Najstariji ženski moto klub

Ženski moto klub pod nazivom ‘’The Motormaids’’ je održao klub čarter Američke moto organizacije već više od 60 godina (AMA je i dodelila povelju ovom klubu 1940. godine). Iako je moto klub Outlaws tvrdi da se radi o dužem period jer je ovaj ženski klub iskusio  najmanje dve permutacije organizacionog identiteta tokom njihovog mandata.

žene

(2018) Devedestrogodišnja (93) Gloria Struck je 70 godina članica moto kluba ‘’The Motor Maids’’

VIDEO https://www.youtube.com/watch?v=FXspyI9eBWM

ženski klub

‘’RC’’  klub ‘’The Motor Maids’’ konvencija 2015’-te

Motor Maidi, međutim, održavaju jedinstveni identitet i sveukupnu upravljačku strukturu od svog osnivanja i stoga mogu biti najstariji vozački moto klub  na svetu, stariji čak i od svetskog poznatog Moto kluba Hells Angels, koji je osnovan 1947. godine, koji takođe održava njihov izvorni organizacioni identitet (Barger, Zimmerman i Zimmerman).

 

Dunavska tura

kapetan

 

Autor: Darko Savić-kapetan, Banja Luka

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Nedeljko jednom davno napisa:

Jedno od najčešćih strateških pitanja i odgovora pri planiranju zujanja:
– ‘oćemo li? – ‘oćemo!
– đe ćemo? – đe god ‘oćeš!
– kad ćemo? – kad god kažeš!
– može l’ sada još po jedno?
– a što ne bi moglo, nismo bolesni!…

Nije bitno ko pita, a ko odgovara

Od prilike tako je bilo i prilikom planiranja ove, Dunavske ture.

Odavno se ona mota po “njegovoj” glavi ali kad dodje leto, nema dovoljno vikenda, odmora i slobodnih dana da se svi snovi ispune. A bajkeri svoje snove žive!

Procenili smo da je polovina maja dobar termin za polazak. Ispratili već svečano otvaranje sezone, odvozali nekoliko skupova u regionu i eto prilike da se otisnemo na put. Plan je kartografski ovakav:

1

Mogla se tura nazvati i 5B, obzirom da smo planirali Balaton, Beč, Brno, Bratislavu, Budimpeštu i na istoku do Temišvara. No, ime nije ni najmanje bitno. Važno je sjesti na motor, naoružati se dobrom voljom, poneti koji dinar, levom nogom “na dole” i pravac prvo odredište!

Grupa broji 4 člana. Svi već stari znanci iz MK Istok. Putovalo se već zajedno, dobro se razumemo, a cilj je uživanje u čarima nekoliko gradova centralne Evrope. Plan je prevesti 7 zemalja u 7 dana. Hrvatska, Madjarska, Austrija, Ćeška, Slovačka, Rumunija i Srbija. Krug se završava u Banja luci, a trebao bi da broji oko 1800 km. Ekipu čine Nedo, Gaja, Abram i ja, a voze se dvije Honde i dva BMW-a.

  1. dan, Banja Luka – Keszthely (jezero Balaton)

Pokret je u ponedeljak. Pa kako drugačije? Od ponedeljka se sprema ispit, počinje sa dijetom, prestaje se pušiti, kreće na bazen ili teretanu, zašto ne i krenuti na put? 🙂

Dan vreo. Obećava dobro znojenje. Okupljamo se u našem club house. No, kako čekamo jedni druge, tako nam se od Jajca primiću tamni oblaci. Sparina je sve jača. Razmišljamo da li odmah da oblačimo kišna odjela ili da ipak riskiramo bez njih.

Krećemo!

2

Kišni oblaci u retrovizorima, skoro da nam na ledjima leže. Prvi zastanak da se dopuni gorivo i rezerve vode i hrane iz pekare Žu-žu, Gradiška. Granicu prelazimo bez zadržavanja. Put preko Daruvara, Virovitice sjajan za vožnju. Generalno, putevi kroz Hrvatsku vrlo dobri. Van naseljenog mjesta je 90, u naseljenom mestu 70 a tek u zoni škole ili crkve je 50 km/h ograničenje. Ko uživa u vožnji i lepim predelima, skoro novim asfaltom i krivinama taj neće naći manu.

3

Shvatamo da smo već malo odmakli od kišnog oblaka i pravimo pauzu iza Daruvara. Valja se osvježiti i pojesti štogod, protegnuti noge, spržiti koju cigaretu i “odušiti” brate, narodski rečeno!

Produžavamo dalje preko Grubišnog polja i Virovitice na Terezino polje. Kratak prelazak granice, bez komplikacija. Overa dokumenata i pravac Barcz na Madjarskoj strani. Ne uzimamo vinjete jer nismo planirali koristiti auto puteve. Inače su iste obavezne i za motocikle ali na autoputu. Dalje nema mnogo nedoumica. Pauzu nakon granice koristimo da na listić papira zapišemo veće gradove koje treba proći putujući ravno na sjever ka jezeru. Ipak, Madjarski jezik nam nije blizak a i imena mjesta su takva da ih nema šanse zapamtiti i pratiti na znakovima.

4

Uz par pauza, pred veče stižemo pred Blatno jezero. Kako stižemo mi, tako stiže i kiša. Zadnjih 5 kilometara kisnemo, ali na kraju dana nikom od nas ne pada na pamet da oblačimo kišne kombinezone. Navigaciju podešavamo da nas doveze do Pansiona Nussbaum u kojem imamo rezervaciju. Laganom vožnjom kroz lepo mesto Keszthely dolazimo do pansiona, parkiramo motore u garažu a ljubazna domaćica nas rasporedjuje u sobe. Potkrovne, dvokrevetne sobe sa kupatilima je sve što nam trenutno treba. Presvlačenje i lagana šetnja do centra u razgledanje ali i na ladno pivo uz večeru.

5

Mjesto je prilično pusto. Veliki broj kuća su u stvari turistički pansioni. Gradić živi od turista, ali im još nije vrijeme, izgleda.

6

I ono malo omladine na skejtovima i biciklima izvode mladalačke bravure na trgu je skoro sve od naroda kojeg smo videli u mjestu. Pronalazimo prigodan restoran i tu sumiramo dan uz večeru i pivo. Lep osećaj. Malo blagog bola u ledjima i zadovoljan osmeh na licu svih.

7

Rezime dana: 289 km puta, sjajna vožnja, dva granična prelaza, noćenje 60€ za 4 osobe.

  1. dan, Keszthely (Balaton) – Brno

Razbudjujemo se lagano, doručak na terasi, pripreme za pokret, planiranje dnevne rute, pogledi ka nebu punom oblaka. Ona stara misao “ajd barem da ne oblaćimo kišna odjela odmah”. Nekako je bajkerima najteže krenuti po kiši!

Krećemo pravcem Keszthely – Sumeg – Sarvar – Sopron. Beležimo imena tih gradova radi lakšeg pamćenja, ali pre nego se isključimo na put ka Sumegu, po preporuci Nedeljkovog druga, obilazimo malo banjsko mjesto Heviz. Veliki radovi po centralnim ulicama sprečili su nas da malo prošetamo. Okrećemo motore i pravac sever.

8

Lokalni putevi ne dozvoljavaju prebrzu vožnju, uživamo u lepoj prirodi, šumama, jezerima i nepreglednim obradjenim površinama pod raznim zasadima. Utisak je, da, koliko god Madjarska velika bila i obilovala obradivim površinama, ne obradjenih parcela nema. Veliki broj pčelinjih društava se nalazi na ivicama polja zasejanih suncokretom, repicom…

9

Malo mjesto Sumeg prolazimo i stajemo na nešto većem parkingu u predgradju. Sjajan pogled na tvrdjavu Sumegi Var. Kratka pauza i osvježenje.

Nastavljamo dalje, ali kiša nam pravi društvo. I tako sve do Brna. Nekih 8 sati kiše od ukupno 11 sati vožnje! 🙂 I nije neko uživanje, priznaćete. Skoro svakih 30 km pravimo pauzu, brisanje kaciga, cigareta, po neki slatkiš, voda …

Beč samo prolazimo. Loše vrijeme nije dalo mogućnosti za bilo kakvo uživanje u lepotama ovog drevnog grada.

Pred veče prelazimo odavno nepostojeću granicu izmedju Austrije i Češke. Kratko dopuna gorivom i informisanje o vinjetama. One su i u Češkoj i Slovačkoj free za nas. Putevi sjajni, no prilično opterećeni. Popuna zaliha u prvom većem marketu pored puta. Sve su prilike da ćemo u Brno ući sa velikim kašnjenjem i neće biti prilike za neku večeru. Znači, domaća kuhinja i druženje u sobi su zagarantovani.

10

Pod okriljem noći prolazimo pored nekih velikih vodenih površina. Odsjaj mnogobrojnih plovnih objekata i restorana na obali skreće nam pažnju, ali u 22h noću nema stajanja. Ulazimo u Brno. Grad odmah ostavlja utisak na nas. Bezbrojne zgrade “složene” jedna uz drugu, skoro identične, bez balkona i terasa, svaka sa velikom kapijom za dvorište, mnogo mladih ljudi na ulicama grada i naselja u kojem smo smešteni. Pola sata je trebalo da sačekamo vlasnika smeštaja Bratislavska app.

Čekanje se isplatilo. Motori su parkirani u dvorištu i zauzimamo dva parkirna mesta. Sve sigurno i pod kamerama. Dodatna cijena za parkiranje je 2€/motor. Sobe vrlo prostrane i u potpunosti opremljene za udoban boravak. Sve je pod kamerama, ključem i daljinskim upravljanjem kapijama za dvorište. Opet će kolege bajkeri shvatiti o čemu pričam. Nakon par stotina kilometara napora i kiše ali i uživanja, najviše volimo da su motori na sigurnom i da smo ostatak noći opušteni.

11

Moram ovdje dodati neplanirane troškove na ime penala od 5€ zbog kašnjenja prilikom ulaska u smeštaj. Bio bi nešto veći da smo još kasnili. To nije bilo navedeno u booking ugovoru. No, nema nazad. Plaćaj, parkiraj, preuzmi ključeve i ulazi u smeštaj! 🙂 Eto dodatne teme za zezanje i smeh! 🙂

Rezime dana: 340 km, 11 sati vožnje, 8 sati pod kišom, sjajan smeštaj, noćenje 60€ za 4osobe.

  1. dan, Brno – Bratislava – Budimpešta

Jutro počinjemo kafom u apartmanima. Još po neka provera da li je sve suvo i spremno za današnje korištenje. Nebo obećava lep dan za vožnju. Ali nakon jučerašnjeg, ništa nas više neće i ne može iznenaditi.

12

Odvajamo par minuta da malo prošetamo centrom grada a potom nas navigacija odvozi na auto put ka Bratislavi.

13

Lep centar grada. Lep grad uopšte. Brno je industrijski centar koji nas je sve iznenadio svojom prostranošću i urednošću. Na žalost, nemamo previše vremena za razgledanje.

14

Interesantna prodavnica u centru Brna, Army shop 🙂

15

Opuštajuća vožnja autoputem u trajanju od sat vremena i prva pauza. Pa mi smo i danas gladni! 🙂 Ni trenutka se nismo dvoumili da usputno javno stajalište/odmorište bude lokacija za doručak. Zašto? Pa ovo na sve drugo liči samo ne na naša odmorišta. Radnik čistoće je tu, trava pokošena, česme ispravne, smeća nigde na vidiku, mirisi prirode a ne kanalizacije i otpada. Sto i klupe čiste. Naprosto iznenadjujuće sve. Uživamo u sat vremena pauze uz delicije koje su u bisagama i koferima.

16

Nastavljamo dalje. Povremeni pogledi u nebo vraćaju kišno raspoloženje. Na prvu naznaku kiše stajemo. Opremu na sebe. Ne grešimo nikad. Na par minuta dalje uvjek je već neki prolom oblaka ili još štogod gore. No, auto put je i dalje pred nama pa se može lepo voziti.

17

Moram napomenuti na ono što na našim putevima skoro nikako da osetim ili doživim. Poštovanje bajkera i ustupanje prava prolaska kao i pravljenje mjesta u saobraćajnim gužvama koje su zbog povremenih radova na putu bile kilometrima dugačke. Nepregledne su kolone šlepera na ovom pravcu. Svih registarskih tablica. Za naše prilike ne zamisliva saobraćajna frekvencija.

18

Pred Bratislavom koristimo navigaciju kako bi smo bez lutanja uplovili u ovaj veliki grad. Naš cilj je bio Bratislavsky hrad. Stara tvrdjava koja je u skoro idealnom stanju. Mislim da su čak i neke vladine institucije u njoj, pored muzeja.

19

Nema tu baš nekog prostora za parkiranje pored. Svaki metar je iskorišten u turističke svrhe ili je zatvoren za korištenje zbog blizine Slovačke Narodne Rade (Narodne skupštine Slovačke).

20

Podzemna garaža je pravo rešenje. Obilazimo park ove tvrdjave i dolazimo na sjajan vidikovac odakle puca pogled na novi dio grada Bratislave.

21

Koristimo lepo sunčano vreme i uživamo u kafi i osvježenju u restoranu Parlament.

22

Produžavamo dalje. Pred nama je još jedna lepa deonica do Budimpešte. Navigacija pomaže da nadjemo pravi put. Dosipanje goriva obavezno. Nije dobro ovde ostati bez goriva. Pumpe na autoputu nisu baš česte kao kod nas. Dobra stvar je to što na znaku za skretanje za pumpu stoji i napomena koliko još imate do sledeće, ako ovu propustite! Tako da sa motorima i rezervoarima od 20-tak litara nema kockanja i preračunavanja 🙂

Granice izmedju Slovačke i Madjarske skoro da ni nema. Obzirom da smo na autoputu odlučujemo uzeti vinjete i to radimo na nekadašnjem graničnom prelazu koji sad ima samo svrhu odmorišta i kupovine vinjeta.

Ulazimo u Budimpeštu. Prvi veću tržni centar je naš. Valja se opslkrbiti zalihama za večeras a prije ulaska u smeštaj.

23

Kakav bi to bio završetak dana a da nas kiša (pljusak), ali baš lepo opere. Stojimo parkirani u ulici gde je naš smeštaj, čekamo vlasnika da dodje sa ključevima, a svaki automobil koji prodje kraj nas i naših motora ostavi vodenu zavjesu na njima i na našoj opremi. Nema tu nekih velikih pardona i pažnje. Svako po nevremenu gleda samo sebe, a mi gledamo sa koje će strane vlasnik doći.

Smeštamo motore u javnu garažu. Prilično skupa usluga. 2 motora na jendom parkirnom mestu u garaži, ceo dan koštaju 22€. Jeftiniji je smeštaj u Flow appartmentza nas nego za motore! 🙂 Mali i dobro opremljeni app sa sobom na spratu. Obzirom da se nalazi u strogom centru Budimpešte može biti svakako za preporuku.

Posle večere ova žedna bratija bi popila po ladno pivo koje je nabavljeno u marketu. E tu se, rodjaci moji, javlja jedan vrlo veliki problem! Greškom sam u korpu stavio dva paketa, misleći da će nam biti dosta za večeras. No ne videh, svo pivo je bilo bezalkoholno! Kukuuuuu 🙂

Nema druge, nego nakon večere malo prošetati i sesti u neki od lokalnih barova i degustirati dobar točenac!

Rezime dana: 330 km, skoro sve auto put, sjajna pauza u Bratislavi, kiša opet, garaža u Bratislavi 9€ za svaki motor, smeštaj 40€ za 4 osobe i 44€ za 4 motora, vinjeta za Madjarsku, desetodnevna, 6€.

  1. dan, Budimpešta – Temišvar

Sunce nas budi i raspoloženje je odmah na nivou! Cilj nam je proći kroz centar Budimpešte i svratiti do Citadele. Verujemo da ćemo imati prilike da napravimo nekoliko dobrih fotografija i zabeležiti štogod interesantno. Citadela, parking pored, sve je puno autobusa, motocikala, automobila, turista. Imamo osećaj da ko god je na kratko navratio do ovog lepog grada na Dunavu, navratio je i tu.

24

Nastavljamo dalje put Segedina i Arada. Ne treba ni da Vam ponavljam da su kišni oblaci ponovo bili razlog za oblačenje zaštitne opreme 🙂 Mi jednostavno nismo naučili voziti po suncu 🙂 No, nije to baš toliko strašno! Naprotiv, uveseljava. Našli smo u tome temu za zezanje i smeh i traženje boljeg raspoloženja 🙂

25

Putem ka Segedinu vrlo gust saobraćaj. Opet nam je na umu misao, kako se sav teretni transport Evrope odvija ovim autoputem. Bezbroj je šlepera. Povremeno po neki saobraćajni zastoj i lagano provlačenje izmedju kolona. Oduševljava nas odnos svih drugih vozača prema nama koji pokušavamo da se nesmetano provučemo napred. Naravno, do jednog momenta!!! 🙁 Pogadjate, radi se o Passatu BG tablica! Ne pada mu na pamet da se malo pomeri iako se kreće brzinom pešaka, svestan da ne može proći dalje, vidi nas u retrovizoru ali ne trza ni malim prstom 🙂

Prednost bajka je u tome što ga možemo zaobići i sa druge strane. No, zajednički komentar kad smo sišli sa motora na sledećoj pauzi je bio: “Jesi primetio odakle mu je reg tablica?” Tužno, priznaćete.

26

Dolazimo na madjarsko-rumunsku granicu. Nalazi se na auto putu sa velikim proširenjem. U istom kontejneru nalaze se i madjarski i rumunski granični policajac. Pasoška kontrola je obavezna. Traje vrlo kratko. Produžavamo dalje ka Aradu. Put je sjajan ali i blizina cilja nas vuče da malo ubrzamo. Arad je jedan od većih gradova Rumunije, no u centru se zadržavamo samo kratko. Temišvar je naš današnji cilj.

Naravno, navigacija pomaže da naš smeštaj nadjemo od prve. Radi se o Pansionu Doria u predgradju Temišvara. Domaćin nas dočekuje ispred Pansiona i pomaže da motore parkiramo u dvorište. Sobe odlične, smeštaj za svaku preporuku.

27

Za oko mi zapinje prodavnica tačno preko puta Pansiona. Frižider pun a mi žedni. Danas više neće biti vožnje. Brzinsko osvežavanje u sobama i pravac prodavnica na ledeno Ursus pivo! 🙂 Šta još napaćenoj bajkerskoj duši treba nakon nekoliko stotina kilometara sunca i kiše? Samo ladno pivo. Na večeru ćemo nešto kasnije 🙂

28

Na preporuku taksiste odlazimo u Etno kuću Dinar. Na prvi pogled, sve mi se tu učinilo vrlo poznatim. Kao da sam već bio. Djelimično tačno. Isti vlasnik ima sličan restoran i u Vršcu, sve je u istom etno fazonu, osim što je ovo u predgradju Temišvara. Odlična hrana, sjajna usluga, muzika iz naših folk područja, rakija domaća i pivo domaće 🙂 U svakom slučaju, sjajno okruženje za dobro uživanje u svim čulima. Preporuka. Posle večere, nepunih 2 km peške nazad do smeštaja. Valja ovu silnu i ukusnu hranu svariti radi mirnog sna 🙂

29

Proći pored “hrama piva” a ne slikati se? Nema šanse! 🙂

Rezime dana: 300 km autoputa, još jedna dobra vožnja, smeštaj 56€ za četiri osobe.

  1. dan, skitanje po Temišvaru

Ovaj dan smo odlučili smanjiti vožnju na najnužnije relacije i to samo po gradu.

Jutro počinje kafom u već poznatoj “prodavnici”. Automat za kafu, “kuva” odličnu kafu svih vrsta. Zavisno od setingsa koji podesite. Zaista, nismo ljubitelji baš kafe iz automata, ali ova je bila odlična. Sjedamo na motore i pravac centar grada.

30

Plan je doručkovati štogod a potom šetnja gradom. Preporuku već odavno imamo a to je Pub Yugo. Komplikaciju oko parkiranja motora rješavamo na trotoaru Pub. Nalazimo baštu. Morate imati u vidu da u ovom djelu Evrope koju smo pregazili zadnjih dana pušenje u zatvorenim prostorijama je strogo zabranjeno a naši pušači ne mogu bez svojih aditiva. Dolazi konobarica i mi sad nešto izvoljevamo… kajgana ovo kajgana ono… Žena nas gleda i ladno: ovo je bre srpski nacionalni restoran, kakve bre kajgane?! 🙂 Ajd preporučite nam onda Vi nešto. Naravno, preporuka je Yugo pljeskavica. Verujte nam na riječ, to nije bio doručak, nego vrlo obilan ručak! 🙂

31

Čuj kajgana! Smejali smo se tome ceo dan! 🙂

Verujem da je to praska ovog Puba ili možda smo im bili interesantni, na kraju obroka kafa je na račun domaćina 🙂

32

Zamolimo da ostavimo motore kod njih i ostatak dana smo proveli u lepoj šetnji i kuliranju po centru grada. Verujete li da kiše nema? 🙂 Da, napokon! 🙂

33

Vraćamo se pred veče u smeštaj i uz ledeno pivo Timisoreana iz prodavničkog frižidera pada dogovor da idemo u lokalno istoimenu pivnicu. Opet po preporuci taksiste. Treba li u njih sumnjati? 🙂

Timis regija po kojoj i Temišvar nosi ime opredjeljujuće je bilo i za lokalnu a veliku pivnicu. Restoran u sklopu pivnice odličan. Hrana vrhunska. Recimo, kako i dolikuje takvoj lokaciji. Pivo se pije iz litarskih krigli. Što reče neko, kao da smo došli u teretanu a ne na večeru 🙂

34

Lep završetak dana u sjajnom raspoloženju. Hrana i usluga za preporuku. Šro reče Nedo, Menu im je ko enciklopedija. Ima da se nalistaš dok dodješ do kraja! 🙂

Rezime dana: max 10 km, odlično druženje i šetnja gradom, opuštanje i uživanje. Smeštaj 56€ za četiri osobe.

  1. dan, Temišvar – Srpska crnja – Čestereg – Novi sad – Šid

Današnja vožnja nije nešto previše zahtjevna. Pred nama je nekih 250 km do Šida ali imamo mi tu i nekih planiranih pauza. Naime, glavni krivac za prvu pauzu u Srpskoj Crnji je naš drugar Miha Lukač. Odavno mi krojimo planove da se vidimo i naše putovanje ovim krajem bio je za to idealna prilika.

35

Ovaj momak nas čeka na graničnom prelazu iz Rumunije u Srbiju. Bratski pozdrav nas dvojice rekonvalescenata i ostale družine i komanda pada, “Pratite me”.

Na par kilometara vožnje ulazimo u Srpsku Crnju a tamo sjajan doček. Bratski zagrljaji naših domaćina MK Kumovi i njihovih komšija MK Ki Riders iz Kikinde. Čašica rakije za dobrodošlicu, veliki broj bajkera koji su tu sa svojim lepšim polovinama, puna trpeza hrane, ledeno Zaječarsko pivo i osmesi uz puno priče.

36

Tu se priče prepliću. Planiraju se putevi, analiziraju do sadašnji kilometri, razmjenjuju informacije o zajedničkim prijateljima, odlična i prava prijateljska atmosfera. Ko zna do kad bi ovo potrajalo da mi ne moramo…. Dobro, ništa se ne mora, ali smo planirali večeras do Šida na moto skup.

37

Pade predlog da obidjemo spomen obilježje, rodnu kuću Djure Jakšića. Takav prijedlog se ne odbija. Na par minuta šetnje ljubazni kustos ove muzejske postavke dočekuje nas toplom dobrodošlicom i provodi nas kroz ovaj prostor uz sva dodatna objašnjenja. Družeći se sa ovim divnim ljudima shvatio sam iz njihove priče koliko vole i poštuju svoju tradiciju i sa koliko ljubavi govore o svom kraju. Onako, sedeći i razmišljajući, prodje mi misao da će ovakvih susreta biti još!

38

Ne bi domaćini da mi idemo, nude nas da ostajemo još ali uz dužno poštovanje “odbijamo” kafu, sjedamo na naše motore i pravac ka zapadu.

Nakon desetak minuta vožnje oblaci, možda i pun stomak delicija, pritisak pada, dogovaramo se signalima da nam treba kafa. Krijem ja u rukavu još jedan poziv našeg druga Nevenka Brkića da navratimo kod njega u njegov Bife “Kod Prikija”.

39

Nevenko je tu negde u blizini. Svadbuje. No, na kratko napušta svatovsko veselje i dolazi da se malo družimo i ispričamo. Odlična lokacija u centru Česterega sa baštom u prirodnoj hladovini a domaćin kao i mi oduševljeni novim poznanstvom i kratkim druženjem.

40

Ipak, napuštamo i Čestereg i put kreće preko Zrenjanina ka Novom Sadu. Preko Bačke Palanke prelazimo u Hrvatsku pa onda iza Iloka opet se vraćamo u Srbiju. Nije nam baš drago što svakih desetak kilometara imamo granične prelaze ali tako plan puta nalaže. Može i daljim putem, nije da nije.

Napokon dolazimo u Šid u posjetu našim prijateljima iz MK Šid koji organizuju svoj moto skup na obroncima Fruške gore, tačnije u Berkasovu.

41

Parkiramo motore a oko nas mnogo poznatih lica. Ova dva “matorca” odmah u neku ozbiljnu priču 🙂

42

Eto znao sam da ćete odmah reći: Ovi momci samo jedu, nije njima ni teško! Neka Vam bude! Nije nama teško! U pravu ste. Sa prijateljima nikad i ništa nije teško. Nego ovi domaćini imaju neke čudne običaje da nas sa daleka puta toplo i srdačno dočekaju, nahrane, ugoste… Takvi su neki čudni ti običaji.

Ovako druženje se produžava duboko u noć. Tu smo sreli i našu braću iz MK Škorpioni, Laktaši. I kako drugačije nego za isti sto! 🙂

Rezime dana, 250 km, više sjedenja za stolom nego vožnje, vrhunsko raspoloženje u odličnom druženju. smeštaj free! Hvala Deda Tisa! 😉

  1. dan, pravac kućama.

Zbog raznih privatnih planova, ekipa se malo razdvaja. Naime, ja bih već večeras trebao za Beograd pa nakon jutarnje kafe pravim brzi skok preko Vinkovaca i Županje na Orašje i onda kući. Prtljag za porodično putovanje već spreman. Kratko osvježenje, promjena dokumenata i putne torbe, ključevi od Škode u džepu i već oko 16 h napuštam Banja Luku. Nakon oko 300 km na motoru još oko 350 km za volanom 🙂 Izlazeći iz grada srećem moje drugare koji tek pristižu kući.

Bilo je to predivnih 7 dana. Prešli smo oko 1800 km. Obišli 7 zemalja. Dobro, ni oni kišni dani i kilometri se ne pamte po lošem. Jednostavno, kako to nadjoh kod mog druga Dejana Tasića: “Life is not about waiting for the storm to pass. It’s about learning to ride in the rain! Potpisujem. Ova dobra ekipa se dobro provela, lepo provozala, družila, obišla nekoliko interesantnih gradova, ostvarila jedan od svojih snova a to je provozati Dunavsku turu i već planira neka nova putovanja i ciljeve.

Žene i ”MC” klubovi

Ako pogledate današnje ‘’MC’’ klubove svakako nećete pronaći žene u njima, a pogotova ne sa bojama. Na nekim fotografijama ispod razuverićemo vas u ovu činjenicu, jer su žene nekada itekako bile punopravni članovi ‘’MC’’ klubova i ako bolje pogledate imale su čak i prišivak ‘’1% ‘’. Prisutnost žena u ‘’MC’’ klubovima je bila od 1958.g. pa sve do 1967. U kom periodu su nakon ’67 žene izgubile pravo da nose boje kluba, nije poznato, ali da su i danas prisutne u nevidljivom upravljačkom delu  ‘’MC’’ klubova to vam svakako niko neće priznati.

1 Bandidos MC 1960's (1% female member on right)-min

Bandidos MC 1960-te  (1%, ženski član kluba)

2 El Forastero MC 1960's-min

El Forastero MC 1960-te

3 Hells Angels MC 1960's 1-min

Hells Angels MC 1960-te

4 Hells Angels MC 1960's-min

Hells Angels MC 1960-te

5 Hells Angels MC 1960's2-min

Hells Angels MC 1960-te

6 Hells Angels MC 1960's3-min

Hells Angels MC 1960-te

7 Hells Angels MC 1960's4-min

Hells Angels MC 1960-te

8 Outlaws M.C. 1960's-min

”Outlaws” M.C. 1960-te

9 Outlaws MC 1960's (1% female member)-min

”Outlaws” MC 1960-te (ženski član kluba sa prišivkom 1%)

10 Satan's Slaves MC 1960's-min

Satan’s Slaves MC 1960-te

11 Hells Angels M.C. 1965-min

Hells Angels M.C. 1965-te

12 1% female member-min

Ženski član sa prišivkom ”1%er”

ženski klub

NAJSTARIJI ŽENSKI MOTO KLUB >>>>>>POGLEDAJTE

šta znači

Šta označava prišivak ”13” i ”1%” >>>POGLEDAJTE

Preuzeto iz knjige : ”Istorija moto klubova” (Autorsko pravo : motoskupovi.com)

Prišivak ( patch) ”13” i ”1%”

Šta prišivak (patch) “DIAMOND 13” zaista znači ?

13

Mnogo je u javnosti polemike i rasprave o tome šta znači prišivak sa brojem ‘’13’’ ili ‘’Diamond 13’’ prišivak. Ako pitate 10-tak bajkera šta ovaj prišivak označava, svi oni će vam dati različita objašnjenja.

Dakle radi se o tome da ljudi ne znaju šta broj ‘’13’’zapravo znači.

Neki će reći da ‘’13’’ označava slovo ‘’M’’ kao 13-to slovo alfabeta kao ‘’motorcycle’’,’’marihuana’’ ili neka druga droga koja počinje slovom ‘’M’’.

Dok drugi da broj ‘’13’’označava: ‘’12 porotnika i 1 sudija meni mogu da sude’’.

Naravno, ništa od svega ovoga nije tačno.

Zapitajte se samo zašto neki prišivci imaju toliko različita značenja. Kad je to slučaj onda svakako postoji neko drugo logično objašnjenje, odnosno objašnjenje koje ima pravo značenje, a nije poznato u dovoljnoj meri.

Da bi objasnili prišivak ‘’13’’, moramo se osvrnuti i vratiti se na same korene.

Prišivak ‘’Diamond 13’’ je osnovan ili počeo da se koristi u Južnoj Kaliforniji u ranim ’30-tim godinama, kao anti- ‘’AMA’’ prišivak (AMA- American Motorcycle Association)

ama

Logo Američke Moto Asocijacije

 

Ovaj ‘’Diamond 13’’ prišivak su prvi počeli da koriste takozvani ‘’Outlaw’’ klubovi, što bi u prevodu značilo, ”zabranjeni klubovi”

Šta to u stvarnosti znači ”Zabranjeni klubovi”?

Američka moto asocijacija je zapravo htela da pod kontrolu stavi sve moto klubove u Americi. Pod ovim mislimo na ‘’MC’’ klubove, klubove udruženja ljubitelja motora ( kod nas poznatiji kao MK klubovi) ali i one moto klubove koji su u stvari bili sportski moto klubovi.

I kako bajkerski kodeks ovako nešto nije podržavao, javio se bunt odredjenih MC klubova.

Broj ‘’13’’ na prišivku označava Top 13 ‘’Outlaw’’ klubova u Južnoj Kaliforniji. Ovih Top 13 klubova koji su inače bili i trkački klubovi, su nagrađeni prišivkom i trofejom i to od strane ‘’Outlaw’’ trkačke Federacije Južne Kalifornije, čime su i zvanično postali ‘’Diamond 13’’. Sve ovo se odigravalo u ranim ’60-tim, kada je u stvari ‘’Diamond 13’’ postao 1% od onih 99% klubova koji su bili u Američkoj Moto Asocijaciji.

trofej

1939 S.C.O.F. Trofej dodeljen ”Moonshiners MC”

Broj ‘’13’’ se uveliko koristio ’60-tih godina kao ‘’Outlaw’’ symbol. Inicijativom članova Hells Angels, počinje tranzicija ili polako smenjivanje broja ‘’13’’ u oznaku ‘’1% Diamond’’. Već ’70-tih godina prišivak ‘’1%’’ počinje da biva standardni prišivak na prednjoj strani prsluka MC klubova.

1%

Ova tranzicija broja ‘’13’’ u ‘’1%’’ nije zasnovana samo na ovoj priči sa Američkom Moto Asocojacijom, tu je i dogadjaj iz 1947godine kada je  ‘’AMA’’ posle incidenta u Hollister California izjavila da su samo jedan posto motorista “bad guis” (loši momci) dok je ostalih 99% “good people”(dobri ljudi). Incident se desio u periodu od 3. do 6. jula 1947 godine, kada su se bajkeri, koji su došli na godišnju proslavu 4.Jula/Srpnja (Dan Nezavisnosti SAD), pobunili zbog hapšenja nekolicine od njih i uvođenja policijskog časa u gradu. Javnost je tada bila šokirana događajem i policijskim izveštajem o istome i tada se oglasila AMA poznatom 1% er definicijom.

Bilo kako bilo, prišivak sa brojem ‘’13’’ je svakako predhodnica prišivka ‘’1%’’ I kao takav se kod nekih MC klubova pojavljuje zajedno sa ‘’1%’’ i to kao dva posebna prišivka.

hells

Hells Angels sa prišivkom ”13′

hells 2

Hells Angels MC 1960-te, prišivak ”13”, nosio se napred

hells 4

1969

1965 Clubhouse

1%

Hells Angels MC 1960-te sa prvim prišivcima 1% postavljenih pozadi dok je prišivak ”13” i dalje bio na prednjoj strani prsluka.

 

Preuzeto iz knjige : ”Istorija moto klubova” (Autorsko pravo : motoskupovi.com)

 

Marija Moto Girl

Marija je uvek našminkana i doterana. A i takva očas posla promeni ulje i filter na motoru.

Još kad joj je kao curici otac prvi put dozvolio da pokrene ručicu za gas, znala je da neće biti kao druge devojke i da joj je ljubav prema dvotočkašima zapisna u genima.

1

DEVOJAKA NALIK NJOJ, KAŽE, IMA MNOGO, ALI NEPRIMETNE SU POD OPREMOM

Ne mogu ni da zamislim koliko je otac vere imao u mene kad mi je sa osam godina dozvolio da sama vozim motor. Prvi put sam kao devojčica pokrenula ručicu za gas na motoru i hipnotisao me je taj oštri, ljuti zvuk – seća se Marija Petrović i priznaje kako sumnja da će moći isto sa svojom decom. Ali, kako kaže, ima još vremena da brine o tome, mada je jasno da je ljubav prema dvotočkašima zapisana u genima.

Prve kilometre „tomosom kolibri“ osvajala je po selu kod bake i mirnim ulicama po komšiluku u Železniku. Modeli su se potom menjali, sve dok se nije na prvi pogled zaljubila u „hondu hornet DPM 600“, motor iz limitirane serije „Night Fury“ (Noćna furija).

– Ima ih 250 na svetu i svi su isti do poslednjeg šrafa. Koliko znam, postoje samo dva u Srbiji – priča Marija (29) ponosno. Ko god je vidi onako sićušnu na velikoj mašini, već dve decenije koliko vozi, mora da protrlja oči. Dobila je nebrojeno saveta o saobraćaju, stariji je redovno pitaju: „Sine, je l’ ti znaš koliko su motori opasni?“ Svakog strpljivo sasluša i zahvali se.

– Jednom me je policajac na motoru pratio ulicama dok me nije zaustavio. Očekivala sam kaznu i pridiku, a on je samo hteo da me posavetuje na šta da pazim. U stvari, da proveri da li sam zaista devojka ili ga oči varaju – seća se kako je stekla još jednog prijatelja.

2

ZALJUBILA SE „HONDU HORNET DPM 600“, MOTOR IZ LIMITIRANE SERIJE

Kaže, devojaka nalik njoj ima više nego što se zna, jer su neprimetne pod opremom, mnogima se čine kao sitniji muškarci. I teško je razumeti šta bi jedna mlada dama u tom opasnom muškom svetu. Zato se one slične Mariji dovijaju da se pokažu, pa, posebno leti, okače kikice na kacige, ukrašavaju svoje ljubimce. Ponosne su i na svoju grupu na „Fejsbuku“ – „Bajkerke sa guvernalom u rukama“.

A momci… Pogledi su im, kako kaže, uvek intenzivni, obojeni dečačkim snovima i prizorima iz američkih filmova.

– Pitaju obavezno da ih provozam krug. Jedan je čak priznao da sam žena njegovog života i zaprosio me – smeje se. Na kraju, uvek je dočekaju radoznali i sa osmehom, gde god da se pojavi.

Maraja, kako je zovu u bajkerskim krugovima, voli da je uvek doterana i našminkana, ali od ulepšavanja joj je još kao tinejdžerki slađe bilo da krpicom predano i ženski pedantno čisti fitilj svećice, da šmirgla garež. Očas posla promeni ulje i filter, očisti i podmaže lanac. Tu su i drugari, raspoloženi da pomognu ako bilo šta zatreba. I majstori po radionicama znaju je godinama. Priznaje, privilegovana je, uvek se prvo na njenom motoru menjaju gume.

3

MARAJA, KAKO JE ZOVU, RADO JE PROVOZALA I NAŠU NOVINARKU

Osećaj slobode dok vozi nemerljiv je s bilo čim drugim. Zato neretko, čim doručkuje na brzinu, trči u garažu, pa odjuri u prirodu da upija mirise i zvuke. Grad je, kaže, najlepši leti kad je pust.

– Tad kraj dana obavezno provedem negde gde je dobra salsa ili RnB zvuk, a zoru dočekam na nekoj klupici uz sladoled.

Marija je i kaskader, snima reklame, džinglove, serije, pa ne čudi što gotovo uvek deluje kao da je upravo izašla iz nekog akcionog filma. Međutim, žestoki dvotočkaši, po nepisanom pravilu namenjeni velikim dečacima, nisu ceo njen svet. Po struci finansijski menadžer, ona je na čelu kancelarije jedne švajcarske kompanije u Srbiji. Uz to, prevodi sa engleskog jezika, daje besplatne časove osnovcima i udomljava kuce i mace.

– Mama, tata, brat i ja mnogo smo povezani, bučni smo, uvek raspoloženi za okupljanje, slavlje i druženje – otkriva kako u porodici oduvek nalazi podršku za svaku svoju šašavu ideju.

A dok ne sine neka nova, gleda da radi na sebi, ali i da uživa iz sve snage.

– U poslednje vreme ljubav i ja smo nešto posvađane. Nije ni tako loše, znam da će doći onaj koji će me oboriti s nogu.

Nevena Dimitrijević za „Blic ženu“
Foto: Vesna Lalić

Postojnska jama

ivana

 

Autorka: Ivana, ( Anavi Artep Yzahretse ), Zagreb

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Prvi dan jeseni. U 7 ujutro temperatura iznosi 7•C. Hladno je i maglovito. Spremam se na put. Zima mi je i nije mi zima. Ja idem. Kažu da nema hladnoće nego samo loše opreme. Imam to što imam. Ko ga jebe. Krećem put Samobora. Na cesti opet kamiondžije i ja. Tu i tamo neki turisti što se vraćaju s prelijepog nam Jadrana. Gastarbajteri idu natrag. Bosanci u Deželu, naši za Dojčland…a i braća Srbi su uvijek tu negdje. Bitno da smo zajedno kao i prije. Bili i bit ćemo… Takva nam je sudbina. Bregana. Kupujem vinjetu. Pljuni sitnih 7,5 €. Više nema one kućice vani. Zima im je. Sad su tete unutra. Idemo dalje…

Mogi me pitaju o čemu razmišljam dok se vozim. O svačemu i ničemu. Sevnica. Rodno mjesto gospođe Melanije. Gospođe s izrazito jakim želucem. Zamisli to; ideš se sexati s frajerom ali on prije toga mora skinuti tupe s glave da mu ne padne dolje, u žaru borbe. Žuti kanarinac na glavi. Tog žutog kanarinca ne bih pogladila da mi gospodin da tri puta toliko koliko je njoj dao. Moraš imati dobar želudac za to. Da pustiš žlundravog žapca na sebe… Probala sam. Nije išlo. Nisam mogla gladiti kanarinčevu dlaku. Moj slabašni želučić to nije mogao podnijeti. Od tada radim 12-satne smjene, za ljubav svog želuca. Nije bed, dragi moj želucu… Još samo 30-ak godina tako. Baš ti hvala. Nisi mogao izdurati to, pa da ja, kao i sve ugledne dame budem gladiteljica žutog kanarinca.

Tko je bez grijeha, neka baci kamen prvi… Nakon 140-ak km sraćkanja moga mozga dolazim do Ljubljane. Vidim gospođe u Q-ovima i A-ovima kako hrle prema centru, u subotnji shopping. Sigurno su se jučer nagladile kanarinčeve dlake pa sad znaju šta, gdje i kako… a ti se smrzavaš na motoriću i ganjaš svoje želje i snove. Ma ko ih jebe. Lik s tupeom u obliku kanarinca na glavi. Raščistio se autoput od gladiteljica kanarinčeve dlake i nakon 50-ak km dolazim u Postojnu.

15Bez navigacije i ikakvih drugih pomagala. Dobri stari putokazi. Old school. Tražim selo Predjama.

1Tu stoji veličanstveni Predjamski dvorac. Samo 9 km od Postojnske jame, visoko u stijeni nadvio se nad okolicu. Slikovit, veličanstven, izazovan, tajnovit i neosvojiv dvorac izgrađen je u okomitoj stijeni visokoj 123 metra gdje kraljuje već više od 800 godina. Kao najveći špiljski grad na svijetu Predjamski dvorac upisan je u Guinnessovu knjigu rekorda. Predjamski dvorac u prošlosti je bio mjesto snimanja brojnih dokumentarnih znanstvenih i igranih filmova. Prije nekoliko godina u Predjamskome dvorcu ekipa Discovery Channela tražila je moguće neobjašnjive događaje i u svoje kamere i mikrofone uhvatila mnogo toga što se nije moglo posve jasno odrediti.

Godine 1986. u Predjamskome dvorcu snimljen je film Božji oklop s Jackijem Chanom u glavnoj ulozi. Dvorac se ne može opisati riječima dovoljno dobro… To se treba doživjeti.

4Pri ulasku u dvorac, dobije se maleni audiovodič koji izgleda kao mobitel i svi posjetitelji hodaju s tim kurčićem oko vrata. Pritiskom na tipke možete poslušati kratku crticu o određenim prostorijama unutar dvorca. Zamislite, imaju čak i na hrvatskom jeziku… Pri izlasku sam skoro zaboravila vratiti to sranje, ali me mlađahni vodič podsjetio na to. Ljubazan i nasmiješen. Zna svoj posao. Susjedi nam mogu biti primjer. Mozemo učiti od njih. Mlate pare. Za posjet dvorcu izdvojiti ćete 13,80 € što je oko 100-tinjak kuna. I uopće nije puno za ono što ćete vidjeti tamo. To je turizam, a ne mi… E, neću o nama jer će me glava zaboljeti od količine gluposti i pomanjkanja mozga.

14Krećem prema parkingu ali zaustavljam se u obližnjoj kućici, popiti ću kavicu. Dobro, i štrudlu od jabuka sam pojela. Želudac je dao do znanja da ne želi trpjeti manjak hrane. Zašto bih bila mršava kad možeš biti debela?! Ostajem se još nekih pola sata diviti tom veličanstvenom zdanju… Kanarinčev vlasnik me nije častio pa sam platila 4,80 € za ovo sitno zadovoljstvo. Da sam rođena u vrijeme dvoraca, jahala bih konja, a ne motor kao sada… Teško da bih bila princeza. I one su vjerojatno bile gladiteljice kanarinaca u svoje doba. To je put do ravnih i suhih leđa, a ne grbavih i znojnih kao što su moja. Odvalit ćemo još tih 30-ak godina, a poslije kak’ mu Bog da…

32Putem do parkinga vidim grupicu od nekih 5-6 bajkera. Smiju se i mašu mi. I dečko s parkinga mi maše. Bok mali, ljubazan si. I sladak. Vraćam se natrag prema Postojni.

22

24

25

Tu se nalazi Postojnska jama. Fantastična isprepletenost rovova, galerija i dvorana, razlog je što tu vidim sve rase i nacije. Kinezi, Mađari, Talijani, Turci, Nijemci, Francuzi… Nema jezika kojeg ne čujem. Kažu da je otvorena za turiste oko 200-tinjak godina.

26Tko cijeni sam sebe, mora je posjetiti… To vam je najbolji opis. Posjet špilji s osnovnim razgledavanjem košta 25,80 €, što iznosi malo manje od 200 kn.

27Hodanje po špilji traje oko sat i pol. Obzirom da sam klaustrofobična, bojala sam se kako ću to podnijeti… Ali toliko sam bila impresionirana svime, da se gotovo nisam ni sjetila da sam pod zemljom. Osim kad je vodičica rekla da su druge dvije etaže špilje zatvorene zbog urušavanja. Lagani znoj me oblio, što je doista nelagodno, obzirom da je temperatura unutra oko 9-10•C. Bila sam u svom motorističkom odjelcu i uopće mi zapravo nije bilo hladno. Žalila sam jednu gladiteljicu kanarinca koja je bila u japankama. Špilja je vlažna i mokra… i sa stropa cijelo vrijeme kaplje voda.

Najveća znamenitost špilje je njen stanovnik; čovječja ribica. Veličanstvena životinjica koja može doživjeti starost od oko 1000 godina. Bez hrane može biti i 7 godina. Nije svega željna kao moj proždrljivi želudac, zbog kojeg sam postala radnička klasa… Ali ajde da nisam imala kao dijete… Jesam. Moji su također bili gastarbajteri u Dojčlandu. Imala sam svega… Ali jebiga. Ja jednostavno volim jesti i tu spasa nema.

36Rekli su nam da ribicu ne smijemo slikati. Ja jesam. Balkanjeros na djelu. Kreten. Ali bez blica. Vidjeti ćete je među slikama. Najcrnija slika na kojoj se vidi neki bijeli spermić… E, to vam je ta čudnovata ribica. Cool.

Cijelim putem od ulaska u špilju sam se naguravala s dvoje retardirane digićke djece… Oni su morali biti prvi iza vodičice. Ali i ja sam htjela. Ja i jesam bila prva ali su me oni doslovce izgurali. Klinac i klinka, nekih 12-13 godina stari. Nekulturna stoka. Ma šta stoka… Stoka je plemenita. Odustala sam kad se i njihov tata počeo naguravati i njegova cura. Svi četvero su me prestigli i nabili se vodičici na glavu. Djevojka je isto shvatila da su retardirani. To još nisam vidjela.

23Na kraju sam otišla na kraj kolone, iza babe na štakama, pa sam radila selfije da me nitko ne gleda i da ne bulje u mene. Koju pičku materinu me gleda? To mi uvijek ide na živce. Moja baka kaže; gledaju te jer si lijepa. Možeš mislit. Bila bih još ljepša da sam gladiteljica kanarinaca, ali jebiga… nije nam Bog svima dao jaki želudac. Moj je jak samo kad treba jesti. Zato su mi hlače i premale. Popizdit ću… I poznavajući sebe, ja bum si rađe kupila nove nego da smršavim. Da skačem po vlasniku kanarinčeve dlake, bila bi fit i šlank… Na izlasku iz spleta špilja i tunela, opet se ukrcavamo na vlakić. Bilo je oko 100-tinjak ljudi i ja se ukrcala predzadnja, a iza mene još jedan dečko.

Pogodite tko nije stao u vlakić?! Jebena digićka obitelj sa mutavom djecom. Baš oni. Kad smo krenuli, pobjedonosno sam im mahala … ha ha ha… Karma is a bitch. Vodičica ih je tješila da će ubrzo doći drugi vlakić… Ali nije to bitno. Bitno je da sam ja na kraju pobijedila. Znate na kojem nivou je moj mozak bio kad sam se natjecala s djecom. Valjda je odbio surađivati jer on i njegov prijatelj želudac nisu već par sati ništa samljeli. Rekoh sebi; moraš te budale smiriti. Jer kad si gladan, nisi svoj.

35Laganih 2 sata vožnje, prosječne brzine od oko 160 km/h , napredujem prema mjestu od kojeg mi opet cure sline.

34

Mozak i želudac su navijali i jebeš mi sve, opet ja za stol.

33

Jedan od specijaliteta tog restorana je “Štruklova juha”…tko nije probao, neka mu bude žao. Klet Kozjak, Sveti Križ Začretje. Najbolja reklama su im zadovoljni gosti poput mog želuca koji nije ljubitelj kanarinčeve dlake… Ali čak i sami vlasnici kanarinaca i njihove milostive dođu ovdje. Ali kaj one znaju, njima je samo bitno da piše na cipeli Dolče & Baganna. Jebe se njima kaj budu u usta stavile… Uz čašicu finog crnog vinca, odlučila sam da bi bilo dobro prije kiše i mraka krenuti za Zagreb. Nek’ mi je guz’ca opet malo vidla puta, pa makar i na ovom “popodnevnom nadrkavanju” , (kako je neki dan gospodin Presečki komentirao moja putovanja )od kojih 600-tinjak kilometara… Dolazim kući oko 20 sati… Zadovoljna, sretna i punog želuca. Sad smo svi sretni. Želudac pun, srce na mjestu, a mozak vrti filmove…

Hvala ti Bože na ovom predivnom danu. Cijenim to. Amen. Svima preporučam posjetiti ovo mjesto.

FB link: https://www.facebook.com/gotic.ivana

Dobro se dobrim vraća.

ivana

 

Autorka: Ivana, ( Anavi Artep Yzahretse ), Zagreb

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

1Danas sam posjetila obitelj Herak u Starim Bošnjanima, udaljenima od Zagreba oko stotinjak km.

To je malo selo od svega nekoliko stanovnika i par trošnih kućica. Imala sam u početku jedan problem; kako ih uopće naći, obzirom da nemam navigaciju… Ali čvrsto sam odlučila da ću ih naći danas… Shvatila sam da moram negdje nekoga pitati gdje ti ljudi žive. Ali koga? Nigdje nikoga. Samo negdje poneki pas, zaleti se i ganja motor. U daljini vidim čovjeka kako vozi drva u tačkama. Hvala Bogu, nakon četiri kruga po pustom selu da sam naišla na nekoga.

Čovjek mi je objasnio kako doći do njih. Bar sam ja tako mislila… Idete sad tu dole, pa skrenete na onaj šodreni put lijevo pa prva desno i onda kroz šumu pa desno, pa lijevo…I ja se zagubila. Krasno. Zagubila si se u šumi, Bogu iza nogu… Tipično za tebe. Voliš avanture, to si i htjela. 2

Na trenutak stanem i skinem kacigu. Vjetar podiže lišće oko mene. Predivno žuto, jesenje lišće. Okrećem se i svuda oko mene šuma, a ja stojim na nekom “šumskom raskrižju” na kojem su tri puteljka…

tri putaEh, sad koji put izabrati? Kao da sam u igrici “Hugo”… Izaberi jedan broj, sigurno ćeš pogriješiti… Ok Hugo, idemo pa šta bude. Blatna seoska cesta, koja na prvi pogled izgleda kao da vodi u samu šumu, vodi pravo u njihov dom. Sreća što imam ovaj svoj motor pa sam se uspijela probiti po šumskim puteljcima do kuće.

1Vidim kuću i čujem psa. Znači tu očito netko živi. Možda oni. Nadam se… Zovem, derem se… Nema nikoga. Samo pas laje i hoće se istrgnuti s lanca. Bilo me malo strah. Vidim otvorena vrata… Bilo mi je nekako neugodno ući, ali rekoh šta je tu je… Pokucam na vrata i čujem glas; samo malo… To samo malo potrajalo je par minuta. Otvara mi mlađa žena, na štakama. Ispričava se jer nije mogla ustati iz kreveta. Trebalo joj je duže jer je slomila nogu na dva mjesta i nedavno je operirana pa se još oporavlja.

5To je Vlatka. Zbog bolesti trenutno je nesposobna za rad. A život svoje traži, računi i dalje stižu, jesti se mora… Sjedimo tako i pričamo o životu…

4U kućicu ulazi poluslijepi stari djed. To je Vlatkin otac. Čuo je neku buku kaže pa je išao vidjeti tko je… Mislio je da u kući sjedi muškarac jer je vani vidio motor. Jedino me kosa svezana u rep odala da sam žensko. Gospodin slabije vidi već. Ima jedno stakleno oko, a na drugo gotovo i ne vidi… Pristojan je i ljubazan. Željan pričanja s nekim.. Ubacuje se u razgovor. Pričamo o političarima i svemu… Kažu da je Veljko, inače glava obitelji u šumi. Radi. On je obolio od šećerne bolesti prije 11 godina. S 84 kilograma, u vrlo kratkom vremenu pao je na samo 50. Do tada težak život bolest je dodatno otežala…

8Njihov sin, 15-godišnji Josip naizgled je običan tinejdžer, ali njegova se priča po mnogočemu razlikuje. Koliko god to danas bilo nezamislivo, on ne zna kako je to imati kupaonicu, a ni kakav je osjećaj imati sobu koju ne mora dijeliti s roditeljima. Josip je danas popodne u školi… Skromne su se želje skrile u oronule zidove ove trošne kućice. U nju su se uselili prije godinu dana, kada je ona u kojoj su do tada živjeli postala opasna za život.

Mještani ovog malog sela zajedno su se ujedinili te među sobom skupili novac i obitelji Herak sagradili novu kućicu. Radovi su trenutačno stali jer je ponestalo sredstava. Još uvijek su u staroj kućici jer nova nije dovršena. Pričaju mi da su bili novinari kod njih i sad ih stalno ljudi zovu…

13

Srce mi se steže, ali istovremeno sam sretna. Znam da će im sada pomoći puno ljudi. I sama sam odvojila nešto novaca i kupila im neke osnovne potrepštine… Vrlo malo je to sve, ali kad bi svatko malo pomogao, na svijetu nebi bilo gladnih ljudi… Namjerno ću napisati koliko sam potrošila. Želim svima dokazati da ja kao mali čovjek mogu doprinjeti boljitku nečijeg života… To je ono što mene čini sretnom. Možda ova moja ideja potakne i vas da pomognete nekome… To mi je i cilj. Neka svatko pomogne nekome.

3Napunila sam kofer na motoru sa raznim prehrambenim proizvodima te sredstvima za osobnu higijenu. Izdvojila sam 100-tinjak kuna. Neka mi nitko ne kaže da je to puno jer znam da mnogi koje poznajem samelju višestruko toliko u birtijama, za jednu večer. Kad bi svatko dao toliko, mnogo bi učinili… Pružimo ruku nade i spasa manje sretnima od nas, u potrebi… jer jednom će možda ta ista ruka nama trebati. Budimo promjena koju želimo vidjeti u svijetu… Ja ne želim vidjeti da je netko gladan u današnje doba. I sama sam bila nekad gladna kruha, kad sam otišla od kuće, pa znam šta to znači. Pomozimo starijem susjedu, bakici na cesti, ustanimo se starijim ljudima u tramvaju… Čini dobro i dobro će ti se vratiti. Moja vjera govori da će mi se vratiti sve dobro što sam učinila… Ali na onome svijetu. Vjerujem u to.

Čovjek bez vjere je izgubljen. Danas sam sretna jer znam da će nekome život biti bolji… Moj život će sutra biti bolji jer ću se napokon odmoriti i neću nigdje putovati. Umorila su me sva moja divljanja, a osim toga i PMS je tu… Ostajem s bakom peći kolače i ići ću u šumu brati kestene. Sve zlonamjerne komentare, vi zli, nesretni i maliciozni ljudi, zadržite za sebe. Ne zamjeram vam. Za vas ću posebno moliti… Hvala ti Bože što si me i danas čuvao. Hvala ti na ovom danu.

Amen.

FB link: https://www.facebook.com/gotic.ivana

 

Jugozapadna Srbija – 4 dana

autor

 

Autor: Milan Bambi Đorđević, Prokuplje

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Sve je krenulo  jedne letnje noći 2015. godine kada sam sa društvom cirkao na Nišavskom keju. Popili smo ono što smo imali i krenuli u klub kod Nišave. Svi su išli donjom stazom keja sem Katarien i mene. I ja tu kod mosta uočim čopera. Hondu, moju omiljenu. Shadow je u pitanju, 600 kubika. Na naslonu za suvozača ima urezanog zmaja, koji mi baš I nije privlačio pažnju. Tako pijan I zagledan u čopera ja ne vidim vlasnika istog, dok mi se nije sam javio. Stariji čovek. Tu se upoznajemo. Rukujem se sa njim uz dužno poštovanje. Predstavlja mi se nadimkom, Zmaj. Otuda onaj urezani zmaj na njegovom motoru. Ja se predstavljam imenom, kao i obično, iako I ja imam nadimak. Vidim da je član kluba “SHADOWS” iz Niša. Razmenismo još po koju posle upoznavanja, pričali ko šta vozi, ko se gde kreće i tako te stvari… Da, pio je pivo i nosio maramu na glavi. I tad mi je on predložio da batalim moto skupove I krenem na nešto ozbiljnije, na putovanja, da vidim sveta… Pustio je rovca u moju glavu. Razmišljao sam o tome dugo. Postali smo prijatelji na društvenoj mreži “Facebook”. Tu me još više zainteresovao za tako nešto. Onda sam video kako izgledaju njegova putovanja, uvek je imao da doda nešto vezano za njih. Ponovo sam ga sreo na moto skupu u Nišu, 2016. Godine. Video sam njegovu metalnu pločicu sa zastavama svih zemalja koje je obišao, 11 njih. I tu kaže da mu je za bilo koje putovanje na par dana po Balkanu nije trebalo više od 100 evra. Rovac rove… Vratim se u moj grad koji mi je baš postao monoton. Treba mi bekstvo na par dana. To je to!

Predlažem drugom da idemo negde. Pravimo plan. Menjamo ga 15 puta dok ga ne utanačimo. Dogovor je da krenemo u ponedeljak. Odmah promena plana, drug ne može u ponedjeljak zbog posla. Ne može ni u utorak. U sredu krećem s njim ili bez njega! U utorak pakujem motor za nas dvojicu. U sredu ujutru mi javlja da ne može da krene sa mnom. Skidam njegov deo opreme, dodajem još nešto i to je to! Hornet je spreman, šatori, vreće za spavanje, cerada, prostirka za šator i tank torba sa ličnim stvarima. Ruta je bila sljedeća: Prokuplje – manastir Ljubostinja – Kraljevo – manastir Ziča – Mataruška banja – srednjovekovni grad Magliž – Guča – Požega – Užice – Zlatibor – Zlatarsko jezero – Zlatar – Sjenica – Uvac – Golija – Kopaonik – Brus – tvrđava Koznik – Blace – Pločnik – Prokuplje, sa noćenjem na Magliču, Zlatiboru i Kopaoniku. Po aplikaciji “Google Maps” imam da pređem 560 kilometara, ali ja sam uračunao 600 zbog mogućih odstupanja.

Obukao sam pantalone, uvukao majicu, obuo vojne čizme, obukao jaknu, stavio kacigu, navukao rukavice i krenuo. Prvo stajanje mi je bilo kod jezera Ćelije čisto za slikanje i da proverim opremu. Sledeće stajanje je na brdu kod Župskog Aleksandrovca za još koju fotografiju i za dotezanje opreme. Malo uživanja u krivinama i eto ga manastir Ljubostinja. Tu me je na vratima manastira dočekala monahinja koja je uređivala cveće ispred manastira. Javih joj se, uđoh u manastir da zapalim sveće, popričah s njom, odmorih još malo i nastavih dalje sa vožnjom. Sledeća stanica Kraljevo, klopanje i tankanje goriva. Pozvah druga iz vojske, međutim nismo se videli pošto je bio na poslu. Sledeća je Žiča. Pošto je manastir bio u fazi renoviranja ne zadržah se dugo već odoh put Magliča preko Mataruške banje. Prvi put vozim Ibarskom magistralom. Prelepa je! Ne žurim, vozim brzinom od 80 kilometara na sat i razgledam. I eto Magliča! Sreću nisam krio.

Oduševljen sam što ga konačno vidim uživo. Parkiram motor ispred restorana “Jerinin grad”, ostavljam svu opremu i trk na Maglič. Usput pitao grnčara za neki smeštaj u okolini ali nema. Prelazim preko Ibra pešačkim mostom, gledam reku i pecaroše, kad na pola mosta imam šta da vidim. Znak na kome piše “zabranjeno korišćenje mosta”. Pa bravo! Pa ja ga već iskoristih prijatelju, pređoh ga. Nije baš bezbedan ali je daleko od “za van upotrebe”. Ka Magliču sam maltene trčao. I kako sam se penjao pogled je bio sve lepši. Trčao sam po tvrđavi i samo slikao, dok se nije ispraznila baterija na telefonu. Uživao sam na tvrđavi još neko vreme i krenuo nazad da vidim gde bih mogao da noćim. Kada sam sišao sa tvrđave i prešao most pitao sam pecaroša da li bih mogao da prespavam tu kraj reke i kajakaškog kluba. Kaže bez ikakvih problema. I tu mi uđemo u priču i baš se ispričasmo. U međuvremenu odem po motor i usput ostavim telefon na punjenje u restoran. Kada sam doterao motor na mesto noćenja samo ga parkirah bez raspakivanja i nastavih priču sa pecarošem. Rekoh mu plan moje rute ali mi je on u par rečenica promeni. Reče mi: “Što da se vraćaš nazad kad možeš da nastaviš Ibarskom, odeš u manastir Studenica, na putu ka Zlatiboru svratiš u donju i gornju Isposnicu pa preko Ivanjice i Užica na Zlatibor.” To je bilo dovoljno, menjam rutu. I da mi to nije rekao ja bih se vratio nazad, otišao u Guču u kojoj se trenutno ništa ne dešava i ne bih video spomenik palim borcima u Balkanskim i prvom svetskom ratu, koji se nalazi u Dolini jorgovana a kome sam se radovao i željno iščekivao da ga posetim kao što sam žudeo za Magličem. Postavim šator, popričam još malo sa pecarošem i odem na večeru u restoran. Konobar koji radi tu, Dejan, je kralj! Kada sam otišao da večeram i uzmem telefon oduševio sam se njegovom spretnošću. Nije imao vremena za priču i upoznavanje, za šta sam ja uvek oran, te ga uz samo par reči hvale ostavih da radi a ja se vratih pored reke. Mogu vam reći da voda nije uopšte hladna, a i noći pored Ibra podno Magliča su veoma prijatne i lepe. Još kad se noću upale svetla koja osvetljavaju ceo Maglič… Ibarska, Ibar, a ja između spavam…

Kod jezera ćelije

Kod jezera ćelije

Na putu za Župski Aleksandrovac

Na putu za Župski Aleksandrovac

Manastir Ljubostinja

Manastir Ljubostinja

Manastir Žiča

Manastir Žiča

Srednjovekovni grad Maglič

Srednjovekovni grad Maglič

putokaz

Pešački most preko Ibra

Pešački most preko Ibra

Maglič

Maglič

Maglič

Maglič

Pogled na Ibar i Ibarsku

Pogled na Ibar i Ibarsku

Jutro

Jutro

Sutradan sam odmah nakon buđenja otišao na doručak i zamislite ko je radio… Pitao sam ga da li nekad spava? Ima li slobodno vreme ili samo radi? Tu smo malo popričali jer još uvek nije imao gužvu. Divio se mom poduhvatu. Inače, restoran “Jerinin grad” na Ibarskoj magistrali je veoma prijatno mesto gde radi veoma prijatno osoblje i gde je vrhunska klopa. Ko prolazi kraj restorana savetujem mu da svrati, pa bar i na kafu. Krećem dalje svojim putem. Tražim spomenik i opet uživam u vožnji Ibarskom magistralom. I čim sam počeo da brinem da li ću ga naći našao je on mene. Lagano je izašao iz krivine, u svom ponosnom stavu. Stao sam odmah da to zabeležim kamerom i da saznam kako da dođem do njega, jer je on sa desne, a ja bio sa leve strane Ibra. Srećom, bio je tu neki veoma prijatan čovek koji je čekao autobus i lepo mi objasnio kako da donekle odem da bih prešao na tu stranu Ibra gde je spomenik, a za ostatak puta da pitam meštane. Tako sam i uradio. Došao do jednog potoka koji se uliva u Ibar, vratio se nazad i pitao meštane koji su sedeli u hladu ispred svoje kuće kako da nastavim dalje. Lepo mi objasnili, dozvolili da parkiram motor ispred njihovog imanja i obećali da će da paze na motor i svu opremu. Još jednom vrlo prijatni ljudi. Krenem obalom niz Ibar i fotografišem. Postoji betonirani deo putanje koji ujedno služi i kao bedem za železnicu koja prolazi par metara iznad. Tu sam se kretao tik uz Ibar. Prolazim kroz privatni posed gde ljudi nije bilo, samo nekoliko ovaca koje nisu ni obraćale pažnju na mene. Nastavljam dalje. Vidim spomenik. Hitam ka njemu. Probijam se kroz razno žbunje, divlje kupine, bagrem, i napokon sam na par metara od njega. Divim mu se. Idem do kraja, penjem se na bedem da ga dodirnem. Opet velika radost i ushićenje koje ne krijem. Pogled na okolinu je savršen. Odmorio sam malo, sačekao da se srce od uzbućenja smiri i rešio da se vraćam polako nazad. Malo je žalosno što prilaz takvim velikim spomenicima nije malo bolje sređen i što je sve to ostavljeno zubu vremena, osim kad se po neko seti da to obnovi onoliko koliko je u mogućnosti. Do motora sam se vraćao prugom gde na svakom koraku ima česme na kojima teče hladna bistra izvorska voda. Još par reči sa ljudima koji su mi čuvali motor i krećem dalje. Inače, to mesto se zove Polumir. Po predanju, mesto je dobilo ime po tome jer su tu zavađenja braća Nemanjići sklopili polu – mir. Sledeće mesto je Ušće, odakle su pecaroši. Tu skrećem desno ka manastiru Studenica. Opet prelepi predeli u kombinaciji sa krivinama i dobrim putem. Golija je lepa planina. Stižem u Studenicu. Divim joj se. I manastir i mesto na kome je manastir sagrađen su posebni sami po sebi. A ispod manastira škola. Zamislite da ste išli u školu kod manastira Studenica… Krećem dalje. Sledeća stanica je donja Isposnica. Svi ljudi koje sam pitao kako da dođem do donje Isposnice su mi rekli da bez problema Hornetom mogu da odem do nje. Kada sam sišao sa asfalta na zmljani put skontao sam da se svi oni ne razumeju u motore, samo što je tada već bilo kasno jer nisam mogao nazad. Kad’ tada nisam puk’o od besa neću nikada. Put je šumski, za traktore, a moja mašuna od 600 kubika, 100 konja i glatkom gumom nije baš za to. Nije bilo mesta za okrenuti se na onoj strmini. I taman kad sam bio na 15 – ak metara od cilja, dok sam prelazio iz jednog kolotraga u drugi, meni prošlajfuje guma, motor se navali na desnu stranu, ja osetim da motor pada, da ne mogu da ga zadržim, i samo ga lagano spustim na zemlju, da se ne ošteti. Ali tu pravim grešku. Umesto da ga ugasim čim sam ga spustio, ja ga pustim da se sam ugasi tako što je izgubio svo gorivo u karburatorima. Brzo skidam kacigu, jaknu, tank torbu i dižem mašinu. Digao sam ga tek iz 5. – 6. puta. Jedva! I onda neće da upali… Milina! A tu se nalazimo samo sveti Sava, moja mašina i ja. Aj pomozi Bože! I pomogao je. Upalio. Krenuo, pa opet stao. Blato. Sišao sam s motora, davao gas i gurao. Razmišljao u tom trenutku samo da mi se ne otme iz ruku. I nije. Bar je to prošlo kako treba. Parkirao sam motor i seo da odmorim, i telo i misli. I tada mi je umalo pao zbog lošeg terena. Kada sam se odmorio krenuo sam dalje. Jedva sam čekao da vidim asfalt, ipak je ovo teren za neki enduro ili kros motor. Jedva ga spustih niz onu strminu. Sledeća je Ivanjica.

Sišao sam na asfalt. Opet dobar put sa prelepim predelima. Golija je čudo! Sa Golije lagano silazim u Ivanjicu. Razgledam je, malo mesto. Svratio u jednu pekaru na burek i tada dok sam jeo, odmarao i razmišljao, setim se da tu imam prijatelje koje sam upoznao pre 8 godina na moru i više se nikad nismo videli. Zovem ih, dogovorimo viđenje, a oni oduševljeni što sam ih se setio posle toliko godina. Pričali smo oko sat vremena, i pričali bi smo još da nisam morao da nastavim svoje putovanje da bih na Zlatibor stigao pre mraka. Krenuo sam dalje, sledeća stanica Užice. Tu točim gorivo i pitam momke koji rade na pumpi šta zanimljivo tu mogu videti. Nisu mi odgovorili na pitanje već odmah krenuli sa komentarisanjem moje registarske tablice, na kojoj se nalazi broj 666. Pitaju zašto nisam tražio drugu, a meni se baš ova dopala, a najviše zbog toga što mi je slučajno zapao taj broj. Kasnije mi govore da obiđem muzej i stari grad Užice. Muzej je odmah tu kod pumpe, a stari grad sam jedva našao. 15 – ak puta sam stajao da pitam Užičane kojim putem da idem. Kada sam najzad stigao odmah sam krenuo sa fotografisanjem tvrđave. Nisam se dugo zadržao, 10 – ak minuta, pogledao sam tvrđavu na brzinu i otrčao do motora da se pakujem i krenem što pre ka Zlatiboru jer je iz tog pravca sevalo i sve je nagoveštavalo na kišu, a i sunce je zašlo i mrak je počeo da pada. Sviđa mi se stari grad Užice. Nadam se da ću sledeći put moći više vremena tu da provedem.

Put kojim sam trebao da se krećem ka Zlatiboru se video sa tvrđave i delovao je prilično zanimljivo. Odličan je put, pun krivina. Uživancija. Na Zlatiboru sam uzeo smeštaj i tu prenoćio. Trebao mi je tuš… Ljudi koji su me ugostili bili su veoma prijatni. Čak su pomerili klupe i stolove koji se nalaze ispred njihove vile da bih ja parkirao motor ispod velikog suncobrana da ne kisne, ako kiša krene da pada. Baš lepo s njihove strane. Srećom, kiša nije padala.

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl. 14 Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl.15

 

sl.16

Manastir Studenica

Užice

Užice

Stari grad Užice

Stari grad Užice

Na Zlatiboru

Na Zlatiboru

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Sutradan sam obišao Zlatibor i krenuo put Tornika. Nisam stigao na njegov vrh, ali sam našao klupu sa prelepim pogledom, tu seo, jeo kikiriki i uživao. U povratku uočim Ribničko jezero. Prošao sam pored njega i kada sam se peo na Tornik ali ga uopšte nisam video. Kako – ne znam. S jedne strane velelepno jezero iza brane, s drugo potočić koji otiče iz njega. Par fotografija i krećem dalje. Sledeća stajna tačka: Zlatar. Put ka Zlataru perfektan. Magistrala, nov asvalt, a ponekad ima i dve trake. Čas se penjem, čas spuštam. Stajem na trenutak da dodam postavu u jaknu i nastavljam dalje. Stižem do zlatarskog jezera i tu stajem da fotografišem. Zlatarsko jezero ima prelepu plavu boju, kao more. Posle kraće pauze nastavljam dalje i stižem u Novu varoš. Par fotki bez gašenja mašine i nastavljam dalje. Lepa ali nažalost turistički veoma siromašna planina. Video sam da rade samo 2 hotela, ima malo turista i to su uglavnom stariji ljudi. Hotel na čijem sam parkingu parkirao motor ima pokrivene terene za fudbal i košarku ali nije bilo nikog tu da ih koristi. Taj isti hotel ima asfaltiranu stazu za pešake koja ide sve do magistrale, a ima i široku neasfaltiranu stazu koja ide kroz šumu, malo je strma i na kraju se spaja sa asfaltiranom stazom. Sa tih staza imate divan pogled na okolna brda i crkvu koja se nalazi nedaleko odatle, tik uz magistralu. Međutim, navigacija me nije navodila do tog hotela gde sam parkirao već malo dalje niz put, baš tu gde se spajaju asfaltirana i neasfaltirana pešačka staza. Tu se put račva na više strana a jedan od tih vodi za Sjenicu a ostali po vrletima Zlatara. Ja sam pratio navigaciju jer me je zanimalo gde će to da me odvede. I nisam se prevario što sam to uradio. Krenuo sam tim blatnjavim putem i u početku malo brinuo zbog već jedne loše situacije ali kada sam izašao na pravac prijatno sam se oduševio. Put je kao na filmu sa po jednim drvoredom sa obe strane. Poželeo sam da to potraje malo duže ali posle 300 – 400 metara sam naišao na penjanje i skretanje udesno. Sa tog puta se na 15 – 20 metara sa leve strane nalaze privatne kuće u kojima se verovatno nudi smeštaj za turiste, a kada se sve to prođe ponovo ide skretanje udesno u nailazi se na jedan velelepni hotel. U tom trenutku su mi emocije pomešane. Osećam i oduševljenje i razočaranje. Onakvo zdanje je zatvoreno i ostavljeno zubu vremena na milost i nemilost. Zapušteni tereni za fudbal, košarkaški tereni bez tabli na koševima, sprave za kompletnu fizičku proveru, i sve to propada. A kakav pogled se pruža na okolinu odatle, to ne mogu da vam opišem. Ne samo da se vide okolna brda nego se vide i planine koje su odatle udaljene stotinama kilometara. Tužna slika Srbije… Fotografišem sve to i nastavljam dalje sa svojim putovanjem. Sledeće odredište: Sjenica.

Prvo pravac i gas a onda ludačke krivine. Kakva Tresibaba, kakvi bakrači, ovo je ludilo! Malo plesanja levo – desno i eto Pazara. Kroz Pazar sam samo prošao bez zaustavljanja. Po izlasku iz Pazara napravio sam malu pauzu i tada sam uočio prašinu na lančaniku. Lančanik je bio crvene boje i izgledao je kao da je korodirao, međutim to je samo prašina koju nosim još sa Uvca. Zabeležim to jednom fotografijom i nastavljam dalje. Tu mi se javio neki lik iz auta kojeg sam ranije pretekao, verovatno i on jaše… Krećem dalje. Opet pravac i gas. A onda uspon, krivine, hladnoća i Kopaonik. Kad sam stigao već je bio mrak. Hteo sam da spavam u šatoru ali nigde nema kampa. Popeh se na Sunčane vrhove i tu videh još jednog bajkera na Kavasakiju Z-750, upitah ga za pomoć ali on ne znade da mi pomogne. Srećom, naš razgovor je čuo jedan stariji gospodin koji tu radi i reče i da je to prvi slučaj da neko spava u šatoru na Kopaoniku. Okrete se oko sebe i reče da mogu da postavim šator gde god poželim. U redu je to, ali ne bih baš da budem u centru pažnje neho bih da ga postavim negde sa strane, a on me uputi kod napuštenog hotela “Putnik” i reče mi da iza njega mogu da kampujem bez problema i da neću smetati nikome. Zahvalih se i odoh. Hladno, mrak, a ja postavljam šator i tragam za nečim što bih postavio ispod nožice motora da ne propadne u meku zemlju. Kada sam se smestio malo sam uživao u prelepom zvezdanom nebu, ali sam brzo pobegao od hladnoće u šator i zavukao se u vreću.
Par puta sam se budio zbog hladnoće ali ne žalim se. Probudio sam se pre 6 ujutru. Telefon “kaže” da je trenutna temperatura čitavih 8 stepeni Celzijusa iznad 0. Lagano se umio, spakovao i krenuo na Sunčane vrhove. Razočaranje… Jedva da ima žive duše, ne radi ni jedna radnja, i što je najgore smeća ima na sve strane, kao da mu je tu mesto. Prvi put sam na Kopaoniku i moram da priznam da sam očekivao više. Zlatibor, pa čak i Zlatar, više su mi se dopali od Kopaonika. Elem, ja gladan a ništa ne radi gde bih mogao da kupim neku klopu. Doviđenja, odoh ja u Brus!
 Zlatar
Zlatar
Zlatar
Zlatar
s;.27
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Nije rđa, prašina jeNije rđa, prašina je
Smrt mušicama!
Smrt mušicama!
Na Putu do Brusa sam uživao u blagim krivinama i u pejzažu Kopaonika i evo ga – ženski donji veš, gornji deo. Čim sam stigao kontaktirao sam druga, međutim nije bio tu, ali mi reče gde u Brusu ima dobar burek. Posle doručka krenuh u potragu za tvrđavom Koznik. Prvo odredište je selo Milentija koje se nalazi na oko 8 kilometara od Brusa. Pitah jednog meštanina kojim putem da idem dalje a on me poslao u selo Grčak i reče da tu pitam nekoga. Hvala puno, odoh. Posle 6 – 7 kilometara stižem u Grčak, malo selo sa nekoliko kuća. Nigde nikog, sem dva čoveka koja okopavaju baštu ispred svoje kuće. Upitah njih i jedan mi sve detaljno objasni, kao kada mi je Boban objašnjavao kako da stignem do Uvca. Veliko hvala i njemu. Još kilomater – dva asfalta i onda 6 – 7 kilometara tucanik. Malo me je umorio taj put, ali kada ugledah lepotu tvrđave sve se to zaboravilo. Stižem u podnožje tvrđave, dokle se vozilima može stići. Silazim sa motora i trčim ka tvrđavi od sreće. Lep uspon uskom stazom, a onda na nešto više od pola puta prelep vidikovac. Onako zadihan uživao sam u vetru i pogledu. Par fotografija i pravac tvrđava. Kada sam se popeo na tvrđavu bio sam i očaran i razočaran ujedno. Ne mogu da verujem da nešto onako lepo može da bude onako zapušteno. Trule stepenice, ograda, jedan objekat koji je napravljen od drveta u teškom je raspadanju, neko čudo na drvenim točkovima gurnuto u rupu i trune, od trave se na nekim mestima ne može ni prići do tvrđave. Jedna kamena ploča licem leži na zemlju… Pokušao sam da je okrenem ali nemam dovoljno snage da to učinim sam. Ali i pored svega toga srećan sam što sam tu. Uživam u pogledu, fotografišem, telefoniram sa majkom i pravim se važan… Posle dosta vremena provedenog tu krenuo sam polaku kući. Opet truckanje, a zatim asfaltom do Brusa i odmah za Blace. U Blacu sam sipao gorivo a radnici na pumpi su me počastili slatkišima. Malo sam popričao sa njima i krenuo kući. Svratio do Pločnika na par minuta i to je to – eto mene kući. Ali sve to ipak nije moglo da se završi bez jedne uspomene koja će me sećati na to putovanje dokle god je ovaj motor u mom vlasništvu. Između Blaca i Prokuplja sam stao da nešto proverim na mobilnom telefonu i dok sam stajao u mestu meni padne motor. I ‘ajde što padne nego mi je iskliznuo iz ruku kada sam ga podizao sa zemlje pa mi tu padne ponovo. Na 30 kilometara od kuće, što bi rekli “pred vratima”. Srećom, oštećenja su vrlo mala, polomljena je ručica kočnice i ima par ogrebotinica na agregatu. Ma samo da smo živi i zdravi, biće para pa ćemo kupiti mlađi i bolji. Na kraju samo jedno imam da poručim bajkerima, a i onima koji to nisu ali vole pustolovine: putujte ljudi, lepo je. To nam ostaje za ceo život. Živeli!
 Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
 Koznik
Koznik
 Koznik
nebo
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Smrt mušicama!!!
 Smrt mušicama!!!
Preuzeto sa http://bambidesilovo.blogspot.rs/2017/11/2015.html

Moto gume i oznake na gumama

guma i oznake

INDEKSI BRZINE I NOSIVOSTI

Jedan od razloga zašto je neka guma bolja ili lošija, jeftinija ili skuplja od druge.

Indeksi brzine i nosivosti govore kolika je maksimalna brzina (km/h) za koju je guma homologirana, te kolika je maksimalna dozvoljena opterećenost (u kg) iste gume pri maksimalnoj brzini. U manualu za svaki motocikl,  navedeni su indeksi brzine i nosivosti ugrađenih gume, te se isti moraju poštivati ili nadograditi gumama s višim indeksima.

Primjer:
PIRELLI MT 68E: 130/90 – 17 68 H TL
Guma ima indeks nosivosti (68) od 315 kg pri maksimalnoj brzini (H) od 210 km/h i  normalnom pritisku gume.

INDEKS NOSIVOSTI

Nosivost guma sa “ZR” oznakom

Tablica nosivosti guma (kg) za gume s oznakom “ZR”, preko 240 km/h

nosivost guma


 

Nosivost guma sa “V” oznakom

Tablica nosivosti guma (kg) za gume s oznakom “V”, preko 210 km/h

SA OZNAKOM V

Varijante oznaka veličine gume

Usporedna tablica metričkih i decimalnih oznaka veličina guma.

Prilikom odabira guma za motocikl, često se susrećete sa različitim oznakama dimenzija guma. Metričke oznake tipa 120/100 – 16, veoma je lako razumjeti jer svaki broj označava jednu mjeru gume, no ostale varijante oznaka dimenzija mogu stvoriti laganu glavobolju za neupućene. U nastavku donosimo usporednu tablicu metričkih i decimalnih oznaka veličina guma.

varijante guma