mi odosmo desno ka, snegom pokrivenim, vrhovima.

alpi188

alpi189

Desila nam se jedna vrlo smešna scena. Parkiramo se, prilazi nam čovek i oduševljeno, nekiliko puta, izgovara neko nemačko ime. Ja odrečno mašem glavom ali se on ozbiljno upiljio u mene. Tek kada sam skinuo kacigu i potkapu, postalo mu je jasno da me je pomešao sa nekim.

alpi190

Na samom vrhu je pravi vašar, atmosfera od koje bežimo i Cica i ja ali s´ druge strane, veliki broj ljudi baš to voli.

Evo kako izgleda na samom vrhu.

Gledam šta da radim sa kacigama, rukavicama, navigacijom, telefonom, aktivnim pododelom koje se suši ispod mrežice na vrhu zadnjeg kofera i shvatam da će mi trebati, minimum, pola sata da sve to raskačim i potrpam po koferima. Sedamo na zidić, naspram motora da se malo priviknemo na razređen vazduh. Cica je dobila kreč belu boju lica i ljubičaste usne ali joj osmeh ne silazi sa lica.

– Cile jesi li dobro, malo si ubledela?
– Super sam, malo sam kao ošamućena. Ja sam tebe htela isto da pitam, bled si i usne su ti tamno ljubičaste, hoćeš negde da sednemo?
– Pa već sedimo, ja se odlično osećam.
– Ustani ti sa tog zidića, nemoj da se prevališ dole.

Rešim da sve ostavim na motoru. Kacige okačim na ručke, rukavice potrpam u njih, ostavim i navigaciju. Okačim kameru na selfi štapić, uzmem telefon i krenemo da se prošetamo. Sačekamo red za slikanje ispred table.

alpi191

Moja euforija je prešla na Cicu i zezanje može da počne. Najnaivnijim mogućim glasom me pita:

– Hoće li naš sledeći motor imati ovakav znak?

alpi192

Junački pretrpim, vidim da se crvić, zvani kockasti motor, primio i da će lakše podneti, moguću promenu motora. Zaboravio sam da pomenem da Cica razlikuje tri vrste motora, to su:
1. ružni kockasti- BMW R1200GS
2. k´o vrabac- Multistrada
3. lep k´o naš- Versys
Raznolikost motora, parkiranih ovde, ju je malo zbunila ali ipak ne toliko da bi propustila priliku da se našali sa mnom.

Bacamo pogled na pravac odakle smo došli.

alpi193

Procenjujemo koliku će nam pauzu dozvoliti ovi oblaci što se navlače.

Posle, skoro sat vremena, tumaranja po vrhu, pita me:

– A kako ćemo mi da vozimo dalje?
– Što… ja sam odmoran, vidim i tebi se vratila boja, hoćeš još da ostanemo ovde?
– Ma ne zato…. mislim… bez kaciga i navigacije.
To me preseče i vrati u realnost, ubrzavam korak, skoro do trčanja. Ona se smeje:
– Polako, ne mogu da te stignem… i kud ti rekoh.
Na motoru je sve bilo kako smo i ostavili a ja još srećniji nego što sam bio! Bio mi je potreban ovakav šok jer me već obuzelo stanje budističkog sveštenika. Onaj fazon, svi smo lepi, svi smo dobri, svi smo ljubav, cveće miriše, vreme ne postoji…. mogao sam ovde ostati do mraka da me nije Cica spustila na zemlju.

Obukosmo se i na tenane krenusmo da se spuštamo i uživamo u pogledu.

alpi194

alpi195

alpi196

Videli smo i pravog ADV vozača. Kada srce hoće, mašina nije bitna! Žao mi je što nisam video tablicu i ne znam odakle je ovaj junak, iskreno mu se divim. Svaki put kada budem čekao, da mi se za put, slože neke imaginarne kockice, pogledaću ovu sliku i odo!!!

alpi197

Dok smo silazili, na sreću, naišao je samo jedan autobus.

alpi198

Kada smo prošli tablu Trafoi, naišli smo na hotel Madatsch. ˝Bobbra˝ ga je u svom, sjajnom putopisu, tako opisao da sam ja prvo pomislio ˝al´ mi je ovo nešto poznato˝. Normalno da smo svratili. Iz našeg smera je vrlo nezgodno skrenuti jer se ulaz nalazi na samoj serpentini. Razmišljao sam da prođem, pa da se vratim, ali je u tom trenutku izlazio auto koji mi je signalizirao da je bezbedno da skrenem, hvala vozaču.

alpi199

alpi200

Bašta ima fenomenalan pogled!Kako opisati a da to ne bude plagijat onoga što je ˝bobbra˝ već napisao… nemoguće!

Motor parkiram na ulazu u bašticu, Cica počinje priču sa konobarom. On počinje sa nemačkim, pa italijanskim, pa dok je počinjao sa engleskim, priđe motoru, pogleda tablicu i progovori po naški. Došlo mi bilo da ga izljubim. Ubeđen da je čovek iz Niša ili okoline, pitam ga od kada radi ovde i odakle je rodom. Ladno Slovak! Govori sedam jezika koje je naučio radeći po kafanama, nikada nije otišao na bilo koji kurs stranog jezika. Srpski govori gramatički tačno a poznaje i naš sleng!
Raširi li se mi po toj bašti, svaka kaciga i rukavice imaju svoj sto…. a mi zaseban. Kako se pomera hladovina, tako i mi menjamo stolove. Konobar se raspričao sa nama, napušta nas samo kada ga neki gost pozove. Najsimpatičniji je bio kada je rekao ˝e hvala Bogu da ste došli da i ja sa nekim progovorim srpski!˝. Šta reći, osećali smo se kao kod svoje kuće. Reče nam da je Stelvio bio nekoliko dana zatvoren zbog lošeg vremena, ovo je prvi dan, posle tih nekoliko, da su ga ponovo otvorili. Do tada nismo ni bili svesni koliko smo sreće imali, doći u ove krajeve a da ništa od ovoga nismo videli bi bila prava katastrofa.

alpi201

alpi202

Dođe vreme da se kreće dalje. Napuštamo Trafoi. Šta reći, dan, kao Božiji dar, prelep. Put, priroda, pogled, mirisi, kakve samo alpski krajevi mogu da pruže. Što reče Cica, svako ko vozi motor i to stvarno voli i radi zbog sebe, treba bar jednom da provoza ovim krajevima.
Usput naiđosmo na kolegu kojem, izgleda tek sledi, prvi pad s´ motora. Ispružena noga u patikici, u nagibu i nada da u ovakvoj situaciji može da se zadrži, preko 200 kg gvožđa. Najiskrenije se nadam da mu se to neće desiti.

alpi203

Do našeg sledećeg prenoćišta imamo dvadesetak kilometara, pitomog, planinskog puta. Prošli smo pored onog Italijana, nemačkog porekla, što je utripovao da je Indijanac- šaman i što naplaćuje pet eura gledanje njegovih skulptura. Genijalna ideja, samo mi imamo neka druga posla ovaj put a i vrućina je da bi stajali.

alpi204

U Prato Allo Stelvio skrećem levo i dolazim do mesta Glorenza. Put kojim treba da idemo je, iz nekog razloga, zatvoren za saobraćaj. Pogledam alternativnu rutu na navigaciji, opet me dovodi do puta kojim je zabranjen saobraćaj. U trenutku kada sam odlučio, da ta dva kilometra, do smeštaja, prođem tim putem, pojavljuje se auto na njemu. Ja se malo pomerim, sreća da nisam skrenuo, radilo se o karabinjerima. Odmeriše tablicu i odoše. Zaustavim jednog dečka koji ne zna ni reč engleskog, i on mi lepo, rukama objasni kuda da idem.
Ovo lutanje mi uopšte nije teško palo zato što je Glorenza baš lepo mestašce.

alpi205

alpi206

Prenoćište je dobro ali ipak najlošije na ovom putovanju. Domaćini izuzetno ljubazni. Kada smo mi shvatili da bi trebalo nešto večerati, domaćin nam kaže da sada više ništa ne radi ali ako smo raspoloženi, doneće nam on ono što je njegova žena spremala za porodicu. Nije hteo ni da čuje kada smo pitali koliko to košta, još smo dobili i slatke kroasane kao poslasticu. Radi se o velikoj seoskoj kući, na sprat, prilagođenu da se prespava. Terasi je data uloga kafića, skupljaju se mladi iz tog mesta, da popiju po neko pivo posle napornog dana. Svi normalno pričaju između sebe, nema nikakve galame jedino smo Cica i ja bili izopšteni- razlog je jezička barijera. Niko ne zna engleski.

Danas smo prošli samo 140 km, verovatno, najzahtevnije i najlepše rute na našem putovanju. Namerno sam, za ovaj dan isplanirao malu kilometražu, hteo sam da možemo da pravimo dugačke pauze gde god nam se svidi ili da čekamo i pet sati ako treba u slučaju kiše ili magle.

Link rute >>>

Šesto buđenje na našem putovanju je pravo penzionersko- poznato je da se penzioneri bude pre prvih petlova, bar se meni tako učinilo.
– Cile dal´ da čekamo dok ne čujemo neki zvuk spolja ili da ustajemo?
– Hajde da sačekamo, čini mi se da još nije svanulo.
Posle par minuta izležavanja mene je drpio živac i morao sam da odem do prostorije koja ima namenu kafane, bar kafu da iskamčim pa ćemo lako sačekati doručak. Dočekuje me gazda, sav nasmejan: vi se baš uspavali! Pogledam na zidni sat, uveliko prošlo 10h. Zamolim ga za dve kafe i odem po Cicu.
– Cile ustaj brzo, prespavali smo, pobećiće nam autobus!
Poskoči moja ženica iz kreveta a usput, onako bunovna:
– Kakav autobus, šta smo prespavali….ma beži bre manijače jedan, mene si našao!
Jedva sam je ubedio koliko je sati.
Kaficu smo popili na tenane, kao i svako jutro na našem putovanju, pa tek onda doručak. Normalno, prvo smo dobili blagoslov od gazde da ne moramo da ispoštujemo vreme odjavljivanja.
Uz doručak smo, oduševljeno, jedno drugom, prepričavali jučerašnji dan, kao da nismo bili zajedno. Gazda je verovatno mislio da smo blago retardirani ili naduvani kao zmajevi.

Dan je jedan od onih, sparnih, čudno oblačnih, kada ne možete da procenite da li je osam pre podne ili četiri posle podne, tako da nam je sve jedno kada ćemo da krenemo.
Dan je kao stvoren da se ceo provede u krevetu.

Ispunismo obaveze prema gazdi i krenusmo dalje. Danas nam je cilj podnožje Grossglockner-a, negde oko 260km puta, zamišljeno kao vožnja od tačke A do tačke B. Dvoumio sam se da ubacim Jaufenpass u današnju rutu ali će to zavisiti od vremena.
Versys guta kilometre a mi se borimo sa sparinom. Vlažnost vazduha je velika.
– Ženice moja mila, hoćemo li preko jednog pasića da prođemo ili da vozim pravo na prenoćište?
– Mužiću moj, ako je pasić sa leve strane, zaboravi, vidiš da su tamo olovni oblaci. Zanimljiv nam je i ovaj put, ovde potok, ovde tunelčić a ima i krivina.

Poslušah Cicu a prestala mi je nedoumica tek kada sam prošao skretanje za Jaufenpass. Nisam se pokajao, ova deonica dozvoljava nešto bržu vožnju koja nam je neophodna da bi podneli sparno vreme.

alpi207

U mestu Colma (Kollmann) primećujemo objekat koji odudara od svega okolo a zanimljiv. Nemam pojma šta je.

alpi208

Kada smo ušli u Chiusa-u pitam Cicu jel´ vreme da se pravi pauza.
– Što se mene tiče ne mora, što jel´ ti neudoban motor?
– Ma ne, žedan sam i pije mi se kafa.
– Dobro, može. Ja sam mislila da ćeš opet da pričaš kako nam treba udobniji motor, da se ja ne zamaram na putovanjima, pa praviš uvertiru, obično to radiš na sat- dva.
Gotovo je, provaljen sam… samo sam se nasmejao.
Prvi otvoren objekat na koji smo naišli je bio Hotel Klammwirt. Ovo nam je bila prva pauza, na 116km od polazne tačke. Lep hotel, lepa baštica, prvo naručujemo kafe i sokove i razmišljamo o ručku ovde. Uzimam jelovnik i šlogiram se od cena, nema ništa ispod 25 eura a i za piće su nas oklempavili.
– Popijemo mi ovo pa idemo na drugo mesto, nismo ludi da platimo ručak više od prenoćišta.
– Pa normalno Cile…. a treba da uštedimo i za udobniji motor!
Nisam mogao da odolim, oboje se smejemo kao ludi.

alpi209

Napuštamo ovaj hotel i idemo dalje, pravim ali ne i dosadnim putem. Ograničenja su 50 i 70 a saobraćaj teče lepo između 80 i 100 km/h. Polako nas, sa svih strana opkoljavaju sve tamniji i niži oblaci. Povremeno se može osetiti ukus i miris kiše ali još uvek ne pada i put je suv.
Stajemo na pumpi da dospemo super skupo gorivo.

alpi210

Na izlazu iz mesta Novacella, blaga leva krivina, idem 75 km/h (ograničenje 50), ceo motor mi pobeže 30-tak cm, kao da sam naišao na led. To me je nateralo da smanjim brzinu i da se bezbedno približim desnoj krivini sa vlažnim asfaltom. U krivini sustižem dva čopera, koji ne idu brže od 40 km/h, i gledam kako klizaju u drugu traku. Drugi je morao da spusti noge da ne bi pao.
Ova situacija me je vratila u punu koncentraciju, koja mi je popustila zbog vrućine i samog stava da ne vozim neki pass nego ˝običan put od mesta do mesta˝.

alpi211

– Nezgodno je voziti motor, o mnogo stvari moraš da vodiš računa i da budeš stalno u punoj koncentraciji, jel´ da?
– Ma ne moraš Cico….. ako si spreman i da padneš po nekad. Šalim se, da nisam skoncentrisan i mi bi malo klizali, samo se ti opusti, znaćeš ako padnemo.
Posle ovoga sam čuo blago ˝tup˝ u kacigu i desetak minuta tišine. Blago dodirivanje po nozi i Cica je ponovo uživala u vožnji.

Pratimo putokaze ka Bruneck-u, asfalt je ponovo suv i dozvoljava putnu brzinu oko stotke, tako voze i ostali.
– E pogledaj ovo, kao da ulazimo u horor film posle onih divnih planina.
I stvarno, s´ leve strane ruševine, s´ desne strane neka mutna, nabujala voda a vazduh ima ukus kao da su mi puna usta mokre zemlje.

mamo sreće s´ vremenom do ispred Bruneck-a. Tu počinju kratkotrajne padavine baš na mestima gde ne možemo da stanemo da obučemo kišna odela. Čim se pojavi pogodno proširenje za presvlačenje, kiše nema.
Zbog velike vrućine, oboje odlažemo oblačenje kišnog odela da ne bi poludeli od vrućine. Čak i jakne raskopčavamo. Sa ovim Ivanovim vizirom, na 80km/h, kiša ide preko mene i Cice, padne po koja kap na kameru.

alpi212

Ubrzo nailazimo na jednu pumpu, sa leve strane, pre ulaza u mesto Percha, potpuno nepropisno skrećem na nju, da vidimo šta nam valja činiti. Kiša prestaje da pada!

Posle par minuta dolazi grupa motociklista, iz pravca kojim mi treba da idemo. Ulazimo u priču. Oni dolase sa Grossa, slaba kišica ih je uhvatila par kilometara pre ove pumpe. Nagovaraju nas da obučemo bar gornji deo kišnjaka a ja njih, da sa komplet obuku jer ulaze u jaku kišu. Kažu mi da je na Grossu gusta magla. Jedva su put videli.
Pozdravljamo se i svako kreće svojim putem.

Posle desetak kilometara, bez kiše, kada sam video da motociklisti koji nam dolaze u susret ne nose kišna odela, nagovaram ženu da i mi poskidamo ove jakne. Na sreću, ona ne pristaje jer smo već mokri od vrućine a i nebo se smračilo od crnih oblaka s´ desne strane.

Na početku jezera Lago di Valdora nema kiše, na sredini- malo paducka, na kraju- provala oblaka.

alpi213

Ulazimo u tunel i tu pravim, potpuno nesvesno, najveću glupost na ovom putovanju. Preskačem poslednje mesto na kojem smo mogli da obučemo donje delove kišnog odela i kišne navlake za čizme. Kasnije, prvo nije bilo prilike a posle nije bilo svrhe.
Na izlazu iz tunela nas je sačekao mrak od pljuska i potoci vode po putu.

alpi214

alpi215

Kod mesta Dobbiaco, Cica mi prijavljuje da oseća u levoj čizmi, da joj je mokra peta. Za divno čudo, pantalone još uvek nisu propustile. Dogovaramo se da idemo dalje, oboje smo svesni da, ako sad stanemo, danas se više nećemo popeti na motor. Od odredišta nas deli oko 70-tak kilometara.
Do Lienz-a je bilo sve ok s´ obzirom kakva nas kiša prati. Na poslednjem semaforu, na izlazu iz Lienz-a smo morali da stanemo na crveno svetlo. Odjednom je kiša toliko pojačala da nam se učinilo, da nas neko, bukvalno, prska šmrkom za vodu.
Pantalone su propustile a voda koja se sliva niz nogavice je napunila Cicine čizme tako da se videlo kako preliva iz njih. Meni je bilo za nijansu bolje ali sam definitivno bio mokar od gaća do čarapa.

Do prenoćišta još 23km. Kažem Cici da ćemo izdržati pa makar vozili dva sata, više i onako nemamo gde da se sklonimo a nismo ni suvi. Nisam mogao da pretpostavim da će mi taj deo rute biti ubedljivo najteži na ovom putovanju. Prvo je kiša malo umanjila pa se stuštila deset puta jače nego do tada. Počela je jaka, učestala grmljavina praćena olujnim, bočnim, vetrom.
Gromovi su tukli sa naše leve strane, toliko blizu da nam se želudac zatrese i ceo motor zadrhti. Više nismo obraćali pažnju na hladnoću, gledali smo samo kako živu glavu da izvučemo i da što pre dođemo do odredišta.
Dvojica kolega, koji su nam dolazili u susret, nisu imali sreće. Mi smo videli jednog a konobar, u prenoćištu, nam je rekao da su sletela dvojica, lokalnih momaka. Jedan nije povređen a drugi je lakše ugruvan.

alpi216

Što dalje odmičemo sve mi se više čini da vozim kroz reku a ne po asfaltu. Zahvaljujući Michelin PR 4 gumama, motor je i u ovim uslovima imao odličan ˝grip˝.

Podignem brzinu na 70, motor počinje neobično da vibrira, smanjim na 50, smiri se. Razmišljam šta može da bude problem, nije valjda pukla zadnja viljuška. Ponovo na 70, ponovo trese.
– Cico osećaš li da se motor čudno ponaša, kao da sa zadnjim delom nešto nije u redu?
– Ne, možda ti osećaš koliko ja drhtim od hladnoće kada ubrzaš, stvarno ne mogu da se suzdržim, smrzla sam se.
Šta ću, spustim brzinu, pa polako. Pomeram nožne prste i lepo osećam kako voda brboće u čizmama.
Ulazimo u Winkler, kiša staje, spazim restoran u kom je mnogo motociklista našlo utočište. Imamo želju da stanemo ali je jača želja da iskoristimo vreme bez kiše da što pre odemo pod vreo tuš.

alpi217

Samo što napustismo mesto, ponovo pljusak. Čim smo došli do onog psihodeličnog mosta, kiša staje. Prođosmo ga, eto je opet. Oboje počinjemo nekontrolisano da se smejemo. Osećamo se kao da nas neko dobro zafrkava i uživa dok nas posmatra kako se patimo.

Na odredište stižemo oko 16h, normalno, po pljusku.

alpi218

Današnja ruta izgleda ovako:

Link rute >>>

Pokazujem konobaru booking rezervaciju na telefonu, pitam da li smo na pravom mestu. Nakon potvrdnog odgovora, ja kažem : hvala Bogu, on kaže: hvala Bogu da ste vi nama stigli!
Ispomerao je stolove u baštici i napravio mesta za motor, da ne bude na kiši, dok mi ne odnesemo stvari do sobe. Objasnim mu da ćemo sići do recepcije kada se istuširamo i obučemo suvu garderobu, da završimo tehničke svari oko našeg boravka.
Soba je velika, vrlo udobna, sa novim nameštajem. Ogromna terasa oko celog objekta je na raspolaganju svim gostima tog sprata. Mi smo je iskoristili da pokačimo našu moto opremu da se suši.

Siđosmo u prizemlje, Herman (konobar) nas uvodi u manju prostoriju, koja liči na veću dnevnu sobu. Tu sede jedan stariji bračni par, jedan mlađi par, dve mlade žene sa preslatkom devojčicom. Po zidovima su okačene stare fotografije osnivača ovog hotelčića. Svi nas vrlo ljubazno pozdraviše. Mlađi par zna malo engleskog, dovoljno za ona ona uopštena pitanja, ko smo, šta smo, odakle smo. Oni prevode naše odgovore, starijem paru.
Pojavljuje se Herman sa dve ogromne krigle piva i spušta na naš sto. Začuđeno mu kažem da mi ne pijemo nikakva alkoholna pića. On napravi krst prstima, prema nama, poče da se dere na nemačkom i ulete u kuhinju. Pojavio se sa dva kuvara i kuvaricom, pokazuje na nas i priča na nemačkom.
Cica i ja se pogledasmo, razmišljam da popijem ono pivo, pa nek ide život. Kada su videli naše face, svi počeše da se smeju a osoblje iz kuhinje se upozna s´ nama.

Ispostavilo se da smo upoznali tri generacije vlasnika a jedini koji nije u krvnom srodstvu, osim nas, je Herman. On je na nemačkom vikao: ljudi dođite da vidite bajkere koji ne piju pivo, pa zar i to postoji, zašto u mojoj smeni!
Herman je visok, crn, mršav koščat mladić koji korača tako da vam se čini da će svakog časa da mu otpadne neki od ekstremiteta. Kada nosi poslužavnik, čini vam se da poslužavnik vuče njega. Poslužavnik je savršeno stabilan, po svim osama a iza njega, nekontrolisano, klamataju ruke, noge i glava. Sam pogled na Hermana je i Cici i meni izazivao nekontrolisan smeh. On je to prihvatio i vrlo rado je provodio vreme sa nama, kada nema gostiju. Inače je vrlo profesionalan, brz i spretan konobar.
Već sedam dana je razveden, od para koje su mu ostale je kupio novog Stroma 1000, noći provodi u potrazi za novom ženom, po klubovima i diskotekama, uz velike količine piva.
Njegove reči: ˝tek sada sam počeo da živim, žene, motor, piće. Bivša žena me je samo terala da radim, čak i po dve smene a ona je provodila vreme sa ljubavnikom, presrećan sam što smo se razveli. Malo ću da se izludujem sa mladim devojčicama, pa se vraćam u normalu ˝

Da napomenem da taj dan kada smo stigli, NIŠTA OD HRANE I PIĆA NISU HTELI DA NAM NAPLATE. Kafe, čajeve, sokove, kolače, večere, sve je bilo gratis! Ne znam da li jo to uobičajeno ili je to bio izuzetak zato što smo, po njihovom, došli po izuzetno opasnom vremenu. Mi smo tada bili jedini gosti na prenoćištu.

Sledeći dan smo se probudili preporođeni, sišli na kafu i doručak, rekli Hermanu da idemo na Gross, da nam spremi neke sendviče jer smo planirali da provedemo ceo dan tamo. On nam je rekao da je bolje da se prošetamo po okilini pa da sačekamo nekog ko se vraća sa Gross-a, da vidimo kakvo je vreme. Malo mi je bilo čudno al´ ajde da ga poslušamo, i onako smo se rano probudili.
Taman kada smo dovršavali doručak, počele su grupe motora da tutnje ka Gross-u. Nas dvoje smo zabrzali sa klopom a Herman nam, sa mangupskim smeškom, reče da sačekamo svežu štrudlu od jabuka sa sladoledom. Za desetak minuta nigde nećemo zakasniti.

Još nismo dovršili štrudlu a prva grupa motora je stala. Na Gross-u je jaka kiša, vratili su se od naplatne kućice. Ceo dan smo gledali isti film, grupe motora jure ka planini i kroz petnaestak minuta do pola sata, eto ih nazad u kišnim odelima. Oni koji su pravili pauzu ovde, pričali su ili o gustoj magli po kojoj je bilo nemoguće voziti ili o jakoj kiši.
Kada smo prekvačili u glavi da od Gross-a nema ništa, odali smo se čistom hedonizmu. Šetnja po prelepoj okolini, odmaranje na klupi pored vode, branje šumskih jagodica opranih planinskom kišom pa red đakonija vrhunskog kuvara inače sin gazdarice hotela.

Svuda okolo je bilo nevreme samo iznad ovog hotela je bilo promenljivo oblačno, veći deo dana je bio sunčan. Ponosni na sebe što na ovom putovanju ništa nije ˝pod moranje˝ i što sam pobedio svoj ego poslušavši Hermanov savet, ipraćali smo poražene bajkere u bitci protiv planine.

Jedina Hermanova fotografija:

alpi219

Asfalt je još uvek mokar i hladan. Trudim se da vozim lagano, ne bih li, detaljnije memorisao ovu lepotu, pitomije strane austrijskih planina. Svaki put kada pogledam na brzinomer, iznenadim se koliko pogrešno procenjujem brzinu. Ubeđen sam da se vrtim oko 50 km/h a na brzinomeru je kazaljka uvek između 80 km/h i 100 km/h. Pitam Cicu kakav je njen osećaj, vezan za brzinu, i ona je ubeđena da ˝baš lepo polako idemo˝.
Oboje se nekako čudno osećamo, mozak nam polako prihvata činjenicu da nam se putovanje približava kraju a jedan deo bića, bi hteo još. Istovremeno smo i setni i radujemo se što idemo kući. Glavni cilj ovog moto-putešestvija je ispunjen i najvažnije je da nas  je na tom delu puta poslužilo lepo vreme.

alpi220

alpi221

Kod mesta Winklern, skrećemo levo, pratimo putokaz za Willach, hoćemo da izbegnemo deo rute koju smo već provezli u dolasku. Idemo drugom stranom planine, radoznali smo da vidimo kakva je tamo priroda.

Čim smo izašli iz naseljenog dela, put vodi, malo kroz šumu, pa se onda četinari nalaze sa jedne a besprekorno pokošeni pašnjaci sa druge strane. Dalje je sve isto samo pašnjaci i šuma menjaju stranu puta. Nebo je oblačno, još uvek ne mogu da naslutim da li ulazimo u oblačnost ili izlazimo. Iznenada, posle jednog mostića, put kao da je prekriven velikim asfaltnim pločama, što izaziva osećaj kao kada se vozite vozom…..ono ritmično… klak, klak.

alpi222

Sunce je počelo da probija oblake ali je temperatura toliko pala da smo morali da stanemo, da ubacimo zimske postave u odela. Posle par kilometara, prestaje ˝pločasti˝ asfalt i baš može da se vozi u dobrom ritmu, sve je pregledno a krivine su dugačke i blage. Raspričali smo se preko one kineske komunikacije kao da se nismo videli mesec dana. Nismo ni osetili da smo se već izvukli iz Villach-a.
U stvari, tek me je ovaj crveni Strom vratio u realnost. Objašnjavam Cici kako je to, možda, bolji motor za ono za šta ga mi koristimo, duži i verovatno udobniji. Takva je situacija na putu, da možemo dobro da ga osmotrimo sa strane. Idemo iza njega, sve dok Cica ne reče: ˝e ovi ga baš zakilaviše…ajmo mi˝. Prva prilika, gas, doviđenja i srećan put.

alpi223

alpi224

Po ko zna koji put, penjemo se na Wurzenpass. Loš asfalt mi pomaže da jasno definišem potrebu da se isprazni bešika a u isto vreme osećam i žeđ…totalno blesav osećaj. Veliki market, na vrhu, je idealno mesto da se sve potrebe zadovolje.

alpi225

Ulazak u Sloveniju je ujedno bio ulazak u totalno drugačiju klimu. Prijatnih dvadesetak stepeni je grejalo kosti i izazivalo osmeh na licu. Oblačni front je ostao iza nas. Sledeća stvar koja me je baš prijatno iznenadila je bila, neverovatno mala potrošnja goriva.
Da mi je neko drugi pričao, bio bih ubeđen da preteruje. Dobro gorivo u kombinaciji sa brzinama, ne preko 115 km/h, nežna ruka na gasu, bez obzira što je motor maksimalno natovaren i što nas je dvoje, imalo je za rezultat potrošnju 4L/100km.
Ovo je ujedno i najmanja potrošnja koju sam ikad zabeležio na mom motoru!

alpi226

Stali smo u Jožici i napravili pauzu za ručak. Još dok smo prilazili, ja kažem Cici:

– Vidiš na nisam lagao, kada sam im rekao da ćemo se vratiti ponovo kod njih.
– O čemu pričaš, ko ti je rekao da si lagao?
– Pa ti….prvi dan, kada smo odlazili, kritikovala si me što lažem ljude, kada sam im rekao da ćemo se ubrzo ponovo videti.
– Ne…to si ti nešto utripovao.

Stajem ispred restorana, spreman na marotonsku seansu raspravke kako bih dokazao da sam u prevu. Cica silazi, skida kacigu, ja tek onda provaljujem da se ona jedva suzdržava da ne prasne u smeh. Osećam se kao nakostrešeni petlić za borbu.

– E jesi me propela, svaka ti čast, uopšte nisam ukapirao da me ložiš. Za kaznu ćeš da pojedeš sve što ti bude bilo u tanjiru, nema ono, ja ne mogu više, pojedi ti.

Naša konobarica, stara prijateljica, bajkerka, nas je prepoznala i preporučila, stvarno savršen gulaš, za ručak. Reče nam da je Italiju, Švajcarsku i veći deo Austrije zahvatila kiša koja lagano ide ka Sloveniji. Ako je njena informacija tačna, uhvatili smo poslednji voz da do kuće vozimo po suvom vremenu.
Meditirali (čitaj- dremali) smo na suncu, na terasi, posle obilnog ručka. Sva krv mi se sjurila u stomak i bilo je il´ da legnem i odspavam, il´ da krećemo.

Do sledećeg prenoćišta, na Bledu, imamo oko 35 km. Skidamo zimske postave iz jakni, palimo našu ljutu mašinu i krećemo. Još jedan pogled na vrhove, u znak pozdrava, podešavam najbolju brzinu za varenje i odosmo dalje.

Temperatura raste, otkopčavam rukavice i izvlačim rukave, ne bi li u njih ušlo malo vazduha, i odlepilo iste od podlaktica. Memorišem, pod obavezno, kupovina jakne koja ima što veće luftaše na rukavima.

Pratio sam i poštovao sve saobraćajne znake. Rezultat je bila, totalno opuštena vožnja, bez ikakvog stresa, uz minimalnu upotrebu kočnica, čak sam i na semaforima hvatao zeleni talas sa ovim načinom vožnje. Bez ikakvih problema, smo, za kratko vreme, stigli do naše lokacije.
Tu zatičemo grupu bajkera koja kreće u obilazak Bleda. Pokazuju mi gde u garaži, da smestim moj motor, da ne bi smetali jedni drugima.

alpi227

Ovako je prenoćio naš motor:

alpi228

A šta smo mi radili?
Mi smo, posle tuširanja, šetali po Bledu, sve dok nije došlo vreme za čuvene krempite. Pa smo posle opet šetali dok nam noge nisu otpale. U rano predvečerje smo pauzirali u kafani ˝Pri Planincu˝ i častili se preobilnim obrokom. Posle toga, lagana šetnja do smeštaja, prebacivanje snimljenog materijala i prepakivanje za sutrašnju vožnju do kuće.

alpi229

alpi230

Kafana ˝Pri Planincu˝, poznata po tablicama i obilnim porcijama.

alpi231

Još jedan dan je gotov a sutra bi trebalo da budemo u Valjevu.

Današnja ruta je izgledala ovako:

Link rute >>>

Današnje jutro se nije razlikovalo od predhodnih.
Buđenje bez sata, kafa, pa obilan doručak, pa pakovanje stvari na motor, plaćanje i pozdravljanje sa gazdaricom. Jesmo se u jednom momentu dvoumili da ostanemo još jedan dan na Bledu ali nas je sparno jutro upozorilo na dolazeću kišu, koja i jeste sledeći dan zahvatila Sloveniju.

Cica kulira na terasi dok ja kačim kofere i sva digitalna pomagala na Versys-a.

Još jedan pogled na smeštaj i paljba!

alpi232

Imali smo plan da ne izlazimo odmah na auto-put nego da malo idemo kroz Sloveniju, sporednim putevima. Velika gužva u saobraćaju, vrućina i prvo crveno svetlo na semaforu nas je nateralo da, na prvoj pumpi uzmem vinjetu i pravac Valjevo, najbržim putem.

Auto-put…. pa tu nema šta da se priča, na prvoj pumpi sam skinuo kameru da mi ne vuče glavu u stranu,  vozio sam ˝normalno˝ sve dok Cica nije pitala: ˝pa jel´ moraš baš svaki auto da obiđeš?!˝, onda sam spustio na 120 km/h… i tako sve do Srbije.

Negde, u pravo vreme za kasni ručak, smo bili kod zamka u Koceljevi. Malo smo se okrepili i javili drugarima i rodbini da smo u Srbiji.

alpi233

Pre nego što je počela da jede, Cica me ozbiljno pita:
– Sutra nigde ne putujemo, jel tako?

alpi234

Posle ručka imamo situaciju ˝moje pare danas nećete videti˝.

alpi235

Ubrzo se smešimo saobraćajnim kamerama na ulazu u grad i za par minuta smo na našoj kapiji.

alpi237

Pa da rezimiramo, cela ova, devetodnevna avantura je koštala 1000 eura. Tu su uračunati apsolutno svi troškovi koje smo imali. Svi obroci su nam bili u restoranima, pića u kafićima i na pumpama.

Troškovi su mogli da budu manji ali ja, jednostavno, nisam hteo da u motoopremi jurcam po marketima i tražim hleb i ostale namirnice. Hteo sam da svuda probam lokalne specijalitete.

Prenoćišta su bila sledeća:

Link prenoćišta >>>

alpi001

Link prenoćišta >>>

alpi002

Link prenoćišta >>>

alpi003

Link prenoćišta >>>

alpi004

Link prenoćišta >>>

alpi005

Link prenoćišta >>>

alpi006