Marija Moto Girl

Marija je uvek našminkana i doterana. A i takva očas posla promeni ulje i filter na motoru.

Još kad joj je kao curici otac prvi put dozvolio da pokrene ručicu za gas, znala je da neće biti kao druge devojke i da joj je ljubav prema dvotočkašima zapisna u genima.

1

DEVOJAKA NALIK NJOJ, KAŽE, IMA MNOGO, ALI NEPRIMETNE SU POD OPREMOM

Ne mogu ni da zamislim koliko je otac vere imao u mene kad mi je sa osam godina dozvolio da sama vozim motor. Prvi put sam kao devojčica pokrenula ručicu za gas na motoru i hipnotisao me je taj oštri, ljuti zvuk – seća se Marija Petrović i priznaje kako sumnja da će moći isto sa svojom decom. Ali, kako kaže, ima još vremena da brine o tome, mada je jasno da je ljubav prema dvotočkašima zapisana u genima.

Prve kilometre „tomosom kolibri“ osvajala je po selu kod bake i mirnim ulicama po komšiluku u Železniku. Modeli su se potom menjali, sve dok se nije na prvi pogled zaljubila u „hondu hornet DPM 600“, motor iz limitirane serije „Night Fury“ (Noćna furija).

– Ima ih 250 na svetu i svi su isti do poslednjeg šrafa. Koliko znam, postoje samo dva u Srbiji – priča Marija (29) ponosno. Ko god je vidi onako sićušnu na velikoj mašini, već dve decenije koliko vozi, mora da protrlja oči. Dobila je nebrojeno saveta o saobraćaju, stariji je redovno pitaju: „Sine, je l’ ti znaš koliko su motori opasni?“ Svakog strpljivo sasluša i zahvali se.

– Jednom me je policajac na motoru pratio ulicama dok me nije zaustavio. Očekivala sam kaznu i pridiku, a on je samo hteo da me posavetuje na šta da pazim. U stvari, da proveri da li sam zaista devojka ili ga oči varaju – seća se kako je stekla još jednog prijatelja.

2

ZALJUBILA SE „HONDU HORNET DPM 600“, MOTOR IZ LIMITIRANE SERIJE

Kaže, devojaka nalik njoj ima više nego što se zna, jer su neprimetne pod opremom, mnogima se čine kao sitniji muškarci. I teško je razumeti šta bi jedna mlada dama u tom opasnom muškom svetu. Zato se one slične Mariji dovijaju da se pokažu, pa, posebno leti, okače kikice na kacige, ukrašavaju svoje ljubimce. Ponosne su i na svoju grupu na „Fejsbuku“ – „Bajkerke sa guvernalom u rukama“.

A momci… Pogledi su im, kako kaže, uvek intenzivni, obojeni dečačkim snovima i prizorima iz američkih filmova.

– Pitaju obavezno da ih provozam krug. Jedan je čak priznao da sam žena njegovog života i zaprosio me – smeje se. Na kraju, uvek je dočekaju radoznali i sa osmehom, gde god da se pojavi.

Maraja, kako je zovu u bajkerskim krugovima, voli da je uvek doterana i našminkana, ali od ulepšavanja joj je još kao tinejdžerki slađe bilo da krpicom predano i ženski pedantno čisti fitilj svećice, da šmirgla garež. Očas posla promeni ulje i filter, očisti i podmaže lanac. Tu su i drugari, raspoloženi da pomognu ako bilo šta zatreba. I majstori po radionicama znaju je godinama. Priznaje, privilegovana je, uvek se prvo na njenom motoru menjaju gume.

3

MARAJA, KAKO JE ZOVU, RADO JE PROVOZALA I NAŠU NOVINARKU

Osećaj slobode dok vozi nemerljiv je s bilo čim drugim. Zato neretko, čim doručkuje na brzinu, trči u garažu, pa odjuri u prirodu da upija mirise i zvuke. Grad je, kaže, najlepši leti kad je pust.

– Tad kraj dana obavezno provedem negde gde je dobra salsa ili RnB zvuk, a zoru dočekam na nekoj klupici uz sladoled.

Marija je i kaskader, snima reklame, džinglove, serije, pa ne čudi što gotovo uvek deluje kao da je upravo izašla iz nekog akcionog filma. Međutim, žestoki dvotočkaši, po nepisanom pravilu namenjeni velikim dečacima, nisu ceo njen svet. Po struci finansijski menadžer, ona je na čelu kancelarije jedne švajcarske kompanije u Srbiji. Uz to, prevodi sa engleskog jezika, daje besplatne časove osnovcima i udomljava kuce i mace.

– Mama, tata, brat i ja mnogo smo povezani, bučni smo, uvek raspoloženi za okupljanje, slavlje i druženje – otkriva kako u porodici oduvek nalazi podršku za svaku svoju šašavu ideju.

A dok ne sine neka nova, gleda da radi na sebi, ali i da uživa iz sve snage.

– U poslednje vreme ljubav i ja smo nešto posvađane. Nije ni tako loše, znam da će doći onaj koji će me oboriti s nogu.

Nevena Dimitrijević za „Blic ženu“
Foto: Vesna Lalić

Postojnska jama

ivana

 

Autorka: Ivana, ( Anavi Artep Yzahretse ), Zagreb

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Prvi dan jeseni. U 7 ujutro temperatura iznosi 7•C. Hladno je i maglovito. Spremam se na put. Zima mi je i nije mi zima. Ja idem. Kažu da nema hladnoće nego samo loše opreme. Imam to što imam. Ko ga jebe. Krećem put Samobora. Na cesti opet kamiondžije i ja. Tu i tamo neki turisti što se vraćaju s prelijepog nam Jadrana. Gastarbajteri idu natrag. Bosanci u Deželu, naši za Dojčland…a i braća Srbi su uvijek tu negdje. Bitno da smo zajedno kao i prije. Bili i bit ćemo… Takva nam je sudbina. Bregana. Kupujem vinjetu. Pljuni sitnih 7,5 €. Više nema one kućice vani. Zima im je. Sad su tete unutra. Idemo dalje…

Mogi me pitaju o čemu razmišljam dok se vozim. O svačemu i ničemu. Sevnica. Rodno mjesto gospođe Melanije. Gospođe s izrazito jakim želucem. Zamisli to; ideš se sexati s frajerom ali on prije toga mora skinuti tupe s glave da mu ne padne dolje, u žaru borbe. Žuti kanarinac na glavi. Tog žutog kanarinca ne bih pogladila da mi gospodin da tri puta toliko koliko je njoj dao. Moraš imati dobar želudac za to. Da pustiš žlundravog žapca na sebe… Probala sam. Nije išlo. Nisam mogla gladiti kanarinčevu dlaku. Moj slabašni želučić to nije mogao podnijeti. Od tada radim 12-satne smjene, za ljubav svog želuca. Nije bed, dragi moj želucu… Još samo 30-ak godina tako. Baš ti hvala. Nisi mogao izdurati to, pa da ja, kao i sve ugledne dame budem gladiteljica žutog kanarinca.

Tko je bez grijeha, neka baci kamen prvi… Nakon 140-ak km sraćkanja moga mozga dolazim do Ljubljane. Vidim gospođe u Q-ovima i A-ovima kako hrle prema centru, u subotnji shopping. Sigurno su se jučer nagladile kanarinčeve dlake pa sad znaju šta, gdje i kako… a ti se smrzavaš na motoriću i ganjaš svoje želje i snove. Ma ko ih jebe. Lik s tupeom u obliku kanarinca na glavi. Raščistio se autoput od gladiteljica kanarinčeve dlake i nakon 50-ak km dolazim u Postojnu.

15Bez navigacije i ikakvih drugih pomagala. Dobri stari putokazi. Old school. Tražim selo Predjama.

1Tu stoji veličanstveni Predjamski dvorac. Samo 9 km od Postojnske jame, visoko u stijeni nadvio se nad okolicu. Slikovit, veličanstven, izazovan, tajnovit i neosvojiv dvorac izgrađen je u okomitoj stijeni visokoj 123 metra gdje kraljuje već više od 800 godina. Kao najveći špiljski grad na svijetu Predjamski dvorac upisan je u Guinnessovu knjigu rekorda. Predjamski dvorac u prošlosti je bio mjesto snimanja brojnih dokumentarnih znanstvenih i igranih filmova. Prije nekoliko godina u Predjamskome dvorcu ekipa Discovery Channela tražila je moguće neobjašnjive događaje i u svoje kamere i mikrofone uhvatila mnogo toga što se nije moglo posve jasno odrediti.

Godine 1986. u Predjamskome dvorcu snimljen je film Božji oklop s Jackijem Chanom u glavnoj ulozi. Dvorac se ne može opisati riječima dovoljno dobro… To se treba doživjeti.

4Pri ulasku u dvorac, dobije se maleni audiovodič koji izgleda kao mobitel i svi posjetitelji hodaju s tim kurčićem oko vrata. Pritiskom na tipke možete poslušati kratku crticu o određenim prostorijama unutar dvorca. Zamislite, imaju čak i na hrvatskom jeziku… Pri izlasku sam skoro zaboravila vratiti to sranje, ali me mlađahni vodič podsjetio na to. Ljubazan i nasmiješen. Zna svoj posao. Susjedi nam mogu biti primjer. Mozemo učiti od njih. Mlate pare. Za posjet dvorcu izdvojiti ćete 13,80 € što je oko 100-tinjak kuna. I uopće nije puno za ono što ćete vidjeti tamo. To je turizam, a ne mi… E, neću o nama jer će me glava zaboljeti od količine gluposti i pomanjkanja mozga.

14Krećem prema parkingu ali zaustavljam se u obližnjoj kućici, popiti ću kavicu. Dobro, i štrudlu od jabuka sam pojela. Želudac je dao do znanja da ne želi trpjeti manjak hrane. Zašto bih bila mršava kad možeš biti debela?! Ostajem se još nekih pola sata diviti tom veličanstvenom zdanju… Kanarinčev vlasnik me nije častio pa sam platila 4,80 € za ovo sitno zadovoljstvo. Da sam rođena u vrijeme dvoraca, jahala bih konja, a ne motor kao sada… Teško da bih bila princeza. I one su vjerojatno bile gladiteljice kanarinaca u svoje doba. To je put do ravnih i suhih leđa, a ne grbavih i znojnih kao što su moja. Odvalit ćemo još tih 30-ak godina, a poslije kak’ mu Bog da…

32Putem do parkinga vidim grupicu od nekih 5-6 bajkera. Smiju se i mašu mi. I dečko s parkinga mi maše. Bok mali, ljubazan si. I sladak. Vraćam se natrag prema Postojni.

22

24

25

Tu se nalazi Postojnska jama. Fantastična isprepletenost rovova, galerija i dvorana, razlog je što tu vidim sve rase i nacije. Kinezi, Mađari, Talijani, Turci, Nijemci, Francuzi… Nema jezika kojeg ne čujem. Kažu da je otvorena za turiste oko 200-tinjak godina.

26Tko cijeni sam sebe, mora je posjetiti… To vam je najbolji opis. Posjet špilji s osnovnim razgledavanjem košta 25,80 €, što iznosi malo manje od 200 kn.

27Hodanje po špilji traje oko sat i pol. Obzirom da sam klaustrofobična, bojala sam se kako ću to podnijeti… Ali toliko sam bila impresionirana svime, da se gotovo nisam ni sjetila da sam pod zemljom. Osim kad je vodičica rekla da su druge dvije etaže špilje zatvorene zbog urušavanja. Lagani znoj me oblio, što je doista nelagodno, obzirom da je temperatura unutra oko 9-10•C. Bila sam u svom motorističkom odjelcu i uopće mi zapravo nije bilo hladno. Žalila sam jednu gladiteljicu kanarinca koja je bila u japankama. Špilja je vlažna i mokra… i sa stropa cijelo vrijeme kaplje voda.

Najveća znamenitost špilje je njen stanovnik; čovječja ribica. Veličanstvena životinjica koja može doživjeti starost od oko 1000 godina. Bez hrane može biti i 7 godina. Nije svega željna kao moj proždrljivi želudac, zbog kojeg sam postala radnička klasa… Ali ajde da nisam imala kao dijete… Jesam. Moji su također bili gastarbajteri u Dojčlandu. Imala sam svega… Ali jebiga. Ja jednostavno volim jesti i tu spasa nema.

36Rekli su nam da ribicu ne smijemo slikati. Ja jesam. Balkanjeros na djelu. Kreten. Ali bez blica. Vidjeti ćete je među slikama. Najcrnija slika na kojoj se vidi neki bijeli spermić… E, to vam je ta čudnovata ribica. Cool.

Cijelim putem od ulaska u špilju sam se naguravala s dvoje retardirane digićke djece… Oni su morali biti prvi iza vodičice. Ali i ja sam htjela. Ja i jesam bila prva ali su me oni doslovce izgurali. Klinac i klinka, nekih 12-13 godina stari. Nekulturna stoka. Ma šta stoka… Stoka je plemenita. Odustala sam kad se i njihov tata počeo naguravati i njegova cura. Svi četvero su me prestigli i nabili se vodičici na glavu. Djevojka je isto shvatila da su retardirani. To još nisam vidjela.

23Na kraju sam otišla na kraj kolone, iza babe na štakama, pa sam radila selfije da me nitko ne gleda i da ne bulje u mene. Koju pičku materinu me gleda? To mi uvijek ide na živce. Moja baka kaže; gledaju te jer si lijepa. Možeš mislit. Bila bih još ljepša da sam gladiteljica kanarinaca, ali jebiga… nije nam Bog svima dao jaki želudac. Moj je jak samo kad treba jesti. Zato su mi hlače i premale. Popizdit ću… I poznavajući sebe, ja bum si rađe kupila nove nego da smršavim. Da skačem po vlasniku kanarinčeve dlake, bila bi fit i šlank… Na izlasku iz spleta špilja i tunela, opet se ukrcavamo na vlakić. Bilo je oko 100-tinjak ljudi i ja se ukrcala predzadnja, a iza mene još jedan dečko.

Pogodite tko nije stao u vlakić?! Jebena digićka obitelj sa mutavom djecom. Baš oni. Kad smo krenuli, pobjedonosno sam im mahala … ha ha ha… Karma is a bitch. Vodičica ih je tješila da će ubrzo doći drugi vlakić… Ali nije to bitno. Bitno je da sam ja na kraju pobijedila. Znate na kojem nivou je moj mozak bio kad sam se natjecala s djecom. Valjda je odbio surađivati jer on i njegov prijatelj želudac nisu već par sati ništa samljeli. Rekoh sebi; moraš te budale smiriti. Jer kad si gladan, nisi svoj.

35Laganih 2 sata vožnje, prosječne brzine od oko 160 km/h , napredujem prema mjestu od kojeg mi opet cure sline.

34

Mozak i želudac su navijali i jebeš mi sve, opet ja za stol.

33

Jedan od specijaliteta tog restorana je “Štruklova juha”…tko nije probao, neka mu bude žao. Klet Kozjak, Sveti Križ Začretje. Najbolja reklama su im zadovoljni gosti poput mog želuca koji nije ljubitelj kanarinčeve dlake… Ali čak i sami vlasnici kanarinaca i njihove milostive dođu ovdje. Ali kaj one znaju, njima je samo bitno da piše na cipeli Dolče & Baganna. Jebe se njima kaj budu u usta stavile… Uz čašicu finog crnog vinca, odlučila sam da bi bilo dobro prije kiše i mraka krenuti za Zagreb. Nek’ mi je guz’ca opet malo vidla puta, pa makar i na ovom “popodnevnom nadrkavanju” , (kako je neki dan gospodin Presečki komentirao moja putovanja )od kojih 600-tinjak kilometara… Dolazim kući oko 20 sati… Zadovoljna, sretna i punog želuca. Sad smo svi sretni. Želudac pun, srce na mjestu, a mozak vrti filmove…

Hvala ti Bože na ovom predivnom danu. Cijenim to. Amen. Svima preporučam posjetiti ovo mjesto.

FB link: https://www.facebook.com/gotic.ivana

Dobro se dobrim vraća.

ivana

 

Autorka: Ivana, ( Anavi Artep Yzahretse ), Zagreb

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

1Danas sam posjetila obitelj Herak u Starim Bošnjanima, udaljenima od Zagreba oko stotinjak km.

To je malo selo od svega nekoliko stanovnika i par trošnih kućica. Imala sam u početku jedan problem; kako ih uopće naći, obzirom da nemam navigaciju… Ali čvrsto sam odlučila da ću ih naći danas… Shvatila sam da moram negdje nekoga pitati gdje ti ljudi žive. Ali koga? Nigdje nikoga. Samo negdje poneki pas, zaleti se i ganja motor. U daljini vidim čovjeka kako vozi drva u tačkama. Hvala Bogu, nakon četiri kruga po pustom selu da sam naišla na nekoga.

Čovjek mi je objasnio kako doći do njih. Bar sam ja tako mislila… Idete sad tu dole, pa skrenete na onaj šodreni put lijevo pa prva desno i onda kroz šumu pa desno, pa lijevo…I ja se zagubila. Krasno. Zagubila si se u šumi, Bogu iza nogu… Tipično za tebe. Voliš avanture, to si i htjela. 2

Na trenutak stanem i skinem kacigu. Vjetar podiže lišće oko mene. Predivno žuto, jesenje lišće. Okrećem se i svuda oko mene šuma, a ja stojim na nekom “šumskom raskrižju” na kojem su tri puteljka…

tri putaEh, sad koji put izabrati? Kao da sam u igrici “Hugo”… Izaberi jedan broj, sigurno ćeš pogriješiti… Ok Hugo, idemo pa šta bude. Blatna seoska cesta, koja na prvi pogled izgleda kao da vodi u samu šumu, vodi pravo u njihov dom. Sreća što imam ovaj svoj motor pa sam se uspijela probiti po šumskim puteljcima do kuće.

1Vidim kuću i čujem psa. Znači tu očito netko živi. Možda oni. Nadam se… Zovem, derem se… Nema nikoga. Samo pas laje i hoće se istrgnuti s lanca. Bilo me malo strah. Vidim otvorena vrata… Bilo mi je nekako neugodno ući, ali rekoh šta je tu je… Pokucam na vrata i čujem glas; samo malo… To samo malo potrajalo je par minuta. Otvara mi mlađa žena, na štakama. Ispričava se jer nije mogla ustati iz kreveta. Trebalo joj je duže jer je slomila nogu na dva mjesta i nedavno je operirana pa se još oporavlja.

5To je Vlatka. Zbog bolesti trenutno je nesposobna za rad. A život svoje traži, računi i dalje stižu, jesti se mora… Sjedimo tako i pričamo o životu…

4U kućicu ulazi poluslijepi stari djed. To je Vlatkin otac. Čuo je neku buku kaže pa je išao vidjeti tko je… Mislio je da u kući sjedi muškarac jer je vani vidio motor. Jedino me kosa svezana u rep odala da sam žensko. Gospodin slabije vidi već. Ima jedno stakleno oko, a na drugo gotovo i ne vidi… Pristojan je i ljubazan. Željan pričanja s nekim.. Ubacuje se u razgovor. Pričamo o političarima i svemu… Kažu da je Veljko, inače glava obitelji u šumi. Radi. On je obolio od šećerne bolesti prije 11 godina. S 84 kilograma, u vrlo kratkom vremenu pao je na samo 50. Do tada težak život bolest je dodatno otežala…

8Njihov sin, 15-godišnji Josip naizgled je običan tinejdžer, ali njegova se priča po mnogočemu razlikuje. Koliko god to danas bilo nezamislivo, on ne zna kako je to imati kupaonicu, a ni kakav je osjećaj imati sobu koju ne mora dijeliti s roditeljima. Josip je danas popodne u školi… Skromne su se želje skrile u oronule zidove ove trošne kućice. U nju su se uselili prije godinu dana, kada je ona u kojoj su do tada živjeli postala opasna za život.

Mještani ovog malog sela zajedno su se ujedinili te među sobom skupili novac i obitelji Herak sagradili novu kućicu. Radovi su trenutačno stali jer je ponestalo sredstava. Još uvijek su u staroj kućici jer nova nije dovršena. Pričaju mi da su bili novinari kod njih i sad ih stalno ljudi zovu…

13

Srce mi se steže, ali istovremeno sam sretna. Znam da će im sada pomoći puno ljudi. I sama sam odvojila nešto novaca i kupila im neke osnovne potrepštine… Vrlo malo je to sve, ali kad bi svatko malo pomogao, na svijetu nebi bilo gladnih ljudi… Namjerno ću napisati koliko sam potrošila. Želim svima dokazati da ja kao mali čovjek mogu doprinjeti boljitku nečijeg života… To je ono što mene čini sretnom. Možda ova moja ideja potakne i vas da pomognete nekome… To mi je i cilj. Neka svatko pomogne nekome.

3Napunila sam kofer na motoru sa raznim prehrambenim proizvodima te sredstvima za osobnu higijenu. Izdvojila sam 100-tinjak kuna. Neka mi nitko ne kaže da je to puno jer znam da mnogi koje poznajem samelju višestruko toliko u birtijama, za jednu večer. Kad bi svatko dao toliko, mnogo bi učinili… Pružimo ruku nade i spasa manje sretnima od nas, u potrebi… jer jednom će možda ta ista ruka nama trebati. Budimo promjena koju želimo vidjeti u svijetu… Ja ne želim vidjeti da je netko gladan u današnje doba. I sama sam bila nekad gladna kruha, kad sam otišla od kuće, pa znam šta to znači. Pomozimo starijem susjedu, bakici na cesti, ustanimo se starijim ljudima u tramvaju… Čini dobro i dobro će ti se vratiti. Moja vjera govori da će mi se vratiti sve dobro što sam učinila… Ali na onome svijetu. Vjerujem u to.

Čovjek bez vjere je izgubljen. Danas sam sretna jer znam da će nekome život biti bolji… Moj život će sutra biti bolji jer ću se napokon odmoriti i neću nigdje putovati. Umorila su me sva moja divljanja, a osim toga i PMS je tu… Ostajem s bakom peći kolače i ići ću u šumu brati kestene. Sve zlonamjerne komentare, vi zli, nesretni i maliciozni ljudi, zadržite za sebe. Ne zamjeram vam. Za vas ću posebno moliti… Hvala ti Bože što si me i danas čuvao. Hvala ti na ovom danu.

Amen.

FB link: https://www.facebook.com/gotic.ivana

 

Jugozapadna Srbija – 4 dana

autor

 

Autor: Milan Bambi Đorđević, Prokuplje

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Sve je krenulo  jedne letnje noći 2015. godine kada sam sa društvom cirkao na Nišavskom keju. Popili smo ono što smo imali i krenuli u klub kod Nišave. Svi su išli donjom stazom keja sem Katarien i mene. I ja tu kod mosta uočim čopera. Hondu, moju omiljenu. Shadow je u pitanju, 600 kubika. Na naslonu za suvozača ima urezanog zmaja, koji mi baš I nije privlačio pažnju. Tako pijan I zagledan u čopera ja ne vidim vlasnika istog, dok mi se nije sam javio. Stariji čovek. Tu se upoznajemo. Rukujem se sa njim uz dužno poštovanje. Predstavlja mi se nadimkom, Zmaj. Otuda onaj urezani zmaj na njegovom motoru. Ja se predstavljam imenom, kao i obično, iako I ja imam nadimak. Vidim da je član kluba “SHADOWS” iz Niša. Razmenismo još po koju posle upoznavanja, pričali ko šta vozi, ko se gde kreće i tako te stvari… Da, pio je pivo i nosio maramu na glavi. I tad mi je on predložio da batalim moto skupove I krenem na nešto ozbiljnije, na putovanja, da vidim sveta… Pustio je rovca u moju glavu. Razmišljao sam o tome dugo. Postali smo prijatelji na društvenoj mreži “Facebook”. Tu me još više zainteresovao za tako nešto. Onda sam video kako izgledaju njegova putovanja, uvek je imao da doda nešto vezano za njih. Ponovo sam ga sreo na moto skupu u Nišu, 2016. Godine. Video sam njegovu metalnu pločicu sa zastavama svih zemalja koje je obišao, 11 njih. I tu kaže da mu je za bilo koje putovanje na par dana po Balkanu nije trebalo više od 100 evra. Rovac rove… Vratim se u moj grad koji mi je baš postao monoton. Treba mi bekstvo na par dana. To je to!

Predlažem drugom da idemo negde. Pravimo plan. Menjamo ga 15 puta dok ga ne utanačimo. Dogovor je da krenemo u ponedeljak. Odmah promena plana, drug ne može u ponedjeljak zbog posla. Ne može ni u utorak. U sredu krećem s njim ili bez njega! U utorak pakujem motor za nas dvojicu. U sredu ujutru mi javlja da ne može da krene sa mnom. Skidam njegov deo opreme, dodajem još nešto i to je to! Hornet je spreman, šatori, vreće za spavanje, cerada, prostirka za šator i tank torba sa ličnim stvarima. Ruta je bila sljedeća: Prokuplje – manastir Ljubostinja – Kraljevo – manastir Ziča – Mataruška banja – srednjovekovni grad Magliž – Guča – Požega – Užice – Zlatibor – Zlatarsko jezero – Zlatar – Sjenica – Uvac – Golija – Kopaonik – Brus – tvrđava Koznik – Blace – Pločnik – Prokuplje, sa noćenjem na Magliču, Zlatiboru i Kopaoniku. Po aplikaciji “Google Maps” imam da pređem 560 kilometara, ali ja sam uračunao 600 zbog mogućih odstupanja.

Obukao sam pantalone, uvukao majicu, obuo vojne čizme, obukao jaknu, stavio kacigu, navukao rukavice i krenuo. Prvo stajanje mi je bilo kod jezera Ćelije čisto za slikanje i da proverim opremu. Sledeće stajanje je na brdu kod Župskog Aleksandrovca za još koju fotografiju i za dotezanje opreme. Malo uživanja u krivinama i eto ga manastir Ljubostinja. Tu me je na vratima manastira dočekala monahinja koja je uređivala cveće ispred manastira. Javih joj se, uđoh u manastir da zapalim sveće, popričah s njom, odmorih još malo i nastavih dalje sa vožnjom. Sledeća stanica Kraljevo, klopanje i tankanje goriva. Pozvah druga iz vojske, međutim nismo se videli pošto je bio na poslu. Sledeća je Žiča. Pošto je manastir bio u fazi renoviranja ne zadržah se dugo već odoh put Magliča preko Mataruške banje. Prvi put vozim Ibarskom magistralom. Prelepa je! Ne žurim, vozim brzinom od 80 kilometara na sat i razgledam. I eto Magliča! Sreću nisam krio.

Oduševljen sam što ga konačno vidim uživo. Parkiram motor ispred restorana “Jerinin grad”, ostavljam svu opremu i trk na Maglič. Usput pitao grnčara za neki smeštaj u okolini ali nema. Prelazim preko Ibra pešačkim mostom, gledam reku i pecaroše, kad na pola mosta imam šta da vidim. Znak na kome piše “zabranjeno korišćenje mosta”. Pa bravo! Pa ja ga već iskoristih prijatelju, pređoh ga. Nije baš bezbedan ali je daleko od “za van upotrebe”. Ka Magliču sam maltene trčao. I kako sam se penjao pogled je bio sve lepši. Trčao sam po tvrđavi i samo slikao, dok se nije ispraznila baterija na telefonu. Uživao sam na tvrđavi još neko vreme i krenuo nazad da vidim gde bih mogao da noćim. Kada sam sišao sa tvrđave i prešao most pitao sam pecaroša da li bih mogao da prespavam tu kraj reke i kajakaškog kluba. Kaže bez ikakvih problema. I tu mi uđemo u priču i baš se ispričasmo. U međuvremenu odem po motor i usput ostavim telefon na punjenje u restoran. Kada sam doterao motor na mesto noćenja samo ga parkirah bez raspakivanja i nastavih priču sa pecarošem. Rekoh mu plan moje rute ali mi je on u par rečenica promeni. Reče mi: “Što da se vraćaš nazad kad možeš da nastaviš Ibarskom, odeš u manastir Studenica, na putu ka Zlatiboru svratiš u donju i gornju Isposnicu pa preko Ivanjice i Užica na Zlatibor.” To je bilo dovoljno, menjam rutu. I da mi to nije rekao ja bih se vratio nazad, otišao u Guču u kojoj se trenutno ništa ne dešava i ne bih video spomenik palim borcima u Balkanskim i prvom svetskom ratu, koji se nalazi u Dolini jorgovana a kome sam se radovao i željno iščekivao da ga posetim kao što sam žudeo za Magličem. Postavim šator, popričam još malo sa pecarošem i odem na večeru u restoran. Konobar koji radi tu, Dejan, je kralj! Kada sam otišao da večeram i uzmem telefon oduševio sam se njegovom spretnošću. Nije imao vremena za priču i upoznavanje, za šta sam ja uvek oran, te ga uz samo par reči hvale ostavih da radi a ja se vratih pored reke. Mogu vam reći da voda nije uopšte hladna, a i noći pored Ibra podno Magliča su veoma prijatne i lepe. Još kad se noću upale svetla koja osvetljavaju ceo Maglič… Ibarska, Ibar, a ja između spavam…

Kod jezera ćelije

Kod jezera ćelije

Na putu za Župski Aleksandrovac

Na putu za Župski Aleksandrovac

Manastir Ljubostinja

Manastir Ljubostinja

Manastir Žiča

Manastir Žiča

Srednjovekovni grad Maglič

Srednjovekovni grad Maglič

putokaz

Pešački most preko Ibra

Pešački most preko Ibra

Maglič

Maglič

Maglič

Maglič

Pogled na Ibar i Ibarsku

Pogled na Ibar i Ibarsku

Jutro

Jutro

Sutradan sam odmah nakon buđenja otišao na doručak i zamislite ko je radio… Pitao sam ga da li nekad spava? Ima li slobodno vreme ili samo radi? Tu smo malo popričali jer još uvek nije imao gužvu. Divio se mom poduhvatu. Inače, restoran “Jerinin grad” na Ibarskoj magistrali je veoma prijatno mesto gde radi veoma prijatno osoblje i gde je vrhunska klopa. Ko prolazi kraj restorana savetujem mu da svrati, pa bar i na kafu. Krećem dalje svojim putem. Tražim spomenik i opet uživam u vožnji Ibarskom magistralom. I čim sam počeo da brinem da li ću ga naći našao je on mene. Lagano je izašao iz krivine, u svom ponosnom stavu. Stao sam odmah da to zabeležim kamerom i da saznam kako da dođem do njega, jer je on sa desne, a ja bio sa leve strane Ibra. Srećom, bio je tu neki veoma prijatan čovek koji je čekao autobus i lepo mi objasnio kako da donekle odem da bih prešao na tu stranu Ibra gde je spomenik, a za ostatak puta da pitam meštane. Tako sam i uradio. Došao do jednog potoka koji se uliva u Ibar, vratio se nazad i pitao meštane koji su sedeli u hladu ispred svoje kuće kako da nastavim dalje. Lepo mi objasnili, dozvolili da parkiram motor ispred njihovog imanja i obećali da će da paze na motor i svu opremu. Još jednom vrlo prijatni ljudi. Krenem obalom niz Ibar i fotografišem. Postoji betonirani deo putanje koji ujedno služi i kao bedem za železnicu koja prolazi par metara iznad. Tu sam se kretao tik uz Ibar. Prolazim kroz privatni posed gde ljudi nije bilo, samo nekoliko ovaca koje nisu ni obraćale pažnju na mene. Nastavljam dalje. Vidim spomenik. Hitam ka njemu. Probijam se kroz razno žbunje, divlje kupine, bagrem, i napokon sam na par metara od njega. Divim mu se. Idem do kraja, penjem se na bedem da ga dodirnem. Opet velika radost i ushićenje koje ne krijem. Pogled na okolinu je savršen. Odmorio sam malo, sačekao da se srce od uzbućenja smiri i rešio da se vraćam polako nazad. Malo je žalosno što prilaz takvim velikim spomenicima nije malo bolje sređen i što je sve to ostavljeno zubu vremena, osim kad se po neko seti da to obnovi onoliko koliko je u mogućnosti. Do motora sam se vraćao prugom gde na svakom koraku ima česme na kojima teče hladna bistra izvorska voda. Još par reči sa ljudima koji su mi čuvali motor i krećem dalje. Inače, to mesto se zove Polumir. Po predanju, mesto je dobilo ime po tome jer su tu zavađenja braća Nemanjići sklopili polu – mir. Sledeće mesto je Ušće, odakle su pecaroši. Tu skrećem desno ka manastiru Studenica. Opet prelepi predeli u kombinaciji sa krivinama i dobrim putem. Golija je lepa planina. Stižem u Studenicu. Divim joj se. I manastir i mesto na kome je manastir sagrađen su posebni sami po sebi. A ispod manastira škola. Zamislite da ste išli u školu kod manastira Studenica… Krećem dalje. Sledeća stanica je donja Isposnica. Svi ljudi koje sam pitao kako da dođem do donje Isposnice su mi rekli da bez problema Hornetom mogu da odem do nje. Kada sam sišao sa asfalta na zmljani put skontao sam da se svi oni ne razumeju u motore, samo što je tada već bilo kasno jer nisam mogao nazad. Kad’ tada nisam puk’o od besa neću nikada. Put je šumski, za traktore, a moja mašuna od 600 kubika, 100 konja i glatkom gumom nije baš za to. Nije bilo mesta za okrenuti se na onoj strmini. I taman kad sam bio na 15 – ak metara od cilja, dok sam prelazio iz jednog kolotraga u drugi, meni prošlajfuje guma, motor se navali na desnu stranu, ja osetim da motor pada, da ne mogu da ga zadržim, i samo ga lagano spustim na zemlju, da se ne ošteti. Ali tu pravim grešku. Umesto da ga ugasim čim sam ga spustio, ja ga pustim da se sam ugasi tako što je izgubio svo gorivo u karburatorima. Brzo skidam kacigu, jaknu, tank torbu i dižem mašinu. Digao sam ga tek iz 5. – 6. puta. Jedva! I onda neće da upali… Milina! A tu se nalazimo samo sveti Sava, moja mašina i ja. Aj pomozi Bože! I pomogao je. Upalio. Krenuo, pa opet stao. Blato. Sišao sam s motora, davao gas i gurao. Razmišljao u tom trenutku samo da mi se ne otme iz ruku. I nije. Bar je to prošlo kako treba. Parkirao sam motor i seo da odmorim, i telo i misli. I tada mi je umalo pao zbog lošeg terena. Kada sam se odmorio krenuo sam dalje. Jedva sam čekao da vidim asfalt, ipak je ovo teren za neki enduro ili kros motor. Jedva ga spustih niz onu strminu. Sledeća je Ivanjica.

Sišao sam na asfalt. Opet dobar put sa prelepim predelima. Golija je čudo! Sa Golije lagano silazim u Ivanjicu. Razgledam je, malo mesto. Svratio u jednu pekaru na burek i tada dok sam jeo, odmarao i razmišljao, setim se da tu imam prijatelje koje sam upoznao pre 8 godina na moru i više se nikad nismo videli. Zovem ih, dogovorimo viđenje, a oni oduševljeni što sam ih se setio posle toliko godina. Pričali smo oko sat vremena, i pričali bi smo još da nisam morao da nastavim svoje putovanje da bih na Zlatibor stigao pre mraka. Krenuo sam dalje, sledeća stanica Užice. Tu točim gorivo i pitam momke koji rade na pumpi šta zanimljivo tu mogu videti. Nisu mi odgovorili na pitanje već odmah krenuli sa komentarisanjem moje registarske tablice, na kojoj se nalazi broj 666. Pitaju zašto nisam tražio drugu, a meni se baš ova dopala, a najviše zbog toga što mi je slučajno zapao taj broj. Kasnije mi govore da obiđem muzej i stari grad Užice. Muzej je odmah tu kod pumpe, a stari grad sam jedva našao. 15 – ak puta sam stajao da pitam Užičane kojim putem da idem. Kada sam najzad stigao odmah sam krenuo sa fotografisanjem tvrđave. Nisam se dugo zadržao, 10 – ak minuta, pogledao sam tvrđavu na brzinu i otrčao do motora da se pakujem i krenem što pre ka Zlatiboru jer je iz tog pravca sevalo i sve je nagoveštavalo na kišu, a i sunce je zašlo i mrak je počeo da pada. Sviđa mi se stari grad Užice. Nadam se da ću sledeći put moći više vremena tu da provedem.

Put kojim sam trebao da se krećem ka Zlatiboru se video sa tvrđave i delovao je prilično zanimljivo. Odličan je put, pun krivina. Uživancija. Na Zlatiboru sam uzeo smeštaj i tu prenoćio. Trebao mi je tuš… Ljudi koji su me ugostili bili su veoma prijatni. Čak su pomerili klupe i stolove koji se nalaze ispred njihove vile da bih ja parkirao motor ispod velikog suncobrana da ne kisne, ako kiša krene da pada. Baš lepo s njihove strane. Srećom, kiša nije padala.

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl. 14 Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl.15

 

sl.16

Manastir Studenica

Užice

Užice

Stari grad Užice

Stari grad Užice

Na Zlatiboru

Na Zlatiboru

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Sutradan sam obišao Zlatibor i krenuo put Tornika. Nisam stigao na njegov vrh, ali sam našao klupu sa prelepim pogledom, tu seo, jeo kikiriki i uživao. U povratku uočim Ribničko jezero. Prošao sam pored njega i kada sam se peo na Tornik ali ga uopšte nisam video. Kako – ne znam. S jedne strane velelepno jezero iza brane, s drugo potočić koji otiče iz njega. Par fotografija i krećem dalje. Sledeća stajna tačka: Zlatar. Put ka Zlataru perfektan. Magistrala, nov asvalt, a ponekad ima i dve trake. Čas se penjem, čas spuštam. Stajem na trenutak da dodam postavu u jaknu i nastavljam dalje. Stižem do zlatarskog jezera i tu stajem da fotografišem. Zlatarsko jezero ima prelepu plavu boju, kao more. Posle kraće pauze nastavljam dalje i stižem u Novu varoš. Par fotki bez gašenja mašine i nastavljam dalje. Lepa ali nažalost turistički veoma siromašna planina. Video sam da rade samo 2 hotela, ima malo turista i to su uglavnom stariji ljudi. Hotel na čijem sam parkingu parkirao motor ima pokrivene terene za fudbal i košarku ali nije bilo nikog tu da ih koristi. Taj isti hotel ima asfaltiranu stazu za pešake koja ide sve do magistrale, a ima i široku neasfaltiranu stazu koja ide kroz šumu, malo je strma i na kraju se spaja sa asfaltiranom stazom. Sa tih staza imate divan pogled na okolna brda i crkvu koja se nalazi nedaleko odatle, tik uz magistralu. Međutim, navigacija me nije navodila do tog hotela gde sam parkirao već malo dalje niz put, baš tu gde se spajaju asfaltirana i neasfaltirana pešačka staza. Tu se put račva na više strana a jedan od tih vodi za Sjenicu a ostali po vrletima Zlatara. Ja sam pratio navigaciju jer me je zanimalo gde će to da me odvede. I nisam se prevario što sam to uradio. Krenuo sam tim blatnjavim putem i u početku malo brinuo zbog već jedne loše situacije ali kada sam izašao na pravac prijatno sam se oduševio. Put je kao na filmu sa po jednim drvoredom sa obe strane. Poželeo sam da to potraje malo duže ali posle 300 – 400 metara sam naišao na penjanje i skretanje udesno. Sa tog puta se na 15 – 20 metara sa leve strane nalaze privatne kuće u kojima se verovatno nudi smeštaj za turiste, a kada se sve to prođe ponovo ide skretanje udesno u nailazi se na jedan velelepni hotel. U tom trenutku su mi emocije pomešane. Osećam i oduševljenje i razočaranje. Onakvo zdanje je zatvoreno i ostavljeno zubu vremena na milost i nemilost. Zapušteni tereni za fudbal, košarkaški tereni bez tabli na koševima, sprave za kompletnu fizičku proveru, i sve to propada. A kakav pogled se pruža na okolinu odatle, to ne mogu da vam opišem. Ne samo da se vide okolna brda nego se vide i planine koje su odatle udaljene stotinama kilometara. Tužna slika Srbije… Fotografišem sve to i nastavljam dalje sa svojim putovanjem. Sledeće odredište: Sjenica.

Prvo pravac i gas a onda ludačke krivine. Kakva Tresibaba, kakvi bakrači, ovo je ludilo! Malo plesanja levo – desno i eto Pazara. Kroz Pazar sam samo prošao bez zaustavljanja. Po izlasku iz Pazara napravio sam malu pauzu i tada sam uočio prašinu na lančaniku. Lančanik je bio crvene boje i izgledao je kao da je korodirao, međutim to je samo prašina koju nosim još sa Uvca. Zabeležim to jednom fotografijom i nastavljam dalje. Tu mi se javio neki lik iz auta kojeg sam ranije pretekao, verovatno i on jaše… Krećem dalje. Opet pravac i gas. A onda uspon, krivine, hladnoća i Kopaonik. Kad sam stigao već je bio mrak. Hteo sam da spavam u šatoru ali nigde nema kampa. Popeh se na Sunčane vrhove i tu videh još jednog bajkera na Kavasakiju Z-750, upitah ga za pomoć ali on ne znade da mi pomogne. Srećom, naš razgovor je čuo jedan stariji gospodin koji tu radi i reče i da je to prvi slučaj da neko spava u šatoru na Kopaoniku. Okrete se oko sebe i reče da mogu da postavim šator gde god poželim. U redu je to, ali ne bih baš da budem u centru pažnje neho bih da ga postavim negde sa strane, a on me uputi kod napuštenog hotela “Putnik” i reče mi da iza njega mogu da kampujem bez problema i da neću smetati nikome. Zahvalih se i odoh. Hladno, mrak, a ja postavljam šator i tragam za nečim što bih postavio ispod nožice motora da ne propadne u meku zemlju. Kada sam se smestio malo sam uživao u prelepom zvezdanom nebu, ali sam brzo pobegao od hladnoće u šator i zavukao se u vreću.
Par puta sam se budio zbog hladnoće ali ne žalim se. Probudio sam se pre 6 ujutru. Telefon “kaže” da je trenutna temperatura čitavih 8 stepeni Celzijusa iznad 0. Lagano se umio, spakovao i krenuo na Sunčane vrhove. Razočaranje… Jedva da ima žive duše, ne radi ni jedna radnja, i što je najgore smeća ima na sve strane, kao da mu je tu mesto. Prvi put sam na Kopaoniku i moram da priznam da sam očekivao više. Zlatibor, pa čak i Zlatar, više su mi se dopali od Kopaonika. Elem, ja gladan a ništa ne radi gde bih mogao da kupim neku klopu. Doviđenja, odoh ja u Brus!
 Zlatar
Zlatar
Zlatar
Zlatar
s;.27
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Nije rđa, prašina jeNije rđa, prašina je
Smrt mušicama!
Smrt mušicama!
Na Putu do Brusa sam uživao u blagim krivinama i u pejzažu Kopaonika i evo ga – ženski donji veš, gornji deo. Čim sam stigao kontaktirao sam druga, međutim nije bio tu, ali mi reče gde u Brusu ima dobar burek. Posle doručka krenuh u potragu za tvrđavom Koznik. Prvo odredište je selo Milentija koje se nalazi na oko 8 kilometara od Brusa. Pitah jednog meštanina kojim putem da idem dalje a on me poslao u selo Grčak i reče da tu pitam nekoga. Hvala puno, odoh. Posle 6 – 7 kilometara stižem u Grčak, malo selo sa nekoliko kuća. Nigde nikog, sem dva čoveka koja okopavaju baštu ispred svoje kuće. Upitah njih i jedan mi sve detaljno objasni, kao kada mi je Boban objašnjavao kako da stignem do Uvca. Veliko hvala i njemu. Još kilomater – dva asfalta i onda 6 – 7 kilometara tucanik. Malo me je umorio taj put, ali kada ugledah lepotu tvrđave sve se to zaboravilo. Stižem u podnožje tvrđave, dokle se vozilima može stići. Silazim sa motora i trčim ka tvrđavi od sreće. Lep uspon uskom stazom, a onda na nešto više od pola puta prelep vidikovac. Onako zadihan uživao sam u vetru i pogledu. Par fotografija i pravac tvrđava. Kada sam se popeo na tvrđavu bio sam i očaran i razočaran ujedno. Ne mogu da verujem da nešto onako lepo može da bude onako zapušteno. Trule stepenice, ograda, jedan objekat koji je napravljen od drveta u teškom je raspadanju, neko čudo na drvenim točkovima gurnuto u rupu i trune, od trave se na nekim mestima ne može ni prići do tvrđave. Jedna kamena ploča licem leži na zemlju… Pokušao sam da je okrenem ali nemam dovoljno snage da to učinim sam. Ali i pored svega toga srećan sam što sam tu. Uživam u pogledu, fotografišem, telefoniram sa majkom i pravim se važan… Posle dosta vremena provedenog tu krenuo sam polaku kući. Opet truckanje, a zatim asfaltom do Brusa i odmah za Blace. U Blacu sam sipao gorivo a radnici na pumpi su me počastili slatkišima. Malo sam popričao sa njima i krenuo kući. Svratio do Pločnika na par minuta i to je to – eto mene kući. Ali sve to ipak nije moglo da se završi bez jedne uspomene koja će me sećati na to putovanje dokle god je ovaj motor u mom vlasništvu. Između Blaca i Prokuplja sam stao da nešto proverim na mobilnom telefonu i dok sam stajao u mestu meni padne motor. I ‘ajde što padne nego mi je iskliznuo iz ruku kada sam ga podizao sa zemlje pa mi tu padne ponovo. Na 30 kilometara od kuće, što bi rekli “pred vratima”. Srećom, oštećenja su vrlo mala, polomljena je ručica kočnice i ima par ogrebotinica na agregatu. Ma samo da smo živi i zdravi, biće para pa ćemo kupiti mlađi i bolji. Na kraju samo jedno imam da poručim bajkerima, a i onima koji to nisu ali vole pustolovine: putujte ljudi, lepo je. To nam ostaje za ceo život. Živeli!
 Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
 Koznik
Koznik
 Koznik
nebo
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Smrt mušicama!!!
 Smrt mušicama!!!
Preuzeto sa http://bambidesilovo.blogspot.rs/2017/11/2015.html

Moto gume i oznake na gumama

guma i oznake

INDEKSI BRZINE I NOSIVOSTI

Jedan od razloga zašto je neka guma bolja ili lošija, jeftinija ili skuplja od druge.

Indeksi brzine i nosivosti govore kolika je maksimalna brzina (km/h) za koju je guma homologirana, te kolika je maksimalna dozvoljena opterećenost (u kg) iste gume pri maksimalnoj brzini. U manualu za svaki motocikl,  navedeni su indeksi brzine i nosivosti ugrađenih gume, te se isti moraju poštivati ili nadograditi gumama s višim indeksima.

Primjer:
PIRELLI MT 68E: 130/90 – 17 68 H TL
Guma ima indeks nosivosti (68) od 315 kg pri maksimalnoj brzini (H) od 210 km/h i  normalnom pritisku gume.

INDEKS NOSIVOSTI

Nosivost guma sa “ZR” oznakom

Tablica nosivosti guma (kg) za gume s oznakom “ZR”, preko 240 km/h

nosivost guma


 

Nosivost guma sa “V” oznakom

Tablica nosivosti guma (kg) za gume s oznakom “V”, preko 210 km/h

SA OZNAKOM V

Varijante oznaka veličine gume

Usporedna tablica metričkih i decimalnih oznaka veličina guma.

Prilikom odabira guma za motocikl, često se susrećete sa različitim oznakama dimenzija guma. Metričke oznake tipa 120/100 – 16, veoma je lako razumjeti jer svaki broj označava jednu mjeru gume, no ostale varijante oznaka dimenzija mogu stvoriti laganu glavobolju za neupućene. U nastavku donosimo usporednu tablicu metričkih i decimalnih oznaka veličina guma.

varijante guma

 

Store forms

Store

Polja sa * su obavezna

“PIVSKA” TURA

 

kapetan

 

Autor: Darko Savić-kapetan, Banja Luka

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Ideja je bila obići pivare Srbije, degustirati pivo, posjetiti muzeje u pivarama, obići stare prijatelje, upoznati nove, učvrstiti drugarske i bratske odnose, videti Srbiju iz vizure kacige, obići nekoliko manastira, degustirati lokalne specijalitete … jednostavno, uživati! 😉

Pripreme za ovakva devetodnevna putovanja, več su rutina. Motori odavno servisirani, sezona uspješno počela, koferi spakovani, po neki dinar u džepu, bajkerske duše željne daljine… Čeka se pokret

Dan pre prvog dana, petak, 16.06.

Putovanja zapoćinjemo subotom, ali ovog petka deo naše ekipe, Lija, Mrva, Mario, Škora i Bole, osjećajući potrebu da posjete naše prijatelje u Istočnom Sarajevu, MK Il Paradizo, kreću već oko 15h. Reklo bi se mimo naše ucrtane rute! A ako shvatite da im je sledeća destinacija Ćuprija, biće još više zabune. Kud li lete ovi momci?

Obzirom da smo se prošle godine upoznali sa MK Iron Bridge, tako je želja bila da i ove godine budemo gosti pored mosta na Moravi. Tu grupu zovemo “južni front”

Treću noć, nedelja, zadatak je da “južni i severni front” spojimo u Zrenjaninu.

Ukoliko neko već sumnja u izvršenje ovog zadatka neka čita dalje, kao i oni koji će ovo naše putešestvije čitati do kraja. MK Istok napreduje dalje a ni trodnevna kiša koja “južnjake” prati od BL do Sarajeva, pa i dalje preko Ćuprije do Zrenjanina ne može ih zaustaviti. Da li je volimo? Ne! Da li nam smeta? Smeta brate! Da li će nas sprečiti u naumu? Ma daaaaj… 😉

Mi ovakve kiše od milja zovemo “armagedon”.

Po onome što sam čuo od južne ekipe, svaki problem je nestajao onog momenta kad ih domaćini srdačno prime i smeste. Sjajne fotografije i komentari naših kolega govore u prilog ovoj tvrdnji. Svaka poseta – pun pogodak.

Dan polaska, subota, 17.06.

Nešto manja ekipa “sjeverni front” uz jutarnju kafu okupila se u našem Club house. Tu su Kapetan, Triva i Željo. Odmjeravamo kretanje oblaka i procenjujemo da li na put krenuti u kišnim odjelima ili riskirati pa negde putem oblačiti. Naravno da smo odlučili da ih ne oblačimo. Dobra odluka.

Novim auto putem do Gradiške, popuna goriva pre granice i lagano auto putem preko Slavonskog broda do Županje. Odvajamo se ka severu. Cilj nam je Bačka Topola a noćenje u Apatinu. Kako smo usmjerili ka sjeveru tako trpimo jak bočni vjetar. Vrlo čudan režim vožnje pod nagibom i u suprot vjetru. Nagli udari prilično smetaju ali tempo se drži i idemo dalje 🙂

Greškom, izvlačeći se iz Vukovara, umesto da okrenemo ka Erdutu i Topoli, odosmo ka jugu jer navigacija razumjela samo “Topola” i gura nas ka Tovarniku i Šidu. Hm, vidim ja da to nije kako treba, al ajd. I tako, izadjemo u Šid pa onda preko Iloka ponovo u Hrvatski i Bačke Palanke u Srbiju. 4 granice, 8 graničnih prelaza. Imali smo osećaj da više držimo u rukama pasoše nego upravljač! 🙂

U Bačku Topolu ulazimo baš negde sa defileom motocikala. Pridružujemo se koloni i pravac Akumulaciono jezero Zobnatica. Prelepa lokacija za moto skup. Vetar na momente prejak po malo kvari ceo ugodjaj ali uživanje je potpuno. Čorba, roštilj, ladno pivo, poznati ljudi, čine da nekih 400 km koji su već za nama ne budu problem. Momci iz MK SInovi Severa Bačka Topola, vidi se, učinili su sve da moto skup bude sjajno organizovan. Na naše veliko iznenadjenje, jedno od piva koje su točili je i naš Nektar 🙂

Ostajemo nekoliko sati tu u dobrom društvu ali pred veče ipak krećemo za Apatin. Smeštaj je rezervisan mnogo pre. A želja nam je da upoznamo i taj lepi gradić.

Vila Duda, predivno porodično dvorište, pokraj Dunava. Nekoliko malih i ukusno opremljenih apartmana, sa svim potrebnim za boravak. Presvlačimo se i odmah begamo u grad. Željni smo malo prošetati i videti Apatin. Da li slučajno ili namerno nalazimo se upravo pored Apatinske pivare! Hrama piva Srbije. Centralni trg ili šetalište Apatina dugačko, skoro nepregledivog kraja. Nekoliko drvoreda na njemu. Bezbrog bašti kafea i restorana. Ali ono što nas je rastužilo jeste da je to sve pusto i prazno.

U dobrom društvu i raspoloženju završavamo dan.

Predjeno 460 km, smeštaj Vila Duda, 10 € po osobi/noć. Osim jakog cjelodnevnog vetra, dan idealan za vožnju.

Dan 2. Nedelja 18.06.

Volim junska jutra. Naroćito kad me sunce budi. Odmah ustajem i planiram kratku šetnju državnom granicom 🙂 Dunav je ta zamišljena linija razgraničenja. Tu je lučka kapetanija i pristan za rečne brodove. Hram dominira prostorom. Vetar i sunce čine jutro mirišljavim. Miris lipe opija. Zvuk!? Svaka krošnja lipe je jedna bogata košnica. Pčele vredno rade od jutra. Zvuk kojim krošnje lipa emituju opčinjava. Priroda! Predivno!

Triva se ponudio da napravi doručak. Odlazim u nabavku. Mnogo bolja varijanta od nekog bureka s nogu ili asortiman pekare. Dvorište Vile Duda ima sav potreban ugodjaj a Željo i ja nestrpljivo čekamo našeg kuvara da nas nahrani. Danas valja putovati dalje, a svima nama, glad nije dobar saveznik. E taj doručak ćemo pamtiti dugo dugo! 🙂

Današnja ruta nije mnogo zahtjevna. Preko Subotice i Kikinde cilj nam je Zrenjanin. Jutro obećava lep dan za vožnju. Prva stanica nije Subotica, nego Palićko jezero. Prošli smo pored najvećeg buvljaka na balkanu i nismo osetili potrebu da zastanemo. Palić je bio pravi pogodak. Sveže jutro i vetar su nas lepo rashladili a sunce kraj jezera u potpunosti rasrkavilo. Nakon par sati sedenja, shvatamo da ipak moramo dalje. A rado bi ostali još … 🙂

Kikinda. Lepo Vojvodjansko mestašce. Na ulazu u grad pitamo lokalnog policajca da nam preporuči neki lokal za kafu ili osveženje u gradu. Njegov odgovor “mrka kapa” nas je začudio. Čovek nema, ama baš ništa da nam pobnudi ili preporuči. U tom momentu vadimo keca iz rukava. Našu braću bajkere. Vrlo brzo nam se pridružuje Miha Lukač i u dobroj priči potrošismo par sati 🙂

Nastavljamo put ka Zrenjaninu. Oblaci već lagano nagoveštavaju kupanje ali vještim strateškim manevrima, menjajući pravce kretanja dolazimo suvi do pred Zrenjanin. No, zadnjih 5 minuta ipak kisnemo. Ništa strašno, u odnosu na 3 dana kiše koja je pratila ekipu “juga” 🙂

Smeštaj odličan. Prenićište Centar Lux je odlična destinacija u strogom centru grada. Prizemna kuća sa potpuno renoviranim smeštajem koje punim srcem preporučujem.

U Zrenjaninu nam se direktno iz Banja Luke pridružuje i naš drug Slaven. Tako da ekipa na dalje broji 8 momaka.

Na nekih 100 metara nalazimo odličan etno restoran i večera uz mnogo priče počinje. Trebalo je izmjeniti iskustva “juga” i “severa”. Ispričati sve silne anegdote, gubitak navlaka za čizme, gubitak čizama … i tome slično 🙂 U grupi su i neki koji prvi put putuju pa su gubici i zaboravljanja normalna stvar 🙂

Naravno, noć završavamo u lokalnom biker pubu sa domaćinima 🙂 a problem može biti nisko postavljen štok na toaletu. Nakon udarca glavom umesto leda, dobro je i ledeno pivo 🙂

Predjeno 235 km, smeštaj u Centar Lux po ceni od 12€ osoba/noć, dan odličan za vožnju.

Dan 3. Ponedeljak, 19.06.

Lagano budjenje. Vedro nebo najavljuje lep dan. Al prvo malo kafa, pa malo doručak, pa malo pranje motora pa tek onda pokret! Nema ništa na vrat na nos 🙂 Pa na odmoru smo.

Današnji cilj je Zaječar. Planirani put je preko Vršca, Bele Crkve, skelom preko Dunava i onda, videćemo, da li preko Petrovca na Mlavi ili pored Dunava pa preko Homolja do Zaječara.

Uskoro smo u Vršcu. Tu nema pauze. Caki nas čeka sa Pecom Stanimirovim. Pridružuju nam se i predvodeći kolonu odmah nastavljamo ka Beloj Crkvi. Imamo obavezu navratiti do naših drugara iz MK Bikers Bela Crkva u njihovom Club house i najkasnije do pola 12 biti na Dunavu gde smo dogovorili ručak u restoranu Dunavski cvet. Velikih vremenskih proklizavanja ne sme biti jer nam skela odlazi u 13 h a sledeća je tek u 16h pa … (

MK Bikers Bela crkva na obodu grada ima predivan Club house. Parking je u drvoredu a baštu odlična Smeštajni kapaticeti se mogu rentati u slučaju potrebe. Tu nas čekaju Stevan i Marko Perišić. Pravimo kafe pauzu i kratko osveženje. Ujedno, to nam je prva prava pauza od Zrenjanina! 🙂 Za nas, to je mnogo kilometara bez stajanja! Ne dešava se to tako često 🙂

Nakon nekih 20-tak kilometara eto nas u Staroj Palanci. Put završava u Dunavu. Skelom ćemo preko …

Restoran Dunavski cvet je već pripremio sto za nas. Samo su se gosti čekali. Obzirom da “gori zemlja” od sunca i vreline, odmah tražimo Zaječarsko osveženje i čekamo posluženje ručka. Na meniju su šaran, deverika i smudj uz čorbu i ostale redovne priloge. Kečige ovog puta nema. I žedni, ali i gladni 🙂 a na stolu ne zna se šta je lepše i ukusnije. Otimačina za svaki slatki komad počinje 🙂

Ručku nam se pridružuju i Kristijan i Dragana iz Vršca. Iskreno, ovo mesto sam već pohodio porodično prošle godine ali po preporuci moje drugarice Caki, ponavljamo ručak i to u Dunavskom cvetu. Hvala za preporuku, hvala za pomoć oko rezervacije i organizacije ručka i hvala za odličan ispraćaj preko Dunava.

Ispraćaj? Pa retko ćete se ukrcati na neku skelu a da Vas konobar ne isprati sa poslužavnikom mrzle oznojene Zaječarske pive! 🙂 Priznaćete, toga baš nema na ovoj planeti! 🙂 Izgleda da se ovde prijatelji tako ispraćaju 🙂

Na skeli nam se pridružuju i dva vremešnija austrijanca na motorima, koji po prelasku na kopno, zaostaju i razdvajamo se.

Skela ka Ram-u je poseban doživljaj. Putuje nekih 20-30 minuta i pruža neopisive poglede ka Rumuniji, niz i uz Dunav, obe obale. Mirna reka dozvoljava da uživamo u vožnji dok motor FAP-a 13-ke brekće u pogonskoj jedinici skele. Naši ljudi baš umeju biti inovativni i vješto koristiti tehniku protiv matice Dunava 🙂

Neki, vožnju skelom koriste i za odmaranje 🙂 “Noć je kratko trajala, a nama je trebala, najduža na svetu….”

Silazimo u Ram. Biramo trasu. Odlučujemo se za pravac pored Dunava i Srebrnog jezera. Prolazimo užim putem izmedju jezera i Dunava i uživamo u prirodi koju su domaćini iskoristili za svoje uživanje ali i za privlačenje gostiju! Srebrno jezero jeste jedna od preporuka koju takodje treba i vredi pokloniti sebi nekoliko dana.

Ovaj dalji deo puta pored Dunava nam je odavno poznat. Vozili smo ga nekoliko puta. Uživamo u pogledu na stari grad Golubac. Zamislite, restoran ispred tvrdjave ne radi. A osećamo da je to pozicija koja pruža najlepši pogled. Tačka odmora i dopune goriva pre nego se uputimo u planine jeste Donji Milanovac. Odatle ćemo dalje desno u planine. Putevi, čini mi se imaju regionalnu kategorizaciju. Ne previše saobraćaja ali zakrpa na njima ima koliko ti duša želi. Homolje je lepo. Divan osećaj je popeti se na vrhove planina i onda platoima napredovati dalje. Prosto, priroda Vas mami da malo zastanete, napravite koju sličicu i onda nastavite dalje. Uživancija.

U Zaječar ulazimo u popodnevnim satima. Smeštaj nije teško naći. Hotel Vila F je u strogom centru grada. Još jedna dobra lokacija za odmor i spavanje. Parkiranje motora, tuš, presvlačenje, kratak dogovor i odmah begamo u neku baštu sa ladovinom. Došli smo u postojbinu Zaječarskog piva i kreće lagana degustacija u većim količinama. Crno, svetlo, točeno, flaširano … 🙂

Imamo sreće. Pored nas prolazi lokalni bajker Slaviša Milenović iz MK Triumph. Pridružuje nam se i ovo veče i druženje u Zaječaru čini mnogo interesantnijim. Uskoro dolazi i Mrvim drug Heavy tako da ekipa za večeru ima dva domaćina 🙂

Hvala i Slaviši i Heavy-ju za lepo veče. Slaviši posebno zbog njegovog insistiranja da bude domaćin do kraja. Po silnim preporukama koje sam dobio prilikom objave ovog našeg putovanja na našoj FB grupi a i po predlogu Slaviše odlazimo u Rivendel na večeru. Sjajan restoran a vidim da je to i pivski pub. Zaječar, makar onaj centralni deo sa velikim trgom i prelepim parkovima ostavlja utisak lepog i mirnog gradića. Ljudi vedri, raspoloženi, puno šetača u prolazu, omladine po kafeima i restoranima…

Predjeno 322 km, smeštaj u Hotel Villa F po ceni od 13€ osoba/dan, skela 450 dinara za motor. Sjajan dan za vožnju.

Dan 4. Utorak, 20.06.

Mi, stariji momci ne možemo dugo da spavamo. Sa prvim suncem Slaven i ja ustajemo. Jutro jednostavno zove da se malo prošeta gradom i nadje neka zgodna lokacija za kafu i razbudjivanje. Grad se budi i osećamo kao da svi zaposleni stanovnici moraju proći baš centralnim trgom. Mnogo je česmi u gradu. Voda se pije iz svake. Zaječar ima to jedno lepo prirodno bogatstvo zvano čista voda za piće 🙂

Današnji dan nije previše zahtjevan. Planirano je nekih 150 km a krajnje odredište je Jagodina. Rivendel nam se učinio kao odlično mjesto za ukusan doručak. Plaćamo smeštaj, pakujemo se, čekamo da nam se pridruži Heavy i krećemo ka Gamzigradu. Zamolili smo Heavy-ja da nam pokaže put do Romulijane i arheološkog nalazišta Gamzigrad što on rado prihvata.

Neke davne 81 godine pohodio sam ovo mesto sa mojom generacijom Gimnazije. Bijaše to maturska ekskurzija a mi smo odabrali da obidjemo Srbiju, Makedoniju, Kosovo i Crnu goru. Jedna od destinacija nakon Lepenskog vira je bio upravo Gamzigrad. Lep osećaj je nekim lokalitetom zakoračiti nakon 36 godina 🙂 sa odličnim društvom i ovom prilikom. Kustos ovog muzejskog djela nam je posvetio priličnu pažnju i pokušao dočarati neke segmente života iz vremena kad je ova arheološka iskopina ili nalazište bilo stjecište života. Ima tu štogod lepog da se čuje i vidi.

Nakon kraćeg osveženja nastavljamo dalje preko Čestobrodice odlilčnim putem do Izvora gde skrećemo u manastir Sv. Petke. Kao i svi manastiri, stjeciste mira, tišine, lepote, prirode, vjere, istorije. Ovaj manastir tj. njegove monahinje brinu o djeci koja su ometena u razvoju. Saznadoh to u priči sa Igumanijom manastira. Dobismo blagoslov za dalji put i lagano krenusmo ka sledećoj destinaciji.

Manastir Ravanica. Malo lošijim putem pored cementare u Popovcu uz kratko lutanje strašno lošim putem prema kraju sveta u Zabrega, vratismo se u Popovac pa pravcem ka Stubici dodjosmo u Senje a odmah tu je Manastir Ravanica.

Senje, Senjski rudnici, pravac Pasuljanske livade, Resava … su sve destinacije koje sam nekad, drugom polovinom 80-tih obilazio povremeno naoružan i opremljen u pratnji mojih vojnika u svrhu obuke i vježbe. Sjećanja naviru. Lep Deja vu.

Zadržavamo se u obilasku Manastira Ravanica. Istorija naše crkve i Srba je ogromna i treba je učiti. Treba putovati stazama istorije. Upoznati sebe, naciju, vjeru, naše duhovno biće. Ovakve pauze i šetnja manastirskim metohom puni dušu svakog od nas.

Idemo lagano preko Pasuljanskih livada ka Despotovcu. To je ujedno i današnja zadnja tačka koju želimo obići. Manastir Manasija. Dolazimo pred manastir i lagano ga obilazimo uz mnogo fotografija za koje ovde nemam previše prostora ali će se sigurno naći na našoj FB stranici.

Predvečerje je lagano stiglo. Umor se oseća, iako nemamo u ledjima previše kilometara. Vrućina je. Koliko je dobra za gume toliko crpi snagu vozača. Preko Ribara stižemo u Jagodinu. Prvi deo ekipe, onaj najgladniji, stiže u smeštaj i raspremaju se a Slaven i ja navraćamo kod mog čika Bože na jednu domaću šljivku i čašicu razgovora. Majka Dušanka je tu. Iznenadili smo je brujanjem dva motora u dvorištu. No, ljudima kojima su gosti uvek dobro došli osmeh ne silazi sa lica. Sedosmo na cvetnu čika Božinu terasu, odmah od nekud iskoči i šljivka “mučenica” da se za zdravlje upitamo i po koju ljudsku razmjenimo. Slaven me, posle pita, šta ste vi jedni dugima? Valjda zatečen količinom srdačnosti i dobrodošlice i osmesima u priči. I to je Srbija, to je njen čovek, Srbijanac, uvek otvoren za goste, raspoložen za priču i gostoprimstvo, široke diše i velikog srca.

Ipak, pridružujemo se ostatku ekipe u elitnom restoranu na Krovu Jagodine. Predivan pogled, sjajna ponuda domaće kuhinje, ledeno Jagodisnko pivo. Šta čoveku još treba??? Nama je srce na mestu.

Nakon večere spuštamo se u grad i u društvo zovemo iskusnog bajkera Daneta Jovanovića koji nam se pridružuje do kasno u noć.

Predjeno 183 km. Smeštaj u GuestHouse Sky& Sky, po ceni od 12 € osoba/dan.

Dan 5. Sreda, 21.06.

Klasično jutro. Lagano se izvlačimo iz kreveta i kao po običaju, kafa, doručak, pakovanje, priprema za put. Dane nam se opet pridružuje sa željom da nas otprati preko Kragujevca do Knića. Naš drug Panto Bojić iz Kotor Varoša nam je dao kontakte i Danetove i njegovih poznanika u Kniću. Lakše je kad imaš vodiča i kad se prepustiš laganoj vožnji. Šumadija prelepa, predivni predeli, zelenila, krivine, sela, voćnjaci … Jednostavno kroz Šumadiju se baš uživa.

Moram napomenuti da se Triva morao vratiti kući za Banja Luku i na put je krenuo nakon doručka. Autoputem preko Srbije i Hrvatske ta vožnja nije zahtjevna, osim što je dosadna brate 🙂 Uredno nam se naveče javio da je stigao u BL.

Kragujevac nije bio tema ovog puta i samo lagano produžavamo do Knića. A tamo? Mislim, sad već kultna destinacija “Ko to tamo peva”. Na samom ulasku u Knić, sa desne strane puta nalazi se malo proširenje za parking automobila i motora i u staroj drvenoj ogradi kao da je vreme stalo. Sve je tu skoro autentično kao u takodje kultnom filmu “Ko to tamo peva”.

Uskoro nam se pridružuju Knički bajkeri i naši stari znanci sa OK Festa i iz Banja Luke. Mora seprobati tradicionalna rakija koja samo klizi niz grlo junačko. Osveženje je tu a zamirisa i meso na roštilju. Sad nam se baš i ne ide.

Padaju tu silni planovi za druženje, što kod nas što kod njih u Kniću ili Gružanskom jezeru. Nama je svejedno. Samo da se okupimo i uživamo u lokalnim specijalitetima, ma gde to bilo. Nije isključeno da septembar bude pravi tajming za to. Dobre volje ima a ni Knić nije preko sveta 🙂

Nerado, ali moramo dalje. Pozdravljamo se sa domaćinima i idemo dalje ka Kraljevu. Cilj nam je Žiča. Ova “Majka svih crkava” kako reče monahinja je jednostavno predivna. Vidiljiva su na njoj vekovna oštećenja ali i dela vrednih ruku majstora i monahinja koji su se trudili i trude da produže život ovom mestu.

 

Eto Darka Miletića. Nekoliko narednih sati smo njegovi gosti u Kraljevu.

Obzirom da je dan predivan odlučio je da nas odvede na kratko osveženje u I-bar na Ibru. Izgledalo nam je da je pola Kraljeva u to vreme izašlo iz svojih kuća i skoknulo do Ibra na odmaranje. Vreme brzo prolazi a nas put čeka. Darko nas sprovodi do izlaska iz Kraljeva ka Čačku. Starim putem uživamo i dalje vozeći po Šumadiji a posle Čačka se uvlačimo u Ovčarsko Kablarsku klisuru. I tu rutu smo već vozili ali jednostavno, vredi opet proći tim putem. Priroda je prelepa iako Ibarska magistrala nije baš tako pitoma. Gazimo dalje ka Užicu. Nema zaustavljanja sve do Bele zemlje.

Nekih par stotina metara pre Zlatiborske noći pronašao sam odličan smeštaj u Pansionu Knežević u Dretelju, Bela zemlja. Kneževići su već bili moji domaćini i tom prilikom sam “kupljen” za svaki sledeći prolazak ovom trasom. Sobe komforne, čak luksuzne za motel pokraj puta. Hrana i piće kao i svakom drugom delu Srbije, vrhunski. Brzo smo se razmestili po sobama, presvukli, osvežili i izašli na druženje ispred restorana.

Željo večeras ima pravo na jednokrevetnu sobu. Možda se i on a i mi pošteno naspavamo, napokon! 🙂

Ono što volimo, jeste da priči i smehu i dobrom raspoloženju nikad kraja. Nakon svake vožnje nadje se po neka situacija koju prepričamo od tog dana ili se već vratimo na neka dešavanja sa prethodnih dužih i kraćih putovanja. A i ovaj Viber čuda čini. Očas se svi po nekim našim grupama pohvalimo lepim sličicama svojim prijateljima, pa se priče i dopisivanja ukrštaju 🙂

Predjeno 220 km, smeštaj u Pansion Knežević, Bela zemlja, 13€ osoba/dan. Sjajna vožnja po pretoplom danu.

Dan 6. četvrtak 22.06.

Današnji cilj je Jaz kraj Budve. Putanja je preko Zlatibora, Prijepolja, Pljevalja, Djurdjevića Tare, Durmitora, Plužina do mora. Ne previše zahtjevna ali vrlo interesantna tura.

Put ne previše opterećen, odličan za vožnju a vrijeme savršeno. Nema primedbi za početak dana!

Prolazimo Prijepolje i ulazimo u Crnu goru preko Jabuke. Fantastična trasa planinom i visoravnima. Pogled sa vrha Jabuke fascinantan. Prva veća pauza u Crnoj Gori je restoran Vetrenjača, nekih 5 km iza granice sa Srbijom. Oseti se visina, svežiji vazduh i nešto niža temperatura. Odmor prija i nama i motorima.

Nastavljamo dalje preko Pljevalja i Djurdjevića Tare. Odavno nisam bio na ovom čarobnom mestu i namerno pravimo pauzu u jednom od bezbroj restorana pored mosta. Iznenadjuje i raduje to što ovo malo mestašce sada slovi kao turistička destinacija. Toliko stranih autobusa, toliko šetača preko mosta, nekoliko korisnika ZIP linije kojom na brz način sa puno adrenalina možete “preletjeti” Taru. Fotografije se same nižu.

Žabljak nije u planu za zadržavanje. Naša sledeća kratka destinacija jeste selo Trsa sa druge strane Durmitora. Naši prijatelji Zoran Vasović i Nebojša Bajčeta sa svojim drugarima čekaju nas u etno restoranu u Trsi sa lokalnim specijalitetom “Pita ispod sača”.

Durmitor treba lagano provozati, uživati u pogledu, krivinama, čistoći i lepoti prirode. Nema tu mesta žurbi. Put je uzan do 3 m i zahtjevan za vožnju tako da … lagano. Stajemo na Sedlu. Sa tog malog prevoja vide se kao na dlanu obe strane Durnitorskog platoa a i oba vrha. Nekoliko kombija stranih registracija daju nam do znanja da su planinari tu. Staze nema potrebe obeležavati. Sve je golet i mami za istraživanje i osvajanje. Mislim, idealan period godine za ovu vrstu sporta. Mi nastavljamo prema Trsi.

Prva moja asocijacija dok vozim i kad sam pauzirao jeste da i “mi” imamo neku vrsto svoje staze koja liči na Transfagarašan. Nije toliko brza kao Rumunska, ali je zahtjevnija i pruža fenomenalne vidike sa bilo koje tačke ili krivine na stazi. Preporučujem je za planiranje jednog obilaska ove ture i ovih destinacija.

Uzak put se nastavlja. Blaga krivina i pesak na njoj krivci su mom padu. No, nastavljamo dalje do Trse gde nas čekaju drugari sa gotovim specijalitetom lokalne kuhinje. Pauzu koristimo za popunu zaliha, osveženje i odmor. Naravno i za sumiranje “gubitaka”. Motoru ništa, moja ključna kost, kvrc! Nema dalje vožnje. Dalje će se o meni brinuti prijatelji i medicinsko osoblje. Ostatak ekipe je nastavio ka Jazu a Slaven se isključio i otišao po svom planu za Široki.

Ipak, veče je dočekano u Jazu. Smeštaj GuestHouse Orlović u Lastvi Grbaljskoj je na ruku svima. Pa i djelu ekipe koji nam se pridružuje iz Banja Luke, Sina Roda, Igor i Dijana, Sina Profa a već sutra stižu i Markan sa Tetkom.

Predjeno oko 350 km, smeštaj u GuestHouse Orlović, 12,5 € osoba/dan. Vreme odlično za vožnju. Osim peska 🙂

Dan 7. i 8. petak 23. i subota 24.06.

Oba ova dana proveli smo u klasičnom odmaranju na plažama Jaza i Budve.

Nakon nekih 2000 km neophodno je napraviti malo dužu pauzu i odmoriti. More je idealno za to. Budva pruža odlične uslove za odmaranje i uživanje a plaže Jaza su više nego odlična opcija za ono što nama treba! Sve u svemu, vrlo vrlo aktivan i lep odmor.

Lija i Bole su iskoristili prelep dan da skoknu malo do mauzoleja na Lovćenu.

A nije preskočen ni noćni izlazak do Beer Bike club Budva, poznatiji “Kod Krsta”

Dan 9. nedelja 25.06.

Povratak kući već poznatom trasom preko Trebinja i Mostara. Kući nas čekaju rodjendanske torte i drugari.

Lagano pristižemo svi i kao po običaju zadržavamo se u našem Club house.

Ta praksa se ne menja! Odbor za doček je tu. Svi zadovoljni još jednom uspješnom i interesantnom turnejom. Novi drugari, novi klubovi, stari prijatelji, interesantne destinacije… Možemo računati negde oko 2500 km po motoru. Predivnih 9 dana putovanja i druženja.

Jasna Djurdjevic

jasna

 

Ukoliko želite nešto ONLINE kupiti, a niste u mogućnosti to da uradite zbog neposedovanja internet kartice za online kupovinu, kontaktirajte Jasnu.

ebay

eBAY – Usluzno narucivanje

Pohadja BusinessAcademy, smer- Marketing and Managment

Predhodno: 12 beogradska gimnazija

Živi u mestu: Belgrad, Srbija

kont.tel.064/315 93 08

Ili jednostavno, pomozite ukoliko ste u mogućnosti !!!

Humanitarna pomoc za Jasnu

 

Moto reporter

moto reporter

Ideja o moto-reporteru postoji već duže vreme ali na našim prostorima nikako da zaživi. Ono što je u svetu normalno kod nas se uvek nekako izvrne naopako.

Šta je moto-reporter i kako funkcioniše?

Moto-reporter može biti svaki bajker koji prisustvuje nekom od moto događaja i koji svoje utiske u slobodnoj formi opiše. Šta je to bilo dobro organizovano, šta je bilo loše, a šta nije trebalo nikako i ovo je jedini način da se organizatoru/domaćinu pokaže da moto-dogadjaj (skup, susret, party…..) mora biti organizovan zbog bajkera, a ne iz nekog drugog razloga. Krajnji cilj je obostrano zadovoljstvo svih nas.

Kritika, bilo da je pozitivna ili ne je neophodna ukoliko želimo da unapredimo trenutno stanje.

Anonimno ili ne, pišite nam ! 

 

Moto reporter

Pošaljite i koju fotografiju. Max. 5MB po fotografiji. Dozvoljeni formati: jpg, jpeg, gif, png.
Upload
Upload
Upload
Upload
Upload
Upload

Polja naznačena ( * ) su obavezna.

Sve ovo možete poslati i putem Email-a : motoskupovi1@gmail.com 

>> UTISCI<<<<

Ime: bajker 0,5
E-maildarkokretic@hotmail.com
Naziv moto kluba: free rider biker 0,5
Utisak-Reportaža sa moto dogadjaja: na svih 20 skupova koji sam bio sve je bilo za 5 ako izuzmemo vremenske prilike ili neprilike zahvaljujem se svoj svojoj braći bajkerima na izuzetnom dočeku gostoprimstvu i velikoj podršci koju mi daju i zbog njih idem dalje ali ipak moram da izdvojim jedan klub koji je meni pored mojih orlova kv posebno drag a to su lutalice gračanica momci za svaku pohvalu!!!

 

moto reporter logo