Jugozapadna Srbija – 4 dana

autor

 

Autor: Milan Bambi Đorđević, Prokuplje

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

 

Sve je krenulo  jedne letnje noći 2015. godine kada sam sa društvom cirkao na Nišavskom keju. Popili smo ono što smo imali i krenuli u klub kod Nišave. Svi su išli donjom stazom keja sem Katarien i mene. I ja tu kod mosta uočim čopera. Hondu, moju omiljenu. Shadow je u pitanju, 600 kubika. Na naslonu za suvozača ima urezanog zmaja, koji mi baš I nije privlačio pažnju. Tako pijan I zagledan u čopera ja ne vidim vlasnika istog, dok mi se nije sam javio. Stariji čovek. Tu se upoznajemo. Rukujem se sa njim uz dužno poštovanje. Predstavlja mi se nadimkom, Zmaj. Otuda onaj urezani zmaj na njegovom motoru. Ja se predstavljam imenom, kao i obično, iako I ja imam nadimak. Vidim da je član kluba “SHADOWS” iz Niša. Razmenismo još po koju posle upoznavanja, pričali ko šta vozi, ko se gde kreće i tako te stvari… Da, pio je pivo i nosio maramu na glavi. I tad mi je on predložio da batalim moto skupove I krenem na nešto ozbiljnije, na putovanja, da vidim sveta… Pustio je rovca u moju glavu. Razmišljao sam o tome dugo. Postali smo prijatelji na društvenoj mreži “Facebook”. Tu me još više zainteresovao za tako nešto. Onda sam video kako izgledaju njegova putovanja, uvek je imao da doda nešto vezano za njih. Ponovo sam ga sreo na moto skupu u Nišu, 2016. Godine. Video sam njegovu metalnu pločicu sa zastavama svih zemalja koje je obišao, 11 njih. I tu kaže da mu je za bilo koje putovanje na par dana po Balkanu nije trebalo više od 100 evra. Rovac rove… Vratim se u moj grad koji mi je baš postao monoton. Treba mi bekstvo na par dana. To je to!

Predlažem drugom da idemo negde. Pravimo plan. Menjamo ga 15 puta dok ga ne utanačimo. Dogovor je da krenemo u ponedeljak. Odmah promena plana, drug ne može u ponedjeljak zbog posla. Ne može ni u utorak. U sredu krećem s njim ili bez njega! U utorak pakujem motor za nas dvojicu. U sredu ujutru mi javlja da ne može da krene sa mnom. Skidam njegov deo opreme, dodajem još nešto i to je to! Hornet je spreman, šatori, vreće za spavanje, cerada, prostirka za šator i tank torba sa ličnim stvarima. Ruta je bila sljedeća: Prokuplje – manastir Ljubostinja – Kraljevo – manastir Ziča – Mataruška banja – srednjovekovni grad Magliž – Guča – Požega – Užice – Zlatibor – Zlatarsko jezero – Zlatar – Sjenica – Uvac – Golija – Kopaonik – Brus – tvrđava Koznik – Blace – Pločnik – Prokuplje, sa noćenjem na Magliču, Zlatiboru i Kopaoniku. Po aplikaciji “Google Maps” imam da pređem 560 kilometara, ali ja sam uračunao 600 zbog mogućih odstupanja.

Obukao sam pantalone, uvukao majicu, obuo vojne čizme, obukao jaknu, stavio kacigu, navukao rukavice i krenuo. Prvo stajanje mi je bilo kod jezera Ćelije čisto za slikanje i da proverim opremu. Sledeće stajanje je na brdu kod Župskog Aleksandrovca za još koju fotografiju i za dotezanje opreme. Malo uživanja u krivinama i eto ga manastir Ljubostinja. Tu me je na vratima manastira dočekala monahinja koja je uređivala cveće ispred manastira. Javih joj se, uđoh u manastir da zapalim sveće, popričah s njom, odmorih još malo i nastavih dalje sa vožnjom. Sledeća stanica Kraljevo, klopanje i tankanje goriva. Pozvah druga iz vojske, međutim nismo se videli pošto je bio na poslu. Sledeća je Žiča. Pošto je manastir bio u fazi renoviranja ne zadržah se dugo već odoh put Magliča preko Mataruške banje. Prvi put vozim Ibarskom magistralom. Prelepa je! Ne žurim, vozim brzinom od 80 kilometara na sat i razgledam. I eto Magliča! Sreću nisam krio.

Oduševljen sam što ga konačno vidim uživo. Parkiram motor ispred restorana “Jerinin grad”, ostavljam svu opremu i trk na Maglič. Usput pitao grnčara za neki smeštaj u okolini ali nema. Prelazim preko Ibra pešačkim mostom, gledam reku i pecaroše, kad na pola mosta imam šta da vidim. Znak na kome piše “zabranjeno korišćenje mosta”. Pa bravo! Pa ja ga već iskoristih prijatelju, pređoh ga. Nije baš bezbedan ali je daleko od “za van upotrebe”. Ka Magliču sam maltene trčao. I kako sam se penjao pogled je bio sve lepši. Trčao sam po tvrđavi i samo slikao, dok se nije ispraznila baterija na telefonu. Uživao sam na tvrđavi još neko vreme i krenuo nazad da vidim gde bih mogao da noćim. Kada sam sišao sa tvrđave i prešao most pitao sam pecaroša da li bih mogao da prespavam tu kraj reke i kajakaškog kluba. Kaže bez ikakvih problema. I tu mi uđemo u priču i baš se ispričasmo. U međuvremenu odem po motor i usput ostavim telefon na punjenje u restoran. Kada sam doterao motor na mesto noćenja samo ga parkirah bez raspakivanja i nastavih priču sa pecarošem. Rekoh mu plan moje rute ali mi je on u par rečenica promeni. Reče mi: “Što da se vraćaš nazad kad možeš da nastaviš Ibarskom, odeš u manastir Studenica, na putu ka Zlatiboru svratiš u donju i gornju Isposnicu pa preko Ivanjice i Užica na Zlatibor.” To je bilo dovoljno, menjam rutu. I da mi to nije rekao ja bih se vratio nazad, otišao u Guču u kojoj se trenutno ništa ne dešava i ne bih video spomenik palim borcima u Balkanskim i prvom svetskom ratu, koji se nalazi u Dolini jorgovana a kome sam se radovao i željno iščekivao da ga posetim kao što sam žudeo za Magličem. Postavim šator, popričam još malo sa pecarošem i odem na večeru u restoran. Konobar koji radi tu, Dejan, je kralj! Kada sam otišao da večeram i uzmem telefon oduševio sam se njegovom spretnošću. Nije imao vremena za priču i upoznavanje, za šta sam ja uvek oran, te ga uz samo par reči hvale ostavih da radi a ja se vratih pored reke. Mogu vam reći da voda nije uopšte hladna, a i noći pored Ibra podno Magliča su veoma prijatne i lepe. Još kad se noću upale svetla koja osvetljavaju ceo Maglič… Ibarska, Ibar, a ja između spavam…

Kod jezera ćelije

Kod jezera ćelije

Na putu za Župski Aleksandrovac

Na putu za Župski Aleksandrovac

Manastir Ljubostinja

Manastir Ljubostinja

Manastir Žiča

Manastir Žiča

Srednjovekovni grad Maglič

Srednjovekovni grad Maglič

putokaz

Pešački most preko Ibra

Pešački most preko Ibra

Maglič

Maglič

Maglič

Maglič

Pogled na Ibar i Ibarsku

Pogled na Ibar i Ibarsku

Jutro

Jutro

Sutradan sam odmah nakon buđenja otišao na doručak i zamislite ko je radio… Pitao sam ga da li nekad spava? Ima li slobodno vreme ili samo radi? Tu smo malo popričali jer još uvek nije imao gužvu. Divio se mom poduhvatu. Inače, restoran “Jerinin grad” na Ibarskoj magistrali je veoma prijatno mesto gde radi veoma prijatno osoblje i gde je vrhunska klopa. Ko prolazi kraj restorana savetujem mu da svrati, pa bar i na kafu. Krećem dalje svojim putem. Tražim spomenik i opet uživam u vožnji Ibarskom magistralom. I čim sam počeo da brinem da li ću ga naći našao je on mene. Lagano je izašao iz krivine, u svom ponosnom stavu. Stao sam odmah da to zabeležim kamerom i da saznam kako da dođem do njega, jer je on sa desne, a ja bio sa leve strane Ibra. Srećom, bio je tu neki veoma prijatan čovek koji je čekao autobus i lepo mi objasnio kako da donekle odem da bih prešao na tu stranu Ibra gde je spomenik, a za ostatak puta da pitam meštane. Tako sam i uradio. Došao do jednog potoka koji se uliva u Ibar, vratio se nazad i pitao meštane koji su sedeli u hladu ispred svoje kuće kako da nastavim dalje. Lepo mi objasnili, dozvolili da parkiram motor ispred njihovog imanja i obećali da će da paze na motor i svu opremu. Još jednom vrlo prijatni ljudi. Krenem obalom niz Ibar i fotografišem. Postoji betonirani deo putanje koji ujedno služi i kao bedem za železnicu koja prolazi par metara iznad. Tu sam se kretao tik uz Ibar. Prolazim kroz privatni posed gde ljudi nije bilo, samo nekoliko ovaca koje nisu ni obraćale pažnju na mene. Nastavljam dalje. Vidim spomenik. Hitam ka njemu. Probijam se kroz razno žbunje, divlje kupine, bagrem, i napokon sam na par metara od njega. Divim mu se. Idem do kraja, penjem se na bedem da ga dodirnem. Opet velika radost i ushićenje koje ne krijem. Pogled na okolinu je savršen. Odmorio sam malo, sačekao da se srce od uzbućenja smiri i rešio da se vraćam polako nazad. Malo je žalosno što prilaz takvim velikim spomenicima nije malo bolje sređen i što je sve to ostavljeno zubu vremena, osim kad se po neko seti da to obnovi onoliko koliko je u mogućnosti. Do motora sam se vraćao prugom gde na svakom koraku ima česme na kojima teče hladna bistra izvorska voda. Još par reči sa ljudima koji su mi čuvali motor i krećem dalje. Inače, to mesto se zove Polumir. Po predanju, mesto je dobilo ime po tome jer su tu zavađenja braća Nemanjići sklopili polu – mir. Sledeće mesto je Ušće, odakle su pecaroši. Tu skrećem desno ka manastiru Studenica. Opet prelepi predeli u kombinaciji sa krivinama i dobrim putem. Golija je lepa planina. Stižem u Studenicu. Divim joj se. I manastir i mesto na kome je manastir sagrađen su posebni sami po sebi. A ispod manastira škola. Zamislite da ste išli u školu kod manastira Studenica… Krećem dalje. Sledeća stanica je donja Isposnica. Svi ljudi koje sam pitao kako da dođem do donje Isposnice su mi rekli da bez problema Hornetom mogu da odem do nje. Kada sam sišao sa asfalta na zmljani put skontao sam da se svi oni ne razumeju u motore, samo što je tada već bilo kasno jer nisam mogao nazad. Kad’ tada nisam puk’o od besa neću nikada. Put je šumski, za traktore, a moja mašuna od 600 kubika, 100 konja i glatkom gumom nije baš za to. Nije bilo mesta za okrenuti se na onoj strmini. I taman kad sam bio na 15 – ak metara od cilja, dok sam prelazio iz jednog kolotraga u drugi, meni prošlajfuje guma, motor se navali na desnu stranu, ja osetim da motor pada, da ne mogu da ga zadržim, i samo ga lagano spustim na zemlju, da se ne ošteti. Ali tu pravim grešku. Umesto da ga ugasim čim sam ga spustio, ja ga pustim da se sam ugasi tako što je izgubio svo gorivo u karburatorima. Brzo skidam kacigu, jaknu, tank torbu i dižem mašinu. Digao sam ga tek iz 5. – 6. puta. Jedva! I onda neće da upali… Milina! A tu se nalazimo samo sveti Sava, moja mašina i ja. Aj pomozi Bože! I pomogao je. Upalio. Krenuo, pa opet stao. Blato. Sišao sam s motora, davao gas i gurao. Razmišljao u tom trenutku samo da mi se ne otme iz ruku. I nije. Bar je to prošlo kako treba. Parkirao sam motor i seo da odmorim, i telo i misli. I tada mi je umalo pao zbog lošeg terena. Kada sam se odmorio krenuo sam dalje. Jedva sam čekao da vidim asfalt, ipak je ovo teren za neki enduro ili kros motor. Jedva ga spustih niz onu strminu. Sledeća je Ivanjica.

Sišao sam na asfalt. Opet dobar put sa prelepim predelima. Golija je čudo! Sa Golije lagano silazim u Ivanjicu. Razgledam je, malo mesto. Svratio u jednu pekaru na burek i tada dok sam jeo, odmarao i razmišljao, setim se da tu imam prijatelje koje sam upoznao pre 8 godina na moru i više se nikad nismo videli. Zovem ih, dogovorimo viđenje, a oni oduševljeni što sam ih se setio posle toliko godina. Pričali smo oko sat vremena, i pričali bi smo još da nisam morao da nastavim svoje putovanje da bih na Zlatibor stigao pre mraka. Krenuo sam dalje, sledeća stanica Užice. Tu točim gorivo i pitam momke koji rade na pumpi šta zanimljivo tu mogu videti. Nisu mi odgovorili na pitanje već odmah krenuli sa komentarisanjem moje registarske tablice, na kojoj se nalazi broj 666. Pitaju zašto nisam tražio drugu, a meni se baš ova dopala, a najviše zbog toga što mi je slučajno zapao taj broj. Kasnije mi govore da obiđem muzej i stari grad Užice. Muzej je odmah tu kod pumpe, a stari grad sam jedva našao. 15 – ak puta sam stajao da pitam Užičane kojim putem da idem. Kada sam najzad stigao odmah sam krenuo sa fotografisanjem tvrđave. Nisam se dugo zadržao, 10 – ak minuta, pogledao sam tvrđavu na brzinu i otrčao do motora da se pakujem i krenem što pre ka Zlatiboru jer je iz tog pravca sevalo i sve je nagoveštavalo na kišu, a i sunce je zašlo i mrak je počeo da pada. Sviđa mi se stari grad Užice. Nadam se da ću sledeći put moći više vremena tu da provedem.

Put kojim sam trebao da se krećem ka Zlatiboru se video sa tvrđave i delovao je prilično zanimljivo. Odličan je put, pun krivina. Uživancija. Na Zlatiboru sam uzeo smeštaj i tu prenoćio. Trebao mi je tuš… Ljudi koji su me ugostili bili su veoma prijatni. Čak su pomerili klupe i stolove koji se nalaze ispred njihove vile da bih ja parkirao motor ispod velikog suncobrana da ne kisne, ako kiša krene da pada. Baš lepo s njihove strane. Srećom, kiša nije padala.

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu

Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl. 14 Spomenik Ibarskim junacima palim u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu

sl.15

 

sl.16

Manastir Studenica

Užice

Užice

Stari grad Užice

Stari grad Užice

Na Zlatiboru

Na Zlatiboru

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Zlatibor

Sutradan sam obišao Zlatibor i krenuo put Tornika. Nisam stigao na njegov vrh, ali sam našao klupu sa prelepim pogledom, tu seo, jeo kikiriki i uživao. U povratku uočim Ribničko jezero. Prošao sam pored njega i kada sam se peo na Tornik ali ga uopšte nisam video. Kako – ne znam. S jedne strane velelepno jezero iza brane, s drugo potočić koji otiče iz njega. Par fotografija i krećem dalje. Sledeća stajna tačka: Zlatar. Put ka Zlataru perfektan. Magistrala, nov asvalt, a ponekad ima i dve trake. Čas se penjem, čas spuštam. Stajem na trenutak da dodam postavu u jaknu i nastavljam dalje. Stižem do zlatarskog jezera i tu stajem da fotografišem. Zlatarsko jezero ima prelepu plavu boju, kao more. Posle kraće pauze nastavljam dalje i stižem u Novu varoš. Par fotki bez gašenja mašine i nastavljam dalje. Lepa ali nažalost turistički veoma siromašna planina. Video sam da rade samo 2 hotela, ima malo turista i to su uglavnom stariji ljudi. Hotel na čijem sam parkingu parkirao motor ima pokrivene terene za fudbal i košarku ali nije bilo nikog tu da ih koristi. Taj isti hotel ima asfaltiranu stazu za pešake koja ide sve do magistrale, a ima i široku neasfaltiranu stazu koja ide kroz šumu, malo je strma i na kraju se spaja sa asfaltiranom stazom. Sa tih staza imate divan pogled na okolna brda i crkvu koja se nalazi nedaleko odatle, tik uz magistralu. Međutim, navigacija me nije navodila do tog hotela gde sam parkirao već malo dalje niz put, baš tu gde se spajaju asfaltirana i neasfaltirana pešačka staza. Tu se put račva na više strana a jedan od tih vodi za Sjenicu a ostali po vrletima Zlatara. Ja sam pratio navigaciju jer me je zanimalo gde će to da me odvede. I nisam se prevario što sam to uradio. Krenuo sam tim blatnjavim putem i u početku malo brinuo zbog već jedne loše situacije ali kada sam izašao na pravac prijatno sam se oduševio. Put je kao na filmu sa po jednim drvoredom sa obe strane. Poželeo sam da to potraje malo duže ali posle 300 – 400 metara sam naišao na penjanje i skretanje udesno. Sa tog puta se na 15 – 20 metara sa leve strane nalaze privatne kuće u kojima se verovatno nudi smeštaj za turiste, a kada se sve to prođe ponovo ide skretanje udesno u nailazi se na jedan velelepni hotel. U tom trenutku su mi emocije pomešane. Osećam i oduševljenje i razočaranje. Onakvo zdanje je zatvoreno i ostavljeno zubu vremena na milost i nemilost. Zapušteni tereni za fudbal, košarkaški tereni bez tabli na koševima, sprave za kompletnu fizičku proveru, i sve to propada. A kakav pogled se pruža na okolinu odatle, to ne mogu da vam opišem. Ne samo da se vide okolna brda nego se vide i planine koje su odatle udaljene stotinama kilometara. Tužna slika Srbije… Fotografišem sve to i nastavljam dalje sa svojim putovanjem. Sledeće odredište: Sjenica.

Prvo pravac i gas a onda ludačke krivine. Kakva Tresibaba, kakvi bakrači, ovo je ludilo! Malo plesanja levo – desno i eto Pazara. Kroz Pazar sam samo prošao bez zaustavljanja. Po izlasku iz Pazara napravio sam malu pauzu i tada sam uočio prašinu na lančaniku. Lančanik je bio crvene boje i izgledao je kao da je korodirao, međutim to je samo prašina koju nosim još sa Uvca. Zabeležim to jednom fotografijom i nastavljam dalje. Tu mi se javio neki lik iz auta kojeg sam ranije pretekao, verovatno i on jaše… Krećem dalje. Opet pravac i gas. A onda uspon, krivine, hladnoća i Kopaonik. Kad sam stigao već je bio mrak. Hteo sam da spavam u šatoru ali nigde nema kampa. Popeh se na Sunčane vrhove i tu videh još jednog bajkera na Kavasakiju Z-750, upitah ga za pomoć ali on ne znade da mi pomogne. Srećom, naš razgovor je čuo jedan stariji gospodin koji tu radi i reče i da je to prvi slučaj da neko spava u šatoru na Kopaoniku. Okrete se oko sebe i reče da mogu da postavim šator gde god poželim. U redu je to, ali ne bih baš da budem u centru pažnje neho bih da ga postavim negde sa strane, a on me uputi kod napuštenog hotela “Putnik” i reče mi da iza njega mogu da kampujem bez problema i da neću smetati nikome. Zahvalih se i odoh. Hladno, mrak, a ja postavljam šator i tragam za nečim što bih postavio ispod nožice motora da ne propadne u meku zemlju. Kada sam se smestio malo sam uživao u prelepom zvezdanom nebu, ali sam brzo pobegao od hladnoće u šator i zavukao se u vreću.
Par puta sam se budio zbog hladnoće ali ne žalim se. Probudio sam se pre 6 ujutru. Telefon “kaže” da je trenutna temperatura čitavih 8 stepeni Celzijusa iznad 0. Lagano se umio, spakovao i krenuo na Sunčane vrhove. Razočaranje… Jedva da ima žive duše, ne radi ni jedna radnja, i što je najgore smeća ima na sve strane, kao da mu je tu mesto. Prvi put sam na Kopaoniku i moram da priznam da sam očekivao više. Zlatibor, pa čak i Zlatar, više su mi se dopali od Kopaonika. Elem, ja gladan a ništa ne radi gde bih mogao da kupim neku klopu. Doviđenja, odoh ja u Brus!
 Zlatar
Zlatar
Zlatar
Zlatar
s;.27
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Uvac
Nije rđa, prašina jeNije rđa, prašina je
Smrt mušicama!
Smrt mušicama!
Na Putu do Brusa sam uživao u blagim krivinama i u pejzažu Kopaonika i evo ga – ženski donji veš, gornji deo. Čim sam stigao kontaktirao sam druga, međutim nije bio tu, ali mi reče gde u Brusu ima dobar burek. Posle doručka krenuh u potragu za tvrđavom Koznik. Prvo odredište je selo Milentija koje se nalazi na oko 8 kilometara od Brusa. Pitah jednog meštanina kojim putem da idem dalje a on me poslao u selo Grčak i reče da tu pitam nekoga. Hvala puno, odoh. Posle 6 – 7 kilometara stižem u Grčak, malo selo sa nekoliko kuća. Nigde nikog, sem dva čoveka koja okopavaju baštu ispred svoje kuće. Upitah njih i jedan mi sve detaljno objasni, kao kada mi je Boban objašnjavao kako da stignem do Uvca. Veliko hvala i njemu. Još kilomater – dva asfalta i onda 6 – 7 kilometara tucanik. Malo me je umorio taj put, ali kada ugledah lepotu tvrđave sve se to zaboravilo. Stižem u podnožje tvrđave, dokle se vozilima može stići. Silazim sa motora i trčim ka tvrđavi od sreće. Lep uspon uskom stazom, a onda na nešto više od pola puta prelep vidikovac. Onako zadihan uživao sam u vetru i pogledu. Par fotografija i pravac tvrđava. Kada sam se popeo na tvrđavu bio sam i očaran i razočaran ujedno. Ne mogu da verujem da nešto onako lepo može da bude onako zapušteno. Trule stepenice, ograda, jedan objekat koji je napravljen od drveta u teškom je raspadanju, neko čudo na drvenim točkovima gurnuto u rupu i trune, od trave se na nekim mestima ne može ni prići do tvrđave. Jedna kamena ploča licem leži na zemlju… Pokušao sam da je okrenem ali nemam dovoljno snage da to učinim sam. Ali i pored svega toga srećan sam što sam tu. Uživam u pogledu, fotografišem, telefoniram sa majkom i pravim se važan… Posle dosta vremena provedenog tu krenuo sam polaku kući. Opet truckanje, a zatim asfaltom do Brusa i odmah za Blace. U Blacu sam sipao gorivo a radnici na pumpi su me počastili slatkišima. Malo sam popričao sa njima i krenuo kući. Svratio do Pločnika na par minuta i to je to – eto mene kući. Ali sve to ipak nije moglo da se završi bez jedne uspomene koja će me sećati na to putovanje dokle god je ovaj motor u mom vlasništvu. Između Blaca i Prokuplja sam stao da nešto proverim na mobilnom telefonu i dok sam stajao u mestu meni padne motor. I ‘ajde što padne nego mi je iskliznuo iz ruku kada sam ga podizao sa zemlje pa mi tu padne ponovo. Na 30 kilometara od kuće, što bi rekli “pred vratima”. Srećom, oštećenja su vrlo mala, polomljena je ručica kočnice i ima par ogrebotinica na agregatu. Ma samo da smo živi i zdravi, biće para pa ćemo kupiti mlađi i bolji. Na kraju samo jedno imam da poručim bajkerima, a i onima koji to nisu ali vole pustolovine: putujte ljudi, lepo je. To nam ostaje za ceo život. Živeli!
 Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
 Koznik
Koznik
 Koznik
nebo
Koznik
Koznik
Koznik
Koznik
Smrt mušicama!!!
 Smrt mušicama!!!
Preuzeto sa http://bambidesilovo.blogspot.rs/2017/11/2015.html
English