Putopis.Od Beograda do Močila preko Mostara i Trebinja, by makikt

screenshot_12Autorka: Makikt, Beograd

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

Sve je počelo idejom da uzmem par slobodnih dana, spojim ih sa uskršnjim praznicima i tako dobijem desetak dana odmora. Plan je bio da praznike provedem sa porodicom a onda u utorak 03. maja krenem za Crnu Goru do mog sela koje se nalazi kod Manastira Morače.

Ali kojim putem?

Prošle godine sam išla poznatom trasom Beograd-Zlatar-Bijelo Polje-Kolašin-Podgorica.

Ovaj put sam želela da proširim rutu, da vozim nekim novim putevima kojima pre nisam prošla, da vidim neka nova mesta i na kraju stignem na odredište. A za sve to sam imala više nego skroman budžet na raspolaganju. Trebalo je uklopiti želje i realnost. A tu je bila i vremenska prognoza koja mi nikako nije išla na ruku. Kako se približavalo vreme polaska kiša je skoro svaki dan padala a temperatura bila sve niža. Za razliku od onako sunčanog aprila maj uopšte nije obećavao.

Malo sam istraživala po forumu, čitala putopise kolega koji su već vozili kroz Bosnu i na kraju  napravila rutu.

Odluka je pala da idem autoputem do Rume a odatle preko Zvornika do Foče. Tu sam mislila da skrenem ka Nevesinju i odem do Mostara. Nikad ranije nisam bila u Mostaru i želela sam da ga vidim. Od Mostara ću se vratiti na Trebinje i  kod H. Novog ući u Crnu Goru.

Ideja je bila da samo jednu noć spavam negde u Bosni a ostale u Crnoj Gori. Trebalo je pravilno podeliti kilometražu tako da prvog dana stignem do izabranog prenoćišta a drugog do Čanja gde ću da prespavam noć ili dve.

Pošto putujem sama a do Mostara ima oko 500 km, kolege su me savetovale da prespavam u Foči koja je 340 km od Beograda. Uzela sam i tu opciju u obzir tako da nisam unapred rezervisala smeštaj. Rešila sam da vozim pa dokle stignem.

Bosna mi je potpuno nepoznata, nikada nisam vozila tuda. Doduše pre par godina prošla sam delom ove rute kao suvozač, priroda i putevi su mi ostali u lepom sećanju.

Dan polaska se približavao, poslednje pripreme su obavljene, motor je spreman za put a i ja.

Stvari su u zadnjem koferu i rancu na sedištu koji sam zaštitila nekom nepromočivom navlakom i uvezala gurtnama sa svih strana.

Samo kiša da prestane i sve bi bilo skoro savršeno.

Prvi dan:

Svanulo je i to jutro. Sedam ujutru, nebo sivo, kiša pada, hladno je. Čoveku se ne mili ni da izađe napolje a kamoli da krene motorom na put.

Ja od glave do pete u šuškavcima, na rukama nepromočiva zaštita, bar sam se nadala da je nepromočiva.

polazak.jpg

 Sad nema odustajanja, krećem,  šta je tu je.

Vozim autoputem po planu do Rume a odatle preko Šapca do Loznice. Tu promašujem skretanje ali brzo nalazim put i nastavljam dalje.

Ništa ne vidim, kiša ne prestaje ali mi još uvek nije hladno. Srećom šuškavac čuva toplotu.

U Malom Zvorniku stajem na pumpi ali goriva nema.

Put od Banje Koviljače do M. Zvornika je loš, pun rupa. Ali ne smeta mnogo jer ne može brzo da se vozi od kiše.

Stižem do graničnog prelaza a tamo kolona automobila. Ne čekam, obilazim ih i niko se ne buni. Malo čudno me gledaju onako obučenu i mokru i verovatno se pitaju koja muka me naterala da po ovakvom vremenu vozim. Inače tog dana celim putem nisam srela ni jednog motociklistu. Valjda su  čekali neko lepše vreme za vožnju.

Gorivo kupujem na prvoj pumpi u Zvorniku i nastavljam dalje.

Put ide pored Drine, žao mi je što ne mogu više da uživam u prelepoj prirodi ali vidljivost je jako loša i moram da se koncentrišem na put i vožnju.

Već osećam da su mi rukavice skroz mokre, zaštita je propustila. Mokre su mi i noge iako imam navodno vodootporne čizme. Sad mi već postaje malo hladno.

Saobraćaj je veoma slab, uglavnom sam sama na putu. Ne vozim preko 80, ne može.

Prolazim Han Pjesak i penjem se ka Sokolcu. Tu počinju problemi.

Motor slabije vuče, štuca. Na jednoj krivini na usponu se ugasi. Probam da upalim, malo se muči ali upali i krene. Vozim dalje mada već naslućujem da problemi tek dolaze. Motor se sve više guši, da bi na kraju potpuno prestao da prima gas i ugasio se.

Na putu nigde nikoga, kiša pada, oblaci se spustili do zemlje. Nema ni kuća u blizini.

Probam da upalim, on upali ali ne prima gas i odmah se ugasi. Pokušavam ponovo, ali motor ispušta takve zvuke kao da palim traktor a onda počinje da puca i izbacuje crni dim kroz auspuhe. Katastrofa. Pomislila sam gotovo je, Moja Yamaha sa kojom sam prošla “staze i bogaze” je crkla.  A ne, neću je sada ostaviti ovde. Ona je mene verno služila i uvek vraćala kući gde god sam pošla. Neću ni ja nju sada ostaviti na ovom proplanku gde je nebo toliko sivo i tako nisko da imam utisak da mi dodiruje potiljak. Kroz glavu mi prolazi svašta. Nemam pojma šta se dešava sa motorom, ali da je dobro nije. Možda je gorivo bilo loše, ili je kiša pokvasila kablove ili voda ušla u rezervoar ili sve to zajedno i još po nešto. Pokušavam da smislim izlaz iz ove situacije. Imam AMS karticu za pomoć na putu ali ne čini mi se da bi to ovde bilo od velike pomoći.

Pokušavam ponovo da je pokrenem. Toliko puta zavrćem gas da motor izbacuje gorivo kroz auspuh. Ipak na kraju počinje po malo da reaguje na gas i ja polako krećem. Idem 20 na sat, pa se opet ugasi, upalim je, vozim dalje.

Sa svakim kilometrom motor ide sve bolje ali je to i dalje daleko od dobrog. Ja pojma nemam gde sam. Ne vadim navigaciju, suviše je mokro, hladno a ja sam promrzla i umorna. Ali sada već postoji nada da ću do negde stići. Dokle tačno to još uvek ne znam. Nadam se čudu, da će Yamaha da proradi i da ću nastaviti put kako sam planirala.

I nekako dolazim do Sokolca ali ne stajem tu. Razumno bi bilo da potražim majstora ali kolika je verovatnoća da ću ga tu naći, nikoga ne znam a snaga mi je već na izmaku. Lakše mi je da vozim dalje.

Kiša se smanjuje, konačno. Prolazim Rogaticu i onda se odjednom motor gasi i neće više da upali. Stojim pored njega, ne smem suviše da verglam da ne istrošim akumulator.

Sada već povremeno putem prolaze automobili. Jedan se zaustavlja i dva momka bajkera iz Višegrada pitaju da li mi treba pomoć. Baš sam im se obradovala. Itekako mi treba pomoć. Ja im objašnjavam šta mi se izdešavalo sa motorom. Gledaju i odmah ustanove da je nestalo goriva. Na kilometer satu piše da sam od sipanja prešla tek 151 km, inače sa punim rezervoarom mogu da pređem 300 km, što znači da je trošio 10 litara. Katastrofa.

Pomoć mi je stigla u pravi čas. Momci su otišli nazad do Rogatice, doneli gorivo, na guranje upalili motor i dali mi telefon majstora takođe motocikliste iz Foče da mu se javim da pogleda motor. Mnogo hvala Gordanu i kolegi. Kada se nađeš u takvoj situaciji kao ja tada, pomoć ovako dobrih ljudi je od neprocenjivog značaja. Vraća ti nadu da nisi sam ma koliko bio daleko od kuće.

U Foču stižem oko 18,30. Motor sada radi skoro kao da ništa nije bilo. Kiša je sasvim prestala.

Dok čekam Joju da dođe već razmišljam kako možda mogu da stignem i do Mostara to veče.

Stiže Joja , gleda svećice, rade sve četri, gas ok, ne trokira, nema nekih vidljivih problema.

On me savetuje da ne vozim dalje do Mostara nego da prespavam u Tjentištu, kafanu Makadam drži njegov prijatelj. Kaže umorna sam, već pada mrak a put do Gacka uzak i krivudav,a i mokro je, pa sutra da nastavim dalje. Joja je laf, pametno me posavetovao. Ovaj put sam poslušala. Već me stigao umor, više ni pravac ne držim kako treba. Od polaska sam pojela samo čokoladicu na nekoj pumpi .

 

Domaćin Slavko me dočekao kao svog najrođenijeg, založio mi vatru u sobi da se osušim i ugrejem, doneli mi čaj i večeru a Yamahu parkirali u garažu.

Tek kad sam skinula stvari sa sebe shvatila sam koliko sam mokra. Vatra se brzo razgorela, prija , greje i telo i dušu. Pokušala sam da sagledam situaciju i odlučim da li da odustanem od Mostara i idem pravo preko Trebinja za Crnu Goru. Šta ako problem sa motorom nije privremen, šta ako stane i ne može dalje? Zadnjih kilometara se činilo da dobro ide a i Joja me ohrabrio da je sada sve ok. Ipak ne želim da odustanem od planirane rute, idem za Mostar. Da li je odluka dobra videćemo sutra.

Bg_Tjentiste.jpg[/url]

 Drugi dan:

Budim se oko devet, pogledam napolje, opet kiša. Odlučim da ne žurim. Pakujem se, doručkujem, pozdravljam se sa domaćinom koji me zaista lepo ugostio i taman da krenem kiša prestaje. Dobro je, dan počinje da obećava.

Idem dalje. Juče nisam ništa slikala, nije ni moglo.

Sada kad kiše nema mada je još oblačno i magla se još uvek diže počinjem da primećujem veličanstvenu prirodu oko sebe. Put od Tjentišta ka Gacku je dosta uzak, krivina za krivinom. Sa desne strane teče Sutjeska brza, zelena a iznad planinski vrhovi još uvek u magli.

WP_20160504_001.jpg

WP_20160504_002.jpg
WP_20160504_003.jpg
WP_20160504_004.jpg
 Motor povremeno štuca, posebno na usponu ali ne gasi se, vuče.

Posebno lep predeo je kod mesta Fojnica i uopšte Nevesinje. Nekako pitoma priroda, puno zelenila, rečica koja kao da je neku urezao u livadu, krave koje ležerno šetaju po putu. Žao mi je što nemam ovih slika ali nisam htela da stajem, Yamaha je baš lepo radila, pa da ne pokvarim.

Stižem u Gacko, već je znatno toplije ali ja još uvek ne skidam šuškavac.

WP_20160504_010.jpg

WP_20160504_013.jpg
 Malo brže vozim, preko ograničenja i eto ga policajac izlazi iza žbuna i maše da stanem.

Ha, setim se da je pisalo na forumu da ih ima u Bosni i da zaustavljaju zbog prekoračenja brzine.

Stanem, skinem kacigu, on me pogleda, vidi žensko. Pogleda tablice i pita da li iz Beograda putujem ? Da, iz Beograda. Da li sam sama? Kažem sama. Malo se raspitivao, kako sama, gde idem i sl. A onda prokomentarisao uz osmeh “ Znači ti tako sama voziš i obilaziš gradove,  samo nastavi, vozi pažljivo i srećan  put.” Dokumenta mi nije tražio a ni brzinu nije spomenuo.

Stižem u Mostar oko dva. U gradu vrućina, oseća se da more nije daleko.Ja još uvek u šuškavcu, hoću da prokuvam. Brzo nalazim Stari grad. Parkiram na nekom privatnom parkingu, 5KM parkiranje i da pričuvaju stvari a jaknu i kacigu mogu da ostavim na šanku kafića pored.

Raspremam se i krećem u obilazak.

Uh kako je dobar osećaj što sam ipak stigla do Mostara uprkos  iskušenjima i poteškoćama koje sam imala od početka putovanja.

Ispred mene je Stari most, ispod njega teče široka moćna Neretva a na levoj i desnoj obali mnoštvo prodavničica sa suvenirima u Starom gradu, lepo uređeni kafići i restorani na kaskadama uz reku. Na mostu i obali se skupilo puno turista, jedan momak se sprema da rekreativno skoči sa mosta. Nisam uspela da  slikam skok, uhvatila sam ga kad je već bio u vodi. Cela ta slika mosta, smaragdno zelene Neretve, gomile znatiželjnih turista, momka koji skače je zaista veličanstvena.  Zaista je vredelo doći u Mostar.
WP_20160504_020.jpg

WP_20160504_024.jpg
WP_20160504_027.jpg
 Već mi se vraća osećaj sigurnosti, negde unutra osećam da su problemi ostali iza mene. Yamaha i ja ćemo stići tamo gde smo krenule i bezbedno ćemo se vratiti kući.

Ne zadržavam se dugo u Mostaru, obilazim Stari grad, pravim par fotografija i krećem dalje.

Ima još dosta kilometara da se vozi tog dana.

P_20160504_145602.jpg

P_20160504_145647.jpg
P_20160504_145744.jpg
P_20160504_145942.jpg
P_20160504_150104.jpg
P_20160504_150150.jpg
P_20160504_150351.jpg
P_20160504_152538.jpg
                                            P_20160504_153350.jpg
 Kako je vreme postalo suvo i toplo motor radi bez greške. Povremeno mi se čini da je zvuk drugačiji, bučniji ali ne štuca, vuče dobro.

Prolazim Trebinje bez zadžavanja,ovaj put nemam vremena za obilazak, ulazim u Crnu Goru, idem ka H. Novom. I onda ispred mene izranja zaliv. Volim taj prvi trenutak kada ugledam more. Nekako je sve u tom kratkom trenutku, kao da je to ono što sam čekala, ono ka čemu sam išla. I sad je tu ispred mene, na dohvat ruke. Uvek mi ta slika ispuni dušu nekim posebnim zadovoljstvom. Stala sam da napravim fotografiju divnog zalaska sunca.

WP_20160504_035.jpg

 Čim sam ušla u Crnu Goru sve je bilo u redu, tu sam kao kod kuće. Vratio mi se mir i samopouzdanje. Ovde su poznati putevi, poznata mesta a opet svaki put mi je iznova uzbudljivo. Ovde  ako se nešto nepredviđeno desi imaću koga da pozovem.

Vozim lagano uz obalu, uživam. Zelenika, Đenovići, Kamenari. Ukrcavam se na trajekt pa nastavljam – Tivat, Kotor, Budva i dalje do Čanja.

WP_20160504_041.jpg

Između Budve i Bečića su radovi na putu a već je noć. A ja noću ne vidim baš najbolje i desilo se da u jednom trenutku put prelazi u dve trake a kako smo se svi kretali levom jer je desna bila zatvorena ja nisam na vreme uočila i ušla sam u traku za suprotan smer. Srećom brzo sam uvidela grešku a nije ni bilo vozila iz suprotnog smera inače ko zna šta bi se desilo.

Vožnja pored obale opušta, miriše more, svetla se presijavaju u vodi, sve je lepo. Već je odavno pao mrak, ali ne marim . Bez žurbe stižem u Čanj do moje druge destinacije na putu.

U Čanju spavam u ujakovoj kući. Sezona još nije počela, kuća je još uvek prazna i potpuno moja.

Unosim stvari, raspremam se. Javljam da sam stigla. Sada već ima dosta onih koji prate moje i Yamahino kretanje uključujući i nove prijatelje iz Bosne koji su mi pružili pomoć kada je mi je bilo najpotrebnije.

U Čanju uvek duva neki vetrić, a ispod kuće žubori potok. Pravi raj za odmor. Spavam totalno komirana  narednih jedanest sati.

Tjentiste_Mostar_Canj.jpg

 Treći dan.
Budim se, pojma nemam koliko je sati. Soba je totalno zamračena. Podižem roletne a napolju predivan sunčani dan.

Kakva radost, konačno sunce.

Iznosim čizme napolje da se suše, još uvek su iznutra mokre, na brzinu nešto jedem, oblačim laganiju garderobu i patike i krećem malo da se vozim uz obalu do neke plaže da se malo izležavam i sunčam.

Vozim nazad ka Budvi ali mi za oko zapada Sveti Stefan pa se spuštam do njega. Na plaži ima po koji turista, sunčaju se, niko se ne kupa, čak ni Rusi, voda je još uvek hladna. Prošetala sam stazom do Miločera, napravila nekoliko fotografija i nastavila dalje.

P_20160505_142456.jpg

P_20160505_143349.jpg
P_20160505_143427.jpg
P_20160505_143436.jpg
                                              P_20160505_143920.jpg
P_20160505_144142.jpg
 Pošto sam kasno krenula nisam mogla daleko da idem, zaći će mi sunce pa od sunčanja ništa. A baš bi mi prijalo da malo ugrejem kosti u koje se protekla dva dana uvukla hladnoća.

Vuklo me da odem do poluostrva Luštica, da napravim krug od Radovića, Žanjica, Rosa do Krašića ali ipak to ostavljam za neku drugu priliku i parkiram se na Jazu.

Volim pesak i široku plažu, u stvari volim svaku plažu.

Ovde ima nešto više ljudi i dece. Svi su raspoloženi. Ima čak nekoliko hrabrih koji su ušli u vodu i glasno se teše kako nije uopšte hladno.

Voda je bila ledena, ja sam samo umočila palac i vratila se na pesak da se sunčam.

Povremeno napravim po neku fotografiju. Uživam.

[P_20160505_153817.jpg

                                      P_20160505_154914.jpg
 Kasno po podne odlazim do Budve. Prošetala sam kroz stari grad, pored obale, sedela na molu i slušala muziku iz obližnjeg kafića, a onda gledala zalazak sunca.

Motor je za to vreme parkiran na trotoaru pored kućice za naplatu parkiranja na obližnjem parkingu. Na primorju ima dosta motora, ne samo lokalnih. Ima i stranaca na proputovanju a i onih koji su kao i ja došli da neki dan provedu na moru.

P_20160505_172133.jpg

P_20160505_173428.jpg
                                     P_20160505_173747_BF.jpg
P_20160505_174429.jpg
P_20160505_174709.jpg
P_20160505_185609.jpg
 Oko devet sati se vraćam u Čanj. Usput sam svratila u prodavnicu da kupim nešto za večeru i doručak.Cene u većim marketima su slične kao kod nas.

Ovaj dan je bio dan za odmor i uživanje. Iako je bilo lepo ipak odlučujem  da sutra ujutru krenem dalje, ka selu.

Četvrti dan:

Canj_Man_Mora_a.jpg

Pakujem se i krećem kroz tunel Sozina ka Podgorici. Usput stajem kod vulkanizera da proverim pritisak u gumama pošto su mi pre polaska puštale na ventilima. Ali to sam još u Beogradu sredila tako da su gume ok.

Na izlazu iz Podgorice svraćam opet u market da se snabdem namirnicama za naredna tri dana, u selu nema prodavnica. U Podgorici je uvek sparno. Vrućina ubija, gotovo mi je pozlilo. Opet na sebi imam svašta jer nemam mesta gde višak stvari da spakujem.

Vozim kroz kanjon Morače, veličanstvena reka, meni mnogo draga.

Krivina za krivinom, par tunela loše osvetljenih. Kiša opet rominja ali ne može da mi pokvari raspoloženje. Približavam se kući u Močilima. Tu je moja sigurna luka, moje mesto za oporavak i obnavljanje energije.

I tako stižem do mosta na Pjenavcu. Posle kraćeg zadržavanja kod rođaka krećem uz brdo.

Put je skoro do kuće asfaltiran. Uzak je i nepregledan ali je asfalt.

Međutim zadnjih dvesta, trista metara je krupan makadam. A tu je i uspon sa krivinom.

Nikada nisam sigurna da ovo parče puta mogu da pređem a da ne padnem.

I  tako i ovaj put, pokušavam najopreznije što mogu bez naglih dodavanja i popuštanja gasa da provezem ovu deonicu. Taman kad sam pomislila dobro je stigla sam, ispred same kuće kada je trebalo da skrenem na travu iz nekog nepoznatih razloga odlučim da se zaustavim. Kakva greška, desna noga nije imala oslonac, motor se nagnuo i oborio me. U sekundi sam bila na zemlji a on preko mene. Noga mi je ostala zaglavljena ispod. Motor još radi, gasim ga i otkopčavam čizmu da izvučem nogu. Sreća da skoro uvek nosim punu opremu pa nije bilo povrede. Inače da sam bila kojim slučajem u patikama sad bi noga bila možda polomljena a u krugu od 40 km nema lekara. Eto šta sve malo odsustvo koncentracije može da napravi.

U mojoj kući u selu niko ne živi a ni u okolnim kućama odavno nema stanovnika, stari su umrli a mladi otišli u gradove. Ovim putem retko ko prolazi, jedino kada neko ide na groblje ili poneko dođe vikendom. Znači nema nade da neko naiđe i pomogne mi.

Sama ne mogu da podignem motor, ne mogu ni da ga pomerim. Vidim da je okrnjen desni ćošak prednje maske i polomljen retrovizor. Levi je ogreban još ranije.  Ne mogu da vidim ima li još nekih oštećenja.

Sreća da je brat bio dole kod tetke na magistrali pa ga zovem da se popne da mi pomogne.

Dok ga čekam nerviram se što se to desilo. Ljuta sam na sebe što nisam bila pažljivija.

Krivo mi je zbog motora. On me tamo na Sokolcu nije izneverio, dovezao me dovde a ja sam dozvolila da mi padne, razbije masku i ko zna šta još.

Dok grdim samu sebe brat stiže. Sreća ništa više nije polomljeno a i ovo nije tako strašno kako mi se u prvom momentu učinilo. Uspravlajmo motor, podižemo ga na štender. Pali bez problema. Dobro je.

Ovaj događaj mi je pokvario radost dolaska u Močila.

Kao što sam ranije napisla, ovo je ono mesto na zemaljskoj kugli gde se osećam smireno, srećno i ispunjeno, mesto gde pronalazim samu sebe  i kako moj brat voli da kaže, punim svoje baterije.

Međutim harmonija se poremetila padom. Toliko isčekivani mir i rasterećenje zamenili su neka teskoba i nesigurnost.

Čitavo pre podne sledećeg dana sam provela obilazeći oko motora, tražeći da nisam slučajno propustila da uočim još neku ogrebotinu, pokušavajući da mu privremeno namestim retrovizor, bar da posluži za povratak ( na njemu je i migavac).

A onda sam odlučila da ga spustim do početka asfalta ispred komšijine kuće i tu ga ostavim do povratka. Tako ću prestati da razmišljam o padu a i izbeći mogućnost da mi preksutra ujutru kad krenem nazad kući opet padne.

Ostala dva dana sam provela u selu.

Sama, bez buke i civilizacije, okružena mirom koji su remetili jedino zvuci prirode ( šum vetra, pucketanje vatre iz šporeta, tapkanje kiše po krovu, cvrkut  ptica do kasno uveče, zujanje insekata) pokušala sam da povratim poljuljano samopouzdanje.

P_20160507_124306.jpg

P_20160508_120740.jpg
                                  P_20160508_123145.jpg
P_20160508_123206.jpg
P_20160508_123514.jpg
P_20160508_123647.jpg
                                             P_20160508_123737.jpg
P_20160508_154725.jpg
P_20160508_154808.jpg
 Sedmi dan:

Ponedeljak ujutru je bio predviđen za povratak. Prvobitni plan je bio da se vraćam preko Durmitora.

Ali kad sam ustala oko šest i pogledala kroz prozor, napolju je bilo tmurno, padala je kišica a od magle se ništa nije videlo. Katastrofa. Pomislila sam, zar sam baš takav baksuz da ću i u povratku da kisnem i smrzavam se.

Taman kad sam odlučila da idem pravo za Beograd pošto je u utorak trebalo ići na posao, posle prvih par krivina, čim sam prošla manastir Morača granulo je sunce. Kao da je neko gumicom obrisao oblake, nebo je postalo svetlo i čisto a sunce je nesmetano zasjalo.

Kakva radost.

U momentu menjam plan i kod Mioske skrećem na put za Šavnik.

Sa svakim kilometrom mi raste adrenalin i vraća mi se raspoloženje.Oni slatki leptirići igraju u stomaku, ono kad ideš ka nečemu što te neopisivo raduje.

Nebo je kristalno čisto, na njemu samo po koji beli oblačić.

Savršeno.

Put za Šavnik nije baš najbolji, većim delom u senci od planina, ima puno vode koja se sliva i odrona kamenja.

Sa leve strane puca pogled na vrhove pod snegom okupane ovim lepim jutarnjim suncem.

WP_20160509_003.jpg

WP_20160509_004.jpg
WP_20160509_005.jpg
WP_20160509_007.jpg
WP_20160509_010.jpg
WP_20160509_011.jpg
 Uživam u prizorima. Vreme je stalo, zaboravljam da sutra radim, da treba požuriti kući. To uopšte nije više važno. Postoji samo ovaj trenutak.

Približavam se Durmitoru, priroda je prelepa, sve je savršeno.

Slike govore više od reči

P_20160509_093703.jpg

                                P_20160509_093855_BF.jpg
P_20160509_094153.jpg
P_20160509_094158.jpg

Ipak je ovo bio onaj savršen trenutak kada se sve kockice sklope. Obično ga tražimo na očekivanim mestima, događajima, u bliskim osobama a onda kada se on pojavi neočekivano, njegova snaga i energija te potpuno ispune. Tada ti se čini da možeš sve. Više ništa nije daleko ni teško. Nestanu dileme i sumnje, širom otvoriš oči pa mnogo jasnije i dalje vidiš.

Na moje putovanje više ne gledam kroz poteškoće koje su me pratile. Naprotiv to je bilo jedno veoma uzbudljivo i uspešno putovanje. Ni jedan deo planirane rute nisam morala da promenim, ništa nisam preskočila i to mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo.

Od Durmitora  zapravo počinje povratak kući.

Lagano, bez žurbe spuštam se sa Žabljaka na most na Tari.

Tu ne može a da ti ne zastane dah od lepote i snage reke i prirode oko nje.

Stala sam na kratko da se slikam. Veoma malo turista ima ,ponedeljak je deset sati ujutru.

Par trenutaka sam uživala u miru koji pruža ovo mesto a onda pravac Beograd.

P_20160509_103720.jpg

                                  P_20160509_104044_BF.jpg
P_20160509_104206.jpg
                                             P_20160509_104653.jpg
P_20160509_104703.jpg
P_20160509_105112.jpg
P_20160509_105121.jpg
                        P_20160509_105211_BF.jpg
P_20160509_105242.jpg

Celim putem me je pratilo sunce.

Na Kokinom Brodu sam napravila malu pauzu, da jedem i odmorim se a onda nastavila za Beograd.

P_20160509_132614.jpg

P_20160509_132906_1_p.jpg
                              Man_Moraca_Zabljak_Jabuka_Beograd.jpg
 Stigla sam kući oko 18h, srećna i zadovoljna. Yamaha je sa junačkim ranama parkirana u garažu da se zasluženo odmori do neke nove vožnjice.

Biila je ovo lepa avantura koje ću se rado sećati i koja će mi grejati srce kad god mi zafali topline.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

English