Putopis. Od Tirane do Nirvane by Pustolov

screenshot_2

 

Autor: Pustolov, Zemun

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

Ova priča zapravo je nastavak teme Odeljenska zajednica na ekskurziji“ i počinje onoga dana kada smo Boxi i ja ostali sami, u sred Malog Stona, prepušteni jedno drugom na milost i nemilost. Oboje puno očekujemo od ovog putovanja, kome se već dugo radujemo.

Boxi je ovo prvo duže putovanje na suvozačkom sedištu. Istrpela je „mušku“ vožnju, da ne kažem „divljanje“ kolone, naročito deonicu od Jajca doMostara. I duge vožnje, i kratke pauze. Iako je bila jedino žensko, nismo je osetili. Bravo Boxi!

To jutro otputovali su prvo Mile Fazer i Zoki za Pulu, a ekipa sa severa Evrope Milan, Gajo i Mile polako jadranskom „cestom“, ka Dolomitima i dalje kući. Konstatujemo da su obe ekipe sjajne: Miletovog druga Zokija kao da znamo 100 godina (a Mileta već znamo), a severnoevropska ekipa funkcioniše kao sat – svi za jednog, jedan za sve! Fantastični momci!

IMG_6537.jpg

IMG_6575.jpg

Pošto je prethodnih dana tempo bio žestok, dogovor je da smanjimo gas i pravimo češće pauze.

Polako se pakujemo i krećemo vrlo lagano oko 10 časova.

IMG_6578.jpg

Rezervoar je ostao prazan, posle 40-ak Km. na rezervi, i molim Boga da ne stanemo na putu. Vozim u 5.-oj, mali gas, kvačilo na nizbardicama, i posle 5-6 Km. stižemo na Jadransku magistralu. Desno je Dubrovnik, pravac kojim idemo, a mi skrećemo par stotina Metara levo, ka Splitu, sipamo gorivo i krećemo ka Dubrovniku!

Ubrzo sledi slikanje na jednom stajalištu.

IMG_6594.jpg

IMG_6595.jpg

Stižemo do Dubrovnika. Prvi utisak je zaista Impresivan most sa zapadne strane grada, koji nosi ime Franja Tuđmana. Prvi put ga vidim.

IMG_6601.jpg

IMG_6618.jpg

Već tu „vrebaju“ turiste nudeći smeštaj. „Mudra starina“ nam prilazi. Popričali smo malo sa njim, on nas je slikao i dao nam svoju vizitku. Kada smo krenuli posle par desetina metara smo zastali, on se ponovo pojavio niotkuda i prišao sa identičnim rečima, kao da nas prvi put vidi. Valjda nas nije prepoznao pod kacigama, iako se raspitivao o našem putovanju…..

IMG_6619.jpg

Ulazimo u Dubrovnik. Prilazimo starom gradu. Naviru nam uspomene. Veći deo detinjstva letovao sam na Dubrovačkoj rivijeri, Boxi je bila jednom. Ne pamtim ovakav metež i gužvu, ni u špicu sezone. Mnogo je turista. Previše… Naročito „kosookih“ – naoružani su kamerama, fotoaparatima, i naravno – selfi stikovima sa Iphone-ima. Nema mesta za parking, iako su cene parkinga visoke. Uspeli smo da nađemo mesto na par metara od kapije grada. Gotovo neverovatno. Poneo sam sajlu za vezivanje kaciga i jakni, ali nisam ključ od te sajle. Poneo sam i lanac sa katancem, ali katanac je predebeo i ne može da prođe kroz lanac. Bravo majstore, kažem sebi! Krećemo u stari grad sa jaknama i  opremom u rukama…  Dogovaramo se da ništa ne sme da nam pokvari raspoloženje u ovom prelepom gradu.

IMG_6620.jpg

Vreme u Dubrovniku je bilo idealno – ni toplo, ni hladno, sto nam je bilo jako bitno s obzirom na to da je plan da ovde ostanemo par sati. Namera nam je bila da se malo promuvamo po Stradunu, da se slikamo par puta za uspomenu i da popijemo kapucino u nekoj lepoj basti…. Kako smo planirali – tako je i bilo. Posle šetnje seli smo u baštu pored mora, i kao dva guštera upijali sunce.

IMG_6624.jpg

IMG_6629.jpg

IMG_6688.jpg

IMG_6690.jpg

Dosta je bilo, putovanje nas zove dalje! Odlazimo do motora, oblačimo jakne, stavljamo kacige i sedamo na Violetu koja nas je verno čekala na parkingu… Nije joj falila ni dlaka s glave, a ni kornjaca okacena na volanu.

Moramo da napomenemo da je izlazak iz Dubrovnika bio jako mučan i naporan. Jedna reč koja opisuje ovaj predivni grad je – GUŽVA! U saobraćaju vlada veliki haos. Kolona stoji, sunce pžzi,  ja se nerviram pod punom opremom, Boksi me kulira… Konacno napustamo Dubrovnik i izvlačimo se iz gužve, srećni sto smo se domogli magistrale i otvorenog puta.

Pamtim dobro deonicu do Cavtata  i vozače lokalnih autobusa koji su volan vrteli jednom rukom, dok su se drugom drzali za  šipku da ne ispadnu iz sedista. I putnici su, naravno, morali da se drže. Činilo mi se tada da su svi neostvareni reli vozači, pa mi je posmatranje te veštine teranja autobusa do krajnjih granica, donekle odvlačilo pažnju odpejzaža. Vozim polako  i ako je put prazan, a grip fantastičan. S obzirom na to da smo se u Dubrovniku zadržali poduže, preskačemo Cavtat, po meni najlepse mesto na Jadranu. Jeste subjektivno, ali i ambasador Montgomeri, svojevremeno „gazda“ u regionu,  je to mesto izabrao za svoje utočište.

Jos u Dubrovniku smo primetili da oblaci idu na istok. Put je sve vlazniji, ali kišu izbegavamo. Na prelazu zatičemo nekokiko motorista u kišnim odelima. U CG putevi su potpuno mokri – srećom, promašili smo jak pljusak. Prolazimo Herceg Novi, ulazimo u Bokokotorski zaliv. O trajektu ni ne razmišljamo, nastavljamo dalje, stajemo blizu Perasta i slikamo se tako da se vidi ostrvo Svetog Đorđa i Gospa od skrpjela.

IMG_6700.jpg

IMG_6699.jpg

Dolazimo do Kotora i parkiramo Violetu ispred zidina starog grada. U Kotoru smo ostali nekoliko sati, proveli divno popodne i pojeli sladoled.

IMG_6715.jpg

IMG_6719.jpg

IMG_6722.jpg

IMG_6726.jpg

IMG_6740.jpg

IMG_6746.jpg

IMG_6754.jpg

U Budvu ne svraćamo, ali to nije dovoljno da izbegnemo haos. Kao da je tema ovog putovanja: “Veliki infrastrukturni radovi u regionu”. Jer, nijedne nismo preskočili, ali o ostalim – kasnije.

Kod Budve se radi i gradi, mi grad prolazimo oko 4 – 5 sati popodne, u vreme špica, a magistrala je zakrčena građevinskim mašinama, i kilometarske kolone se propuštaju jednom trakom neizmenično preko neke zemlje i kamenja. Najmanje sat vremena sam “dobio” vozeći između kola i po trotoaru, ali i pored toga, zadržali smo se više od sat vremena, samo u tranzitu kroz taj grad.

Odmaramo kod Svetog Stefana. Nailazi, takođe da se slika, momak sa malim skuterom od 50 kubika. Guma mu se skroz “učetvrtastila” – kao valjak, ali on kaže da je to za ravnicu OK,. Ovde mu je posao blizu smeštaja, pa nije ni važno. Moped je doterao vozom, a ovde radi preko sezone u nekom restoranu. On nas slika. I mi njega.

IMG_6766.jpg

IMG_6769.jpg

Na ulasku u Bar, nova, veličanstvena crkva!

IMG_6786.jpg

Odlazimo u centar, nalazimo restoran sa netom ispred kojeg možemo da parkiramo motor i klopamo.

E tu sad stvar, što bi rekao Dr. Lovegood u onom filmu, “počinje da se lomi”:

Kuda ćemo i šta ćemo, već je pola osam uveče?

Sa pričom smo zastali prvog dana putovanja, u Baru, u gore navedeno vreme.

Plan je bio da se tu noć spava u Tirani, ali prolazno vreme nam je slabo… Alternativa je da se spava u Ulcinju, pa sutra da se vozi do Sarande, sa kratkim razgledanjem Tirane. Gledam onaj put na GPS-u (IGO na Androidu), i nije mi baš sve najjasnije. Pitam osoblje u punom kafiću – niko ništa ne znna: Koliko god da im je ta granica geografski blizu, toliko je i daleko: “E, ne znam ti ja ništa o tome, nikada tamo nisam bio….”. Na kraju prilaazim trojici mlađih momaka za jednim stolom, oni oduševljeno i vrlo ljubazno  daju krajnje precizne podatke: “Kreneš tim putem desno iz centra, i onda ti put ide u brda. Put je jako uzak i možeš da pomisliš da si pogrešio, ali nisi – to je to. Ideš samo pravo, prelaz Vladimir, odatle za Skadar. Pređeš most sa desne strane, u Skadru pratiš znak za Tiranu  i ne možeš da promašiš!”.

Krenusmo. Put je uzak, ograde imanja su često na samom putu, tako da se negde vozila teže mimoilaze. Usput ima vše manjih naselja. Ljudi se, čini se, bave pretežno stočarstvom. Na pola puta do granice, već je noć. Kako se približavamo granici, naselja su veća i malo življa, a put potpuno nov na dvadesetak Kmod granice. Iznenađuje intenzitet saobraćaja u tim malim mestima  u večernjim satima – oseća se da se približavamo prelazu. Na granici, koja je ovde zajednička, Crnogorsko – Albanska, pozivaju nas preko reda, uskim putem između kućice za kontrolu pasoša i zgrade. A gužva je prilična: Uglavnom kombiji, čini se da se ozbiljno trguje, Boga pitaj kojom robom u kom pravcu.

Prolazimo i ulazimo u Albaniju. Oseća se promena. Naselja su veća i ima ih više. Takođe živo i posle deset sati uveče. Brojne kafanice imaju pune parkinge. Pešaci na ivicama kolovoza, trotoara nigde. Uličnog osvetljenja takođe nema. Put solidan, ali treba žestoko paziti na decu, ostale pešake i bicikliste. Čini se da je neki lokalni običaj da se vozilo ostavi u suprotnom smeru sa upaljenim dugim svetlima. To stvarno smeta. Vozimo polako i ne verujemo koji je stepen nekog čudnog meteža na tom putu.

Bez promena je do Skadra. Žao mi je što taj lepi grad nismo videli po danu, ali na samom ulazu u grad su  iznikla dva ogromna, nova objekta, od 5- spratova, usred ničega, izgrađeni sa dosta neukusa. Posle toga skrećemo desno i prelazimo most. Sa druge strane mosta je lepo uređen kružni tok, hoteli, restorani i luna park, koji upravo radi punom parom.

Pravac Tirana je valjano obeležen  i mi krećemo na jug.

Put je odličan. Da nije toliko hladno vozio bih brže, ovako smo na oko 110 Km/h.

U Tirani i Draču sam bio nekoliko puta pre par godina, poslom, kolima. Moja iskustva su bila pozitivna. Ali tada sam primetio nešto, o čemu sa čitao i na ovom Forumu, što se od onda nije promenilo: Ogromne gužve na prilazu gradu, kao posledica radova na putu, već na 30-ak Km od grada!. To izgleda ovako: Voziš 120 ili više, i odjednom dolazi deo puta sa satruganih 5 Cm asfalta. Kočiš, jer je racionalna brzina da se sa toga siđe i na asfalt ponovo popne, oko 5 Km/h. I tako – „svako malo“. Normalno je, naročito za velike kamione, da pređu u suprotnu traku, kako bi izbegli tu diletaciju. Gužva nesnosna! I tako u dužini od oko 10-15 Km do samog predgrađa Tirane.

Na periferiji grada ulazimo u ulicu dugu nekoliko kilometara, široki bulevar sa drvoredom na sredini. Nema ulične rasvete. Stižemo do centra, prolazimo kroz tunel  i izbijamo na lep široki bulevar, koji oko 11 sati uveče ima dosta vozila. Stižemo u centar  i uz pomoć GPS-a nalazimo naš smeštaj, rezervisan u Baru preko Bookinga, na svega par stotina metara od centralnog gradskog trga. To je manja kuća, koja ima desetak soba. Vlasnici ljubazno otvaraju vrata omanjeg dvorišta i mi Violetu parkiramo unutra. Raspakivanje!

Putovanje nam ne da da pišemo. Biće vremena za to kada se vratimo u Zemun.

Mi smo već tri dana prilično južno: Geografska širina približna Siciliji i Gibraltaru, južnije od severne Afrike – Metoni na jugozapadu Peloponeza.

Prelepa venecijanska tvrđava:

IMG_7436.jpg

IMG_7599.jpg

IMG_7644.jpg

IMG_7657.jpg

Sutra na istok: Koroni, Kalamata, Monemvasia….

20160525_074333.jpg

Stigli u Monemvasiu.

Put je bio fantazija, naročito deonica Kalamata – Sparti!

IMG_7774.jpg

IMG_7777.jpg

IMG_7799.jpg

IMG_20160525_153122.jpg

Monemvasia:

IMG_20160525_191753.jpg

IMG_20160525_192419.jpg

IMG_20160525_195009.jpg

IMG_20160525_201940.jpg

IMG_20160525_192906.jpg

IMG_20160525_202902.jpg

IMG_20160525_202953_1.jpg

Do sada oko 3000 Km od polaska. Vreme je da se kreće polako na sever.

Nekoliko o reči o trećem, najvažnijem i najzaslužnijem članu naše male ekipe: Violeta je rasna gradska devojka, malo opterećena nekim detaljima koje joj kvare estetiku zarad funkcionalnosti. Reč je naked XX-u (CBR 1100 XX), sa malo manje konja, više obrtnog momenta i bez oklopa, i sa samo 5 brzina. Agregat, ubrizgavanje, izduv i vešanje su isti kao kod starijeg brata, XX-a. Kršteno ime Honda CB 1100 SF X 11, a Violeta od Milošte. Dodat joj je rol bar, vizir i nosači tri kofera. Tako je rasna lepotica osposobljena za duže ture. Vuče a zamalo i koči isto i samo sa jednim vozačem, i sa suvozačem i teretom. A od tereta trenutno ima: dva bočna kofera sa po 22-23 Kg, top case sa 25-27 Kg, na njemu velika Louis torba sa 7-8 Kg, plus tank torba. Nije baš po specifikacijama proizvođača …. ! Nije značajno povećala potrošnju pod ovolikom opterećenjem. Za 2800 Km, u krajnje zahtevnim uslovima vožnje, potrošila je 2 dl ulja (kao novi BMW do Bukulje  ;) ). Inače, uglavnom se ni ne doliva između dve zamene ulja,  možda zato što je ova sjajna devojka u najboljim godinama – 2000. godište.

Malo da se vratimo u realno vreme:

Danas od Monemvasie, preko Sparte na Tripoli. Put do Sparte lep, ali od Sparte do Tripolija – Fantazija!

Zatim Korint (moreuz), pa Atina.

Smestili se u hotel u centru grada.

Tripoli (nije u Libiji):

IMG_7836.jpg

IMG_7857.jpg

Korintski moreuz, ka Jonskom

IMG_7961.jpg

i ka Egejskom moru:

IMG_7915.jpg

Ko zna zašto je ovaj natpis kod mosta na mađarskom jeziku, neka ćuti (da nam ne kvari “fabulu”), jer priča o tome sledi u nastavku….

IMG_7948.jpg

20160526_155052.jpg

IMG_7974.jpg

IMG_20160526_200535.jpg

IMG_20160526_200549.jpg

IMG_20160526_201523.jpg

IMG_20160526_212008.jpg

IMG_20160526_220645.jpg

IMG_20160526_224612.jpg

Danas auto putem do Skale (u visini severa Evie) na plažu, zatim starim putem Lamia – Larisa (super!), spustili se na more opet i do Soluna. Smestili se u centar grada.

Skala

IMG_8027.jpg

Larisa

IMG_8044.jpg

Solun

20160527_194733.jpg

IMG_20160527_215508.jpg

IMG_20160527_235309.jpg

Evzoni

IMG_8065.jpg

Skoplje

20160528_140101.jpg

20160528_141730.jpg

IMG_8117.jpg

IMG_8139.jpg

IMG_8190.jpg

Guma….

20160528_151155.jpg

je pukla pre isključenja za Leskovac:

IMG_8230.jpg

Slobodan, jedini moto vulkanizer u Nišu, čiji sam broj 063/8-777-039 našao na netu, odmah pristaje da dođe do mene, na auto put 50 KM od Niša, ali na sreću za tim nije bilo potrebe.

On me sačekuje u centru grada, sa drugarom Milanom, obojica voze motore, otvaraju radnju, koja se nalazi kod sportskog centar Čair, i to u 8 uveče. Skida točak, vulkanizira gumu. U međuvremenu se u radnji kuva vrhunski espreso, uz priču i zezanje.

IMG_8238.jpg

IMG_8249.jpg

IMG_8263.jpg

Momci RESPECT!!!  :care:  :care:  :care:

Puno vam hvala!!!

Sprej, običan Motulov, se pokazao iznad svih očekivanja: Brzo i lako je napumpao gumu. Jedino što su bile dve velike rupe, pa je sprej počeo da izbija na tom mestu kad je malo nabio pritisak. Dok se jedna rupa pritiskala prstom, druga se čepovala. Posle čepovanja, “ispustio” sam ostatak iz spreja. Dakle – sprej je odličan: Sa 140 Kg pozadi (suvozač i stvari), vozio sam oko “stotke”, preko 50 Km.

Sprej je izlazio na dve rupe, jedna pored druge. Jednu Boxi drži prstom, dok drugu čepujem. Posle čepujem i drugu i dopunim sprej.Kada sam ispraznio sprej, zavrteo sam zadnji točak na podignutom štenderu, u 5-oj brzini, na 200 Km/h, da bi se bolje “razlio”. Vulkanizer je lako, vodom isprao sprej sa gume, jer smo brzo stigli do njega.

Guma je ispustila na 170 Km/h na autoputu, veoma brzo. Osetio sam da “žvaće” pozadi, i bilo mi jasno o čemu je reč. Brzo sam počeo da kočim, ali zadnji deo je počeo sve više da “ljulja” posle kočenja. Prešao sam u zaustavnu traku, “raskavčio”, i nastavio malo lakše da kočim, samo zadnjom. Kad sam stao, guma je bila skroz bez vazduha. Vrlo neprijatno!
Sa takvom gumom nisam smeo do kuće, a zbog dve velike rupe, plašio sam se da je dopunim vazduhom, iako sam imao kapsule sa komprimovanim CO2 iz Louisa. Vulkanizer je rekao da su rupe baš velike i zalepio iznutra veliko parče, otprilike 4×10 Cm.

Naravoučenije: ne bih se makao bez:

1. spreja;

2. kompleta za krpljenje guma iz Louisa.

Bez toga ne kretati, ni po gradu.

A odakle rupe, ne razumem, ni za jednu, a ne za dve: Bili smo već nekoliko desetina Km na auto putu, koji je delovao idealno čsit, bez kamenja, šljake, bilo čega….

I u subotu uveče, u ponoć, Violeta nas je, Bogu hvala, bezbedno dovezla kući.

4500 Kilometara, veći deo regiona, bez ijednog problema. Probušenu gumu ne računam u probleme, to ide u rok službe.

Prljava, štrokava…..

Raskačismo čitavu “čergu” sa nje, to je potrajalo….

Kada smo sutra sve raspakovali i počeli da peremo stvari, čudili smo kako je sve to stalo na nju….

A od poslednje kontrole, 1500 Km ranije, nije bilo potrebe za dolivanjem ulja.

Potrošnja joj se kretala, na otvorenom, pod punim gasom, oko 7 L/100 Km pri 140, oko 7,5 pri oko 160 na sat. I više, na većim brzinama. Oko 7-7+ sa težom rukom na gasu po krivinama….

IMG_20160529_105427.jpg

Ne treba posebno da napominjem, Violeta i ja smo narednog dana otišli na zasluženi banjski tretman: temeljno puškiranje (7 žetona), kupanje lanca u petroleju, podmazivanje, itd…. Sinula je!

Samo putovanje nam nije dalo vremena za pisanje, pa smo priču prekidali i davali samo kratko – fotografije sa rute kojom smo se kretali.

Ovde smo zastali.

Nastavljamo, ovaj put u kontinuitetu i hronološki:

TIRANA

Budimo se i pravac grad. U samom smo centru, ali odlučujemo se da ipak prvo malo “bazamo”.

Moj prvi utisak je da grad ima neku mediteransku atmosferu. Gužva je velika, a i bicikl se koristi kao prevozno sredstvo.

IMG_6794.jpg

Odmah iznenađuje kontrast: nekoliko metara od bulevara modernog evropskog velegrada, nailazi se na urbanistički haos – zgrade su često “prenatrpane”, i to između starih kuća, bez ikakvog reda i smisla, i sa nedovoljno prostora za infarstrukturu neophodnu za taj broj stanovnika. Velika je šteta što ne postoji čak ni ideja da se stari objekti sačuvaju. Slike su iz samog, najužeg centra grada:

IMG_6800.jpg

IMG_6805.jpg

IMG_6804.jpg

Šetajući bez plana i ideje, nailazimo na pijacu. Vrlo živopisnu pijacu! Što bi rekli TV novinari – “slika govori više od 1000 reči”.

IMG_6808.jpg

IMG_6810.jpg

IMG_6814.jpg

IMG_6821.jpg

IMG_6825.jpg

IMG_6826.jpg

Na pijaci nailazimo na fantastičan kačkavalj, i kupujemo kilogram, kao i nešto suvog mesa: mesar rukom secka male komadiće i stavlja na vagu, ne bi li težinu “zaokružio”. Ponuda maslina je fenomenalna, i neverovatno su jevtine, uzimamo oko pola Kg, više vrsta.

A na obližnjem trgu, on spava, mirnim snom pravednika, u 10 sati pre podne.

IMG_6816.jpg

IMG_6819.jpg

Jedva smo se uzdržali da probamo onaj but, ali na slici se ne vidi i ne čuje roj muva oko njega….. A i onaj ker kao da žali za nekim svojim četvoronožnim prijateljem…..

u, između centralnog gradskog trga  i ove pijace, postoje zgrade koje su izgrađene bukvalno na sred ulice, i jedini način da se prođe je da se objekat obiđe ili da se prođe kroz neki pasaž u zgradi, ako ga ima. Nove desetospratnice pored “udžerica” nisu retkost, a ulice su često preuske.

Nastavljamo ka centru, i kod zgrade parlamenta, čovek odmara, ne spava, proučavajući dnevnu štampu…..

IMG_6863.jpg

Svojevremena  zanesenost velikom idejom svetskog proleterijata nije zaobišla ni Albaniju: Parlament.

IMG_6856.jpg

IMG_6860.jpg

IMG_6861.jpg

IMG_6851.jpg

IMG_6836.jpg

IMG_6854.jpg

Centralni gradski trg je velik i lepo uređen, sa spomenikom Skednderbegu.

IMG_6855.jpg

IMG_6852.jpg

IMG_6830.jpg

U Albaniji je vrlo primetna koegzistencija islama, katolicizma i pravoslavlja: Iza džamije i katoličke crkve, nalazi se novi velelepni hram Albanske Pravoslavne Crkve.

IMG_6844.jpg

Krećemo ka crkvi, i usput nailazimo na ulične prodavce, kao u Srbiji 90-ih godina, koji prodaju sve i svašta, ali cigarete su glavni artikal, i kupuju se na ulici.

IMG_6879.jpg

IMG_6880.jpg

IMG_6881.jpg

IMG_6909.jpg

IMG_6911.jpg

IMG_6910.jpg

IMG_6914.jpg

Zahvalnost “krojačima” istorije…

IMG_6916.jpg

U povratku iz obilaska grada, u blizini smeštaja, uspeli smo da nađemo sjajnu pekaru, sa tradicionalnim albanskim pitama i kolačima. Doručkovali i smo, a Bogami, i poneli za put – neke tanke pitice, sa maslinama i sirom. Prodavačica u pekari ponosna je na svoju mašinu za sečenje hleba: Prihvatli smo, sa dubokim nerazumevanjem, njen predlog da nam iseče hleb, uvereni da nam predlaže da ga pakuje u celofan.

Evo fotografija koje opisuju današnu Tiranu: Udžerica sa satelitskom antenom, ispred koje je Mercedes, inače najzastupljeniji proizvođač automobila u toj “zemlji Mercedesa”… Ispred je novi hotel, a sa druge strane uske ulice bez trotoara – nova desetospratnica.

A  da baka viri kroz prozor, uopšte nismo primetili dok smo slikali.

IMG_6919.jpg

IMG_6923.jpg

Pakovanje, i pravac Saranda.

Ali, prvo svraćamo do obližnjeg Drača:

IMG_6930.jpg

IMG_6942.jpg

IMG_6934.jpg

Valona.

Mislio sam da je to pre svega, luka. Međutim, ovde se radi i gradi, u neverovatnom obimu: Mrkonjićeva Direkcija za obnovu zemlje bila bi malo dete za ove radove. Čak je i sam projekat „Beograd na vodi“, u svojoj najambicioznijoj zamisli – onoj koja je predstavljena u vidu makete, planirane da se realizuje u narednih 20-30 godina, neprimetna epizoda u odnosu na obim radova koji se, ovde i sada, obavljaju u Valoni. Najmanje 10 „Beograda na vodi“, jedan do drugog, je trenutno u fazi intenzivne gradnje. Na potezu od preko 10 kilometara uz samu obalu, pravi se put sa dve trake, široka šetališta, plaže se „otimaju“ od mora i nasipaju dopremljenim peskom. Sade se palme i borovi, stariji od platana na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu.

MARŠALOV PLAN! Pitanje je samo ko ga finansira?

Pritom, glavna gradska ulica, koja izlazi na more, široka je stotinu metara, sva u mermeru, sa fontanama i novim, grandioznim novoizgrađenim hotelima. Do te ulice se dolazi širokim bulevarom, sa drvoredom.

Da napomenem, da se uz sve navedeno, gradi, bukvalno na stotine velikih, lepih i modernih hotela.

Grad je potpuno razrovan najsavremenijom građevinskom mehanizacijom: Mašine su nove, “top of the line”. Ima ih nebrojeno mnogo i sve nešto rade. Radnika – mali milion!

Takođe i ovde postoje zgrade, nove i lepe, koje su pored rušljivih starih kuća. I ovde se od nove zgrade, na nekim mestima ne može izaći na plažu, jer je izgrađena na sred puta. Na nekoliko desetina metara od hotela sa 5 zvezdica pasu koze, ali: progres je neverovatan i to će se, siguran sam, vremenom rešiti.

Svedoci smo sistematskog, grandioznog infrastrukturnog poduhvata!

Ne znam koliko se o tome priča u albanskim medijima, ali da se to dešava u Srbiji, ne bi smo imali samo emisiju posvećenu tome, već čitav TV kanal.

Ovo umnogome objašnjava velike stope BDP za Albaniju u poslednje vreme, najviše u regionu.

Pokušavajući da se probijemo od gradilišta do mora, nismo, na žalost, uspeli ovo sve da sniimo. Stajemo na južnom kraju grada, pod snažnim utiskom viđenog.

IMG_6984.jpg

IMG_6975.jpg

IMG_6985.jpg

IMG_6968.jpg

IMG_6946.jpg

Krećemo na jug, dalje uz obalu, ka Sarandi.

Tankujemo na jednoj pumpi, na izlasku iz Valone. Punimo do čepa, naravno.

Pumpadžija je klasičan prevarant: Cene su mu navedene u Evrima, i po Litru i ukupno, na samim točiicama, a kada sam ga pitao – objasnio je da su to Leke i da ne brinem. Zabluda može i da košta….. Međutim, to gorivo se kasnije pokazalo kao vrlo problematično….

Krećemo na najlepši prevoj tokom našeg putovanja:

Krivudav put vodi preko planinskog masiva, uglavnom blizu mora. Usponi su često vrlo strmi, a krivine, naročito na samom početku, sa severne strane – lakat: kratke i spore (i strme), do te mere da mi u par navrata i nije baš svejedno sa suvozačem i čitavom čergom natovarenom na motor.

Srećemo nekoliko grupa motora, u oba smera. Uglavnom Nemci, pretežno GS.

Put i priroda su nestvarno lepi. Vožnja je sve zanimljivija.

Usput nailazimo na nekoliko manjih sela, koja neodoljivo podsećaju na Grčku. U selima su obično po dve crkve – pravoslavna i katolička.

Vozimo tako neko vreme i izbijamo na vrh masiva, odakle puca pogled na more.

Tu zatičemo stariji bračni par u mobil homeu, kako ruča. Mi sedamo za jedan “šumski” sto, i iznosimo svoje blagosti, sa pijace u Tirani – gozba može da počne.

Nailazi par Nemaca na dva motora, ona vadi profi foto opremu, pa je i nas fotografisla kada smo je zamolili.

IMG_6992.jpg

IMG_6996.jpg

IMG_6997.jpg

IMG_7003.jpg

IMG_6994.jpg

IMG_7005.jpg

IMG_7014.jpg

IMG_7034.jpg

IMG_7036.jpg

IMG_7048.jpg

IMG_7041.jpg

IMG_7039.jpg

IMG_7058.jpg

IMG_7059.jpg

IMG_7060.jpg

IMG_7063.jpg

Svraćamo na kafu u prvo mestašce na moru na koje nailazimo.

I ovde se radi i gradi.

IMG_7064.jpg

IMG_7066.jpg

A država se nije branila samo bunkerima….

IMG_7078.jpg>

IMG_7080.jpg

Da, to zaboravih da napišem: na svim većim trgovima i raskršćima van grada, su po 2 policajca, na stalnoj smeni. Vrlo čudno, ali korisno – veoma su ljubazni i predusretljivi.

Nastavljamo ka Sarandi, za koju smo ranije čuli  da je to mondensko  letovalište u Albaniji…ali, avaj!

Bilo je kasno, oko 21h, kada smo stigli u „mondensku Sarandu“ i odmah smo se razočarali. Ali, razočarenja Sarandom tek su tada i počela. „Kurva neverna“ (GSP navigacija na Android telefonu)  odvela nas je bez greške u navedenu ulicu gde smo bukirali smestaj. Međutim, prc! Ulica je dugacka oko 2-3 km, a kasnije se ispostavilo da je i duža od toga.  Kućni broj koji smo mi tražili je 83, ali IGO mapa Sarande nema kućne brojeve…ništa strašno, lako ćemo naći broj!!! Ne lezi vraže… toga broja nema, niti ima bilo kog broja na zgradama. Usput, ulica je na severnom obodu grada, relativno blizu mora, široka, sa milion velikih novoizgrađenih hotela i apartmana od preko 5 spratova.  Veći seo ulice je prilično razrovan i pun građevinske mahanizacije, pored koje smo se na jedvite jade provlačili. Držali smo se stare izviđačke maksime (JNA): „ Kartu čitaj i seljaka pitaj“.

Ljudi su vrlo ljubazni, predusretljivi i hoće da pomognu, čak su i malo radoznali, ali niko ne zna da nas uputi: Brojevi ne postoje (kasnije nam je rečeno da su ove godine ukinuti, a nove još nisu dobili), a hotela ima na hiljade. Popizdeli smo jer bismo1000 puta brže našli smeštaj bez Bookinga… I tako nervozni, znojavi i umorni u beznađu da ćemo ugledati krevet ove noći, shvatamo da je najbolja ideja da popijemo kafu i malodođemo sebi. Biramo jedan od retkih završenih hotela, jako je lep, čist, sav  u staklu i mermeru, sa ljubaznim osobljem. Malo dolazimo sebi i zovemo vlasnika smeštaja. On objašnjava gore pomenuto ukidanje brojeva i kaže da nije ni bilo moguće da ga nađemo, osim da on dođe po nas. Stvorio se ispred hotela za minut. Pratimo ga. Sa nasutog tucanika , izbegavajući bagere i iskopane rupe, što je sa Violetom i suvozačem realan problem, dolazimo do kraja ulice. On se tu spušta u ulicu koja je pod pravim uglom u odnosu na tu kojom smo se kretali, a istog je (ha-ha!) naziva i tu počinjem da se borim sa ni malo naivnim nagibom. Kada je on skrenuo, ja sam mislio u svoje dvorište, a ispostavilo se u slepu ulicu, na kraju koje se nalazi hotel, našao sam se pred vrlo strmim usponom. U gornjem delu prestaje inače loš put, a ulica savija pod pravim uglom uz još veću strminu. Ozbiljno sam se uplašio – to je šala za enduro, ali ja sličnim egzibicijama ne samo da nisam vičan, uopšte, nego ni motor nije za to, kao ni gume, a ni teret na motoru… Nekako ga isterah… Znao sam samo da ne smem da stanem, ni da smanjim gas, još manje da preteram sa gasiranjem.

Istovar. Odličan apartman sa još boljim pogledom, blizu mora! Onako sluđenima, simpatičan dečak od 14 godina, koji mnogo zna o motorima, a vozi free styling bajis, priča nam na dobrom engleskom: Čitav kraj je razrovan ove godine, kućni brojevi su ukinuti, mnogi objekti su dobili prilaz iz drugih ulica jer se grade potpuno nove saobraćajnice unutar grada. Oni su navodno žrtve tog progresa, a ranije se do njihovog hotela dolazilo mnogo jednostavnije.

Raspakivanje, tuširanje i pravac dgra.

IMG_7097.jpg

IMG_7102.jpg

IMG_7092.jpg

IMG_7100.jpg

IMG_7104.jpg

IMG_7106.jpg

IMG_7110.jpg

IMG_7117.jpg

IMG_7120.jpg

IMG_7125.jpg

IMG_7084.jpg

IMG_7085.jpg

IMG_7139.jpg

IMG_7140.jpg

IMG_7142.jpg

Silazimo do plaže i glavnog šetališta… Nigde ništa ne radi, ljudi nema – kao da je neko pustio bojni otrov… Nemamo gde da kupimo ni parče pice… Kafići, restorani – ništa ne radi! Vraćamo se u apartman i prepuštamo čarima odlične domaće rakije, koju smo za dobrodošlicu dobili od domaćina. Pola litre ode na prelepoj terasi, “dok palme njišu grane”!!!

I u ovom gradu nastoje da otklone sve moguće posledice urbanističkog haosa. Sam grad je slika stihijskog, neplanskog, intenzivnog razvoja. Delovi grada su pretrpani zgradama, do kojih je nemoguće doći, između kojih ima praznih parcela. Ljubazni domaćini nam kažu da grad ima oko 15. 000 stanovnika u vansezoni. On priča da se u sezoni tu sjati i do, meni neverovatnih, 500.000 ljudi. Takođe navodi da se u špicu sezone nemoguće kretati gradom automobilom i da meštani tada svoje poslove završavaju između 2h i 6h ujutru. Naš utisak je da grad ni noću ni danju uopšte ne živi u vansezoni. Sve je mrtvo…. Prosto nam nije bilo jasno gde je tih 15.000 ljudi? Gde sede? Gde piju kafu?…Jer to nije tako mali brojdomorodaca! Grad nam se uopšte nije dopao, ali odlučujemo da ostanemo dve noći da se malo odmorimo i naspavamo.

Međutim, kad smo se probudili, prognoza za naredni dan je bila – KIŠA! Odlučili smo da krenemo ka Lefkadi, kako bismo u Grčkoj proveli par kišnih dana. Prognoza je bila tačna.

Pošto smo tek oko podneva rešili da taj dan krećemo za Grčku, lagano se pakujemo. Krećemo oko 2 sata popodne. Mi smo na severnoj strani grada. Idemo na jug. Prolazimo čitav centar grada. Saobraćaj je slab, ali su mnoge ulice zatvorene. Pored toga, nalazimo i po 3 ulice paralelne sa morem, sve jednosmerne – u istom smeru: ka severu. Jedva izbijamo, izlazeći na “rivu”, gde inače saobraćaj nije dozvoljen, zaobilazimo taj zagušeni centar, i idemo ka izlazu iz grada.

Nailazimo na pumpu, koju sam gore pominjao, na kojoj su cene u Evrima, ali nam se objašnjava da su to u stvari leke. Pumpa je blizu mora i tu mnogi toče gorivo za čamce. Punimo do čepa, kao i uvek. Setićemo se ove drske indiviidue…..

Od Sarande ka Grčkoj (Igumenica) vode dva puta:

Odličan magistralni, koji iz grada prvo ide prvo na istok, u brda, malo je dalji i mnogo bolji. Drugi ima nekoliko off deonica, i kreče se planinskim masivom uz more.

Kada smo birali rutu, konsultovali smo smo Mr. Jack Danielsa (Sasha P.): “Jeste da ima malo offa-a, ali ako nisi p…..”, reče on. Ja bih možda i krenuo onim boljim putem, ali sada više nisam mogao….

Prvu pauzu pravimo odmah po izlasku iz grada – kod stare tvrđave. Tu je odličan hotel i restoran, sa puno turista biciklista.

IMG_7146.jpg

IMG_7147.jpg

IMG_7150.jpg

Da bi se nastavilo ka Igumenici odnosno ka grčkoj granici, prelazi se mali rukavac jezera koje se uliva u more.

Kerber na splavu, koji prevozi preko tih nekoliko desetina metara vode, izgleda jezivo, i budi razne asocijacije….. Traži 2 EUR za prelazak, i to u Evrima.

IMG_7151.jpg

IMG_7152.jpg

IMG_7154.jpg

IMG_7171.jpg

IMG_7177.jpg

IMG_7174.jpg

Saobraćaj je živ, u oba pravca.

Nastavljamo kroz nekoliko stočarskih zaseoka i pored nekih veoma lepih mesta na obali jezera.

Ovo je najkraći put i ustvari samo nedostaje nekoliko deonica asfalta, ukupno ne više od 2-3 kilometra, koje bi dosadašnji put valjano povezao sa magistralom, ali prolazi se, sa gotovo svakim motorom, bez problema.

Slikamo i sa suvozačkog mesta, u pokretu.

IMG_7181.jpg

IMG_7185.jpg

IMG_7189.jpg

IMG_7192.jpg

I brzo izlazimo na magistralu….

IMG_7194.jpg

IMG_7193.jpg

Vrlo brzo smo na granici.

GRČKA!!! :na_glavi:

IMG_7203.jpg

IMG_7204.jpg

IMG_7206.jpg

Igumenica, konačno!

IMG_7215.jpg

IMG_7214.jpg

IMG_7212.jpg

Savršen put od Igumenice: Duge, brze krivine, gotovo bez saobraćaja, asfalt savršen! Vozimo pun gas!

Pade mi na pamet da sipamo gorivo, ali cajger je u Igumenici bio na 200 Km, a sa apsolutno najvećom potrošnjom, ovaj motor prelazi 250 kilometara pre nego što se upali lampica za rezervu, što pak znači još 4 Litra, ili bar još 50 km u najgoroj varijanti.

Lampica se međutim, upalila ko zna kad, kad joj vreme nije, a ja je nisam “zamjetio” od tank torbe, koja je malo bila gurnuta nazad – taman toliko da je zakloni.

Dakle, motor prvo počinje da trza, a zatim – staje. Lepo, fino, na odmorištu, kod isključenja za jedno selo.  Kotrljali smo se nizbrdo do tog mesta oko jednog kilometra.

Nailaze dva meštana i saznajemo da je centar sela 3 Km ka moru, a da na magistrali nema pumpe u blizini. Boxi silazi sa motora, a ja, gonjen silom inercije, krećem dole. Nagib je priličan, i mogu da vozim i preko 50. Masa puta ubrzanje! Zastajemo kod jedne kuće. Potvrđuju da je na obali pumpa. Bojana, usput bere sa drveća neke pomoranže, užasno gorke, kao da su ukrštene sa grejpom. Spuštam se dalje, dolazim do mora, kraj, sve je ravno. Pumpe nema. Ni živih ljudi. A do gore 3 Km uzbrdo, znači – zaboravi. Pumpe nema. nigde. A i sama Lora Palmer nam je rekla da ima……

IMG_20160519_195728.jpg

IMG_20160519_195741.jpg

IMG_20160519_195711.jpg

20160519_200525.jpg

Zaustavljam prvog živog čoveka, izlazi iz obližnjeg dvorišta sa kamionetom. Objašnjavam mu problem, a on meni kaže da je dvadesetak Km do prve pumpe, a da u selu benzinska pumpa ne postoji. A tri seljana su rekla da je u centru…..?

Molim ga da mi da kanticu od ulja, koju vidim u njegovom kamionetu, i pitam ga da li mogu sa njim donekle? On kaže: Čekaj, ali molim te, budi strpljiv:Doneću ti benzin, ali usput, pošto idem nešto van grada da završim. Nije trebao da me ubeđuje. Za nekih pola sata, on se vraća, i donosi kanticu goriva, sa računom, na 5 EUR. Ja insistiram da platim uslugu, on ne pristaje. Kada sam mu dao 10 EUR, on ulazi u obližnju kafanu, ispostavilo se da je vlasnik, donosi 5 EUR kusura, dve flašice ledene vode, i vizitkartu: EVHARISTOPULI, dobri čoveče  :care::care::care::care::care:

 

IMG_7240.jpg

IMG_20160519_200954.jpg

Mislim da ovakav domaćin zaslužuje svaku preporuku, u malom mirnom mestu između Igumenice i Preveze:

IMG_7239.jpg

Dakle, motor je potrošio preko 9 Litara goriva, jer je stao sa manje od 250 Km na satu, a bio je napunjen skroz. To je skoro nemoguće, imajući u vidu da smo forsirali samo malo uspon posle Valone i poslednjih 50-ak Km. Ostalo ili nizbrdo, ili lagano – dakle ispod 6 Litara na 100 Km potrošnja. Kasnije sam merio, sa daleko težom rukom na gasu, sa velikim brzinama na auto putu, ni blizu….. Sumnajm da je gorivo natočeno na izlazu iz Valone bilo loše, iako se motor nije “bunio”.

Preveza

IMG_7217.jpg

IMG_7237.jpg

IMG_7222.jpg

U Prevezi smo večerali, Lefkada je blizu, brzo nalazimo prethodno rezervisan smeštaj u Nikiani.

Plan je da par kišnih dana odmorimo na Lefkadi.

Motor je u dvorištu, vidimo ga sa terase.

IMG_20160521_151623.jpg

IMG_20160521_151852.jpg

IMG_7272.jpg

IMG_7273.jpg

Malo – malo, pa ne pada kiša…

IMG_7267.jpg

IMG_7266.jpg

Šetamo po malom gradiću, između dve kiše.Grci se, vrlo lagano, pripremaju za sezonu, a nama je odmor bio preko potreban…

IMG_7246.jpg

IMG_7249.jpg

IMG_7251.jpg

IMG_7253.jpg

IMG_7264.jpg

Narednog dana kiša malo jenjava i mi krećemo motorom do Nidrija. Nikiana je u tom smilu idelano locirana – između tog i drugog najvećeg mesta na (polu)ostrvu – Lefkasa.

IMG_20160521_160717.jpg

IMG_20160521_161646.jpg

IMG_20160521_160836.jpg

Gornja slika je spomenik Aristotelu Onazisu, koji je na obližnjem, svom privatnom ostrvu, u pravoslavnoj crkvi koju je sam sazidao, oženio udovicu američkog predsednika, dok je najveća operska diva tog vremena je bila očajna zbog njega…. Stvarno nema dalje! RESPECT!

Ostrvo je raj nalik na Brione, a on nije bio vlasnik države za razliku od svetog Josipa radnika, malog Jože  – sve je plaćao svojim novcem.

Godinama posle njegove smrti  bilo je u vlasništvu njegove ćerke, i 30-ak ljudi je radilo na održavanju ostrva koje praktično niko nije koristo, iz čistog pijeteta prema Onazisu.

Pre nekoliko godina, čuo sam da je  prodato ruskom tajkunu, kada sam primetio i živu aktivnost oko i na ostrvu: jahte, helikopteri…..

Trenutno je na Lefkadi u toku renoviranje luke u Vasilikiju, tako da sve skele kreću iz Nidrija.

IMG_20160521_161511.jpg

Ali niko ne zna tačan “red vožnje”, onaj ne Internetu je nepouzdan jednako kao i ovaj zalepljen na kućici u luci. Jedina koliko – toliko pouzdana informacija je u toj kućici, koja radi samo par sati pre polaska….

U Nidriju, kao što smo ranije pisali, srećemo putopisca sa ovog Foruma – SheLLeta. Pratili smo njegov putopis, jer smo išli sličnom rutom, međutim ja sam mislio da je negde ispred nas, kad ono – sretosmo se i upoznasmo.

IMG_20160521_174254.jpg

SheLLe je vedar i duhovit čovek. Za kratko vreme u Nidriju, on poznaje pola grada, pa i nas upoznaje sa lokalcima….

IMG_20160521_174633.jpg

IMG_20160521_174639.jpg

IMG_20160521_174718.jpg

IMG_20160521_174930.jpg

IMG_20160521_174818.jpg

Ispričali smo se kao da se odavno znamo, razmenili iskustva  i informacije. Bili smo u kontaktu tokom čitavog puta, a i kod kuće se čujemo i vidimo…

Lepo je kad na putu stekneš prijatelja.

Prognoza je pokazivala da na Lefkadi treba da ostanemo 3 noći , da bismo izbegli kišu. To nam je delovalo previše. Međutim, baš nam je „leglo“,odmor nam je bio neophodan. Spavali smo danju i noću, i po malo se „švrćkali“…. Prava mera!

Doduše, da nije bilo kiše, to je planirano da se radi na plažama Kefalonije, ali ne može sve da se isplanira….

Ruta nas dalje vodi ka jugu Peloponezu. Sad je pitanje, da li ići ranije planiranim putem, preko Kefalonije, ili, s obziroma na činjenicu da je taj deo puta prilično dugačak i da se nema vremena za noć na tom ostrvu – da Kefaloniju preskočimo u potpunosti. Meni se ide tim putem, koji je i kraći, mada me i vuku krivine na putu od Lefkade do mosta preko Korinta (a i most smo hteli da vidimo). Ako bismo prešli Kefaloniju, išli bismo na Kyllini na Peloponezu, iz Porosa, i izašli odmah ispod Olimpije, te zaobišli veliku Patru. Izbor nije bio toliko težak s obzirom na nepouzdanost reda „vožnje“ grčkih skeledžija, a i zbog toga što bismo na Peloponezu bili tek oko 6 popodne, pod uslovom da sve bude idealno.

Znači, grad Lefkas, pa na  istok u kopno, i kroz brda na jug, ka Korintu.

Odmah stajemo u Lekasu, šetamo, slikamo i doručkujemo.

IMG_7280.jpg

IMG_7288.jpg

IMG_7297.jpg

IMG_7299.jpg

IMG_20160522_113450.jpg

IMG_20160522_113625.jpg

IMG_20160522_115514.jpg

IMG_20160522_115503.jpg

IMG_20160522_115526.jpg

Put je, čim krene u brda – fantazija!

Puno lepih, predvidljivih krivina, bez iznenađenja. Asfalt star, ali rapav, za razliku od tipično grčkog – „ispoliranog“ i klizavog, i bez rupa. Prolazi se pored dva jezera. Stajemo kod jednog, u lepoj varošici, kod skupine HD „sekte“, na kafu.

Jedan par vozi kera u otvorenom top caseu,  a sa njima je i čudan custom primerak.

IMG_20160522_132048.jpg

IMG_20160522_132211.jpg

IMG_20160522_132335.jpg

IMG_20160522_132403.jpg

IMG_20160522_132622.jpg

IMG_20160522_132625.jpg

IMG_20160522_132628.jpg

IMG_20160522_132343.jpg

Nastavljamo ka Korintskom zalivu, gde Jonsko more ulazi duboko u kopno, gotovo do Egejskog.

Sa druge strane je nekada poluostrvo, sada ostrvo – Peloponez.

Patra je velika luka na severu Peloponeza, jedna od najvećih u Grčkoj.

Korintski zaliv su ranije kod Patre premoštavali „feriji“. Za skorašnju olimpijadu u Grčkoj, doneta je odluka da se Korint premosti. Taj projekat je išao dosta kilavo, dok Grci nisu izašli sa konačnim zaključkom – da je to nemoguće. Došli su Francuzi, i za manje od dve godine, most je završen, taman za početak olimpijade. To govori dosta o grcima i njihovom mentalitetu…

Most je jedan od najvećih na svetu. Zaista impresivan.

IMG_20160522_152002.jpg

IMG_20160522_152042.jpg

IMG_20160522_152115.jpg

20160522_151732.jpg

20160522_153403.jpg

20160522_153431.jpg

20160522_153452.jpg

20160522_153626.jpg

20160522_153756.jpg

IMG_20160522_154019.jpg

IMG_20160522_154107.jpg

20160522_153839.jpg

20160522_153812.jpg

Prelaz mosta košta 2 Eur za motor.

Tek na samom mostu shvatam da nije samo dužina mosta bila problem za projektovanje, a još više za gradnju: Vetar je neverovatno jak, i to po nimalo vetrovitom danu. Nismo ga osećali na kopnu, možda samo blagi povetarc uz obalu toga dana. Ali na mostu, vetar nosi! Mora da se vozi određenom brzinom, ja sam išao oko 70-80 km/čas, sporije je rizično. Motor sam praktično držao pod nagibom, duvalo je naravno sa zapada, možda više sa jugozapada. Boxi je pokušala da sačini video snimak iz ruke, i mislio sam da ga okačim, ali zbog svog tog vetra, rezultat je prilično slab.

20160522_154844.jpg

U Patri se vidi da je grad velika Luka. Cena goriva su najniže koje smo videli u Grčkoj – od 1,32 do 1,34 EUR za Litar. Prosek je preko 1,4, a ide i do 1,5.

IMG_20160522_163758.jpg

IMG_20160522_163852.jpg

IMG_20160522_163933.jpg

IMG_20160522_164010.jpg

Plan je da putem uz more odemo do samog juga Peloponeza, u Metoni. To mesto je zapravo cilj i ideja vodilja čitavog putovanja. Krećemo iz Patre, iodmah na početku mašim put: Svesno, a pogrešno, izbegavam “National Road”, misleći da je to auto put, u stvari to je ono što nam treba. Kada sam shvatio da moram tuda, bilo je teško ući na njega, jer je ograđen, i “kaskali” smo uz taj put desetak kilomatar do uključenja. Konačno smo na “National Road-u”.

Sledeća mesta su Pirgos, pa Kalamata, Pilos, i na kraju Metoni. Računam na dve stotine i nešto laganih i pomalo dosadnih kilometara ravnim, priobalnim delom Peloponeza. Bojani objavljujem da smo za tri sata na odredištu, a možda i ranije.

Ali, igranka tek počinje…..

Vozimo pravo, put dobar, ali radovi na putu, sa zatvorenim deonicama, su redovna pojava.

Oznake na putu su katastrofa, jedna postoji, tri nedostaju. Od pet skretanja, na primer, kroz neko naseljeno mesto, odlično su postavljena oznake na dva, možda i tri skretanja. Ali bar na dva fale. Tu sreća dosta pomaže, ali kad ona zakaže… Zato se okrećem, sa rezervom, Kurvi nevernoj (GPS na Androidu). Ona počinje da luduje, i dovodi nas u neki kamenolom, sa sve onim znacima opasnost od ekplozije. Okrećemo se nazad i opet pokušavamo da se oslonimo na znakove. A živih nema nigde. Srećom, ni detonacija.

IMG_20160522_174442.jpg

IMG_20160522_174432.jpg

Pošto smo ovde lutali malo, zaključili smo da znaci vode i u pogrešnom smeru – jer umesto u mesto koje je navedeno na znaku, stiže se na plažu, a puta dalje nema.

Na kraju se nekako snalazimo, pošto nas je stariji par koji smo zaustavili uputio na pravi put. Opet obilaznica oko deonice na kojoj se radi, i stižemo u malo mesto. Okrepljujemo se u kafiću u centru. Za stolom do nas su Albanci koji govore grčki.

IMG_20160522_184815.jpgIMG_20160522_184818.jpg

IMG_20160522_184830.jpg

IMG_20160522_184822.jpg

Tankujemo do čepa, i paljba!

Krećemo ka Pirgosu, najvećem mestu u tom, zapadnom delu Peloponeza. Ulazimo u grad, vozimo tranzitnim putem i pratimo znakove – pravac Pilos. Uredno obeleženo, na više mesta. Osim, na poslednjem, gde treba da se sa obilaznice oko Pirgosa vrati na obalu, na put uz more. Tako mi, pogrešno, nastavljamo pravo, u kopno, umesto da idemo ka moru. Sve se mislim, sad će negde da bude skretanje desno, ali jok! Što je najgore, Kurva neverna nam povlađuje – kaže da smo na pravom putu.

I kako nigde ne skrećemo, nailazimo na znak “Ancient Olimpia”. Želeo sam da tu svratim, ali nije bilo vremena.

IMG_20160522_193624.jpg

IMG_20160522_193805.jpg

IMG_20160522_193928.jpg

Bio sam jednom na Olimpiji, kada sam došao iz pravca Kilinija. Pomislih – OK, bar ćemo videti Olimpiju, pa odatle izaći na more.

Odlučujemo da se ne zadržavamo u prapostojbini Olimpijskih igara, i preskačemo sve lokalne kulturno istorijske spomenike. Samo mesto je živo, puno turista i hotela, usred ničega.

IMG_20160522_194950.jpg

IMG_20160522_194956.jpg

IMG_20160522_195005.jpg

IMG_20160522_195639.jpg

IMG_20160522_195932.jpg

IMG_20160522_195952.jpg

IMG_20160522_200006.jpg

IMG_20160522_200037.jpg

Na pitanje “Može li se dole na more?”, sledi “auuu….. Može, ali….” i dosta objašnjavanja. Ljudi su vrlo predusretljivi. Međutim, stari problem – u par manjih sela, čak zaselaka, nema ljudi – živih prolaznika, a ni oznaka gde se, na ta – dva, tri mesta u tom mestu, skreće. Tako se opet nalazimo tamo dakle smo krenuli, pošto smo se “izvrteli po brdima”. Pitam jednu ženu koja je sa ćerkom u kolima – kuda? Ona kaže – “Zamnom!”. Ne govori engleski, ali smo se toliko razumeli, mada je i ona čudno klimala glavom kada smo joj rekli pravac: Kiparisia….. I kreće da nas vodi. Na sever! Ja je sustižem par puta, a ona uporno pokazuje da je pratimo. Posle 30-40 Km, stižemo do velikog mesta koje smo prošli sat ranije, i ona nam pokazuje gde da skrenemo: baš tu gde smo mašili! Proveravam – znak iz pravca juga postoji, ali iz suprotnog pravca – ne. Grčka!

Nastavljamo i u sumrak stižemo u Kiparisiu.

Ostalo nam je 90 KM do Metonija, putem uglavnom uz more. Prošao sam taj put pre nekoliko godina kolima, bez ijednog problema, bez karte i GPS-a.

Odlučujemo da ne spavamo u tom, nimalo interesantnom gradiću, već rezervišemo smeštaj preko Bookinga u Metoniju, napominjemo u rezervacji da kasno stižemo, i posle pauze od pola sata – krećemo dalje.

Dosta nam je više lutanja, samo čekamo da stignemo i da se konačno raspakujemo i istuširamo, a da sutra ujutro u papučama odemo na plažu, umesto da sedamo na motor. Zato smo se odlučili da se ipak iscimamo još to malo….

Ali, nije bilo malo…

Najgore od svega je to sto smo žarko želeli tuširanje i mekani krevet…. ali tu kreće pakao! Ovaj put sam prošao pre 7-8 godina kolima, pa prepoznajem uzak, relativno ravan put koji ne ide sasvim uz more i gotovo je bez saobraćaja, čak i prva dva sela kroz koja se prolazi, a koja su vrlo živopisna: Crkva u centru mesta oko koje se račva put, dve tri kafanice u gradu koje su u deset sati uvece pune… i starih i dece. Vec tu Kurva neverna pokazuje, ovaj put tačno, tih nekoliko, po ustaljenoj praksi, neobeleženih skretanja. Hvatamo pravac Pilos koji je najveći grad na tom delu obale, i nalazi se nekoliko kilometara od Metonija.

Tu počinje apsolutno najgori deo puta – zona sumraka! Na scenu stupa velika zavera Kurve neverne, grčkih putara i umora.

Nikako da izađemo na tu magistralu koja ide paralelno sa morem. Mrak je uveliko pao. Posle par mesta koje prolazimo, Kurva neverna počinje ozbiljno da luduje. Umesto 50 km ona pokazuje 130km do Metonija, pravac istok umesto jug i uopšte ne konstatuje bilo kakva podešavanja planiranja rute. Dakle, za snalaženje nam je preostala horizontalna i vertikalna signalizacija, kao i zvezde na nebu. U tom snalaženju prelazimo na sve uže i uže puteve. Da smo ozbiljno zalutali shvatili smo kad smo sa uskog i jadnog asfalta sišli na tucanik. Nekako smo se iskobeljali iz te nedođije i ponovo zamolili Kurvu nevernu za pomoć. Ona nas nepogrešivo izvodi na plažu, par kilometara od toliko očekivanog Pilosa. Zastajemo na sred malog mostića i ne možemo da verujemo šta nam se dešava u 11 sati uveče. Osvetljavaju nas farovi jednog kampera koji se zaustavlja, jer od nas ne može da pređe most. Ljudi su se uplašili od nas, sa kacigama i motorom na sred mosta u sred ničega. Kao drumski razbojnici koji blokiraju put. Ljubazni Nemci pružaju ruku spasa i upućuju nas na pravi put, a oni nastavljaju u svoj kamp. Danke Deutschland!

Za taj Pilos smo nekoliko puta ugledali znak sa uvek istom kilometražom, 20km do njega… posle 20km sledi znak 20km do Pilosa.. .i tako 3 puta. Izgleda i zvuči šašavo, ali je stvarno tako bilo. Poslednji put smo ugledali tablu Pilos na kojoj je pisalo da je udaljenost do njega 5km. Posle 5km ulazimo u grad, prolazimo ga i na mestu gde oćekujemo tablu za Metoni, ponovo ugledamo tablu da je Pilos udaljen 5 km. Konacno ulazimo u taj Pilos, ali mu se onako sluđeni i umorni ne radujemo ni malo, već nastavljamo dalje i ubrzo stižemo u toliko željeni Metoni… U tim trenutcima gotovo mitsku destinaciju.

Rezervisali smi hotel Ilijas na obali, blizu tvrđave, baš onaj koji sam dugo merkao na Bukingu. Tu shvatamo da je i na samom sajtu taj hotel naveden bez adrese – samo poštanski broj i naziv mesta. Pokušavam da ga nađem po slikama sa bukinga, ali ne uspevam… Sutra će se ispostaviti da je razlog što ga nisam prepoznao po slikama, to što je deo “rive“ isečen i neprohodan, zatvoren sa dva bagera. Da toga nije bilo, pronašli bismo ga iz prve, jer su bageri postavljeni nedaleko od skretanja i znaka za hotel, koji se u mraku ne vidi.

IMG_7311.jpg

IMG_7312.jpg

Stoga lutamo po nekim ulicama koje vode od obale do brojnih hotela, ali ne do našega. Sutradan smo shvatili da smo se sinoć bukvalno kretali u radijusu od 20m oko hotela. Konačno ga pronalazimo, više slučajno.

Zvonimo, ali vrata niko ne otvara. Recepcioner je otišao kući da spava. Zvonili smo pola sata posle ponoći, na Bukingu smo napisali da stižemo doponoći, a bilo je pola jedan. Shvatamo da je Jorgos ili Hristo već „zapalio“.

Prljavi, znojavi, preumorni, poluludi u sred Zone sumraka shvatamo da kamp opremu nosimo sa sobom već 3000km neraspakovanu, koja nam inače drastično remeti balans na motoru, pa je se setim u svakoj boljoj krivini. Rešenje se nameće samo. Odlazimo u kamp, na samoj obali, uredno obeležen.

Vrata su malo odškrinuta. Na recepciji nikoga nema. Skačem i mašem ispred kamera za video nadzor, sa upozorenjima da je sve po kontrolom, ali ništa se ne dešava.

Dva iskusna kampera – od kojih sam jedan ja koji sam davno prespavao u šatoru koji su drugi sklopili i Bojana koja nikada u životu svome nije kampovala, za saveznika imaju mrkli mrak. Međutim, šator smo sklopili iznenađujuće brzo, naduvali dušek, uvukli se u isti i onesvestili se, sa nadom da će „jutro promeniti sve“.

NIRVANA

IMG_7300.jpg

IMG_7301.jpg

IMG_7302.jpg

20160523_084605.jpg

20160523_084910.jpg

IMG_20160523_192925.jpg

Bojao sam se da će nas ujutro probuditi „nadležni“ kao „padobrance“, međutim lepo smo se naspavali, skoro do deset sati! Odlazim do uprave kampa i shvatam da oni nisu ni primetili da smo se mi noćas uselili. Skroz su opušteni! Pa, takvi smo svi mi kamperi, zar ne?

Upravnik kampa je mlad i krajnje predusretljiv. Sve može i nastoji da pomogne na svaki način. Pravi domaćin! U kampu, prilično velikom, ima samo desetak mobil home – ova, jedan šator i mi. Pripreme za sezonu su u jeku, pa tako uređuju restoran u krugu kampa za sezonu, čiste, kreče…. Ljubazni domaćin nam saopštava da imamo veš mašine na raspolaganju, i da su one u predsezoni gratis. Meni nudi crevo da operem motor, izvinjava se što nema kompresor. Daje nam dve stolice, nudi i sto….

Planirali smo samo da prenoćimo i da potražimo bolji smeštaj, jer smo za Metoni odvojili 3 noći, ali pošto nas mrzi da se selimo, i kako smo se sjajnoodmorili, oduševljeni predusretljivošću domačina, odlučujemo se da kamp ne napuštamo dok smo ovde.

Taman da raspakujemo čergu, operemo se, sredimo motor, odmorimo, i budemo malo klasični turisti.

Jutro je, stvarno, promenilo sve…

IMG_7304.jpg

Stolice…

IMG_7427.jpg

I na kraju: Čerga!

20160523_181612.jpg

20160523_181621.jpg

20160523_181715.jpg

IMG_20160523_183311.jpg

Na Peloponezu uopšte, turizam je slabo razvijen. I sve drugo. Izuzetak je možda samo Nafplio, na severoistoku, južno od Atine, i Kalamata na jugu, kao velika luka.

Metoni je po toj “nerazvijenosti”, u samom vrhu. Zato smo se i odlučili za tu destinaciju. Nema čuvenih grčkih “džidža-bidžarnica” sa autentičnim suvenirima iz Kine, pa čak ni brze hrane, uključujući tu i giros – suvlaki. Gotovo neverovatno, iako smeštajnih kapaciteta svih vrsta, cena i kategorija – ne manjka.

Turisti su, uz same Grke, uglavnom Francuzi i Italijani, koji dolaze zbog te veličanstvene srednjevekovne tvrđave, ili prosto traže mir i more. Odnosno mir na moru…

Mada je ovo mesto idealno kao baza za obilazak susednih Pilosa i Koronija i okoline, pa čak i Kalamate, i 200 Km udaljene Monemvasie.

Nismo imali vozila za podršku :) , ali kad smo se tu raspakovali, a naročito kad smo se vratili kući, nismo mogli da verujemo gde je sve to stalo….

U ono Louis plavoj torbi na top caseu, na primer, bili su samo šator, dušek, pumpa i peraja, jer gde ćeš na takav put bez peraja….. Sve ostalo je bilo u koferima.

Mada, na slici se ne vidi da smo nosili i mnoge druge stvari bez kojih se na put ne ide, kao što je profi, frizerski fen, jači od kućnog usisivača, a približne veličine…. Da napomenem da mu namena nije bila sušenje opreme, mada je i za to korišćen.

Odosmo do obližnjeg hotela koji nas je prethodne noći ispalio, ali tamo i dalje nema nikoga. A Booking je znao da obavest da nismo došli, da ne bi plaćao proviziju.

Sada jasno vidimo tu jadnu zelenu oznaku na banderi, koja označava gde se vajni ugostitelj nalazi…

IMG_7423.jpg

…kao i mašine koje su tu oznaku zaklonile, a koje se sve vreme našeg boravka nisu makle.

IMG_7424.jpg

Ali zaista ništa više ne može da pokvari ni utisak, ni ugođaj!

IMG_7332.jpg

IMG_7415.jpg

IMG_7447.jpg

IMG_7391.jpg

IMG_7308.jpg

IMG_7345.jpg

IMG_7358.jpg

IMG_7368.jpg

IMG_7371.jpg

IMG_7362.jpg

IMG_7364.jpg

IMG_7366.jpg

IMG_7433.jpg

IMG_7508.jpg

IMG_7502.jpg

IMG_7403.jpg

IMG_20160523_201204.jpg

IMG_20160523_201159.jpg

IMG_7384.jpg

IMG_7395.jpg

IMG_20160523_202139.jpg

IMG_7386.jpg

IMG_7400.jpg

IMG_7375.jpg

IMG_20160523_201609.jpg

IMG_7450.jpg

IMG_7492.jpg

IMG_7465.jpg

IMG_20160523_192824.jpg

IMG_20160523_193110.jpg

20160524_202703.jpg

Voda je bila prilično hladna, ali uspeli smo da okupamo ispod zidina tvrđave, što je bio jedan od glavnih ciljeva putovanja.

Ova atmosfera grada na gornjim slikama odnosi se na takozvani centar.

Nama je bilo mnogo zanimljivije da zabazamo po zabačenim sporednim ulicama…. Sve naredne slike su u blizini centra ili mora, na par stotina metara.

IMG_7313.jpg

IMG_7317.jpg

IMG_7326.jpg

IMG_7328.jpg

IMG_20160523_200213.jpg

IMG_20160523_201602.jpg

IMG_20160523_201536.jpg

IMG_20160523_201925.jpg

IMG_20160523_202012.jpg

IMG_20160523_201739.jpg

IMG_7431.jpg

Koliko god da  je tvrđava veličanstvena, toliko je i radno vreme “egzotično”.

IMG_7430.jpg

Sreli smo brojne turiste koji se popodne “motaju” oko tvrđave jer ne mogu da uđu. Neke Engleze koji ne mogu da veruju da je u 6 popodne zatvorena. But why? Išćuđavaše se…..

Mi smo mnogo konkretniji: pokušavamo da preskočimo ulaznu kapiju. Ne ide, nikako. Može da se pređe, ali su problem oštri vrhovi, i to što nema oslonca sa druge strane. “Ogradu su znali kako da nameste da ne može da se preskoči, a da rade posle ručka nisu znali?”, čujem komentar…. Meni pak nije jasno zašto bar nisu ostavili otvoreno, ako moraju da dremnu popodne…. Jer, videće se uskoro – tu stvarno nema šta da se stavi u džep i ponese, odnosno ukrade….

Međutim naš pustolovni duh nas tera da nađemo mesto gde može da se uđe: Nemamo strah od vlasti, jer smo lokalce već dobro upoznali: I policija, i “video surveillance”, i svi eventualno zainteresovani, su takođe – na siesti. U to se čovek već može pouzdati…..

Tragamo za mogućim prolazom i shvatamo da je osnovni koncept ovakvih građevina praktično onemogućavanje ulaska, bilo kuda osim kroz kapiju  :stabre:  . I da čak ni vekovna zapuštenost ni visok stepen oronulosti, nisu tu ništa promenili….

IMG_20160523_191818.jpg

20160524_184617.jpg

IMG_7437.jpg

IMG_7440.jpg

IMG_20160523_191824.jpg

IMG_7441.jpg

IMG_7447.jpg

IMG_7448.jpg

Desno od ugaone kule tvrđave na gornjoj slici, vidimo mali otvor u zidu: To je prolaz, a do tog prolaza može da se popne uz zid, koji se, izgleda, redovno i koristi za te svrhe od strane turista neprilagođenih grčkom radnom vremenu….

Penjemo se i ubrzo ulazimo!

IMG_7519.jpg

IMG_7520.jpg

IMG_7528.jpg

IMG_7523.jpg

I dok sam ja oduševljen što smo ipak uspeli da uđemo, jer je za naredni dan planiran odlazak iz Metonija, drugi član ekipe komentariše:

Za ona dva Evra što naplaćuju mogli su bar travu da pokose!

Što jeste – jeste: Zapušteno je da više ne može da bude. Treba dosta mašte i “razumevanja” da se u glavi prevaziđe taj krš i lom i dočara puna lepota i grandioznost ove građevine.

IMG_7530.jpg

IMG_7535.jpg

IMG_7537.jpg

IMG_7538.jpg

IMG_7557.jpg

IMG_7558.jpg

IMG_7559.jpg

IMG_7553.jpg

IMG_7554.jpg

IMG_7566.jpg

IMG_7583.jpg

IMG_7597.jpg

 

IMG_7597.jpg

IMG_7587.jpg

IMG_7598.jpg

IMG_7605.jpg

IMG_7602.jpg

IMG_7603.jpg

IMG_7607.jpg

IMG_7612.jpg

IMG_7613.jpg

Ulaz sa isturenom kulom, pozicionirani ka otvorenom moru, su u mnogo boljem stanju, odnosno po svemu sudeći skoro restaurirani.

Ta, najisturenija kula praktično štiti ulaz u zaliv i luku. More na tom delu je veoma plitko, pola metra – metar sa izuzetno oštrim stenama, što je tvrđavu činilo teže osvojivom.

IMG_7621.jpg

IMG_7616.jpg

IMG_7636.jpg

IMG_7650.jpg

IMG_7626.jpg

IMG_7645.jpg

IMG_7639.jpg

IMG_7644.jpg

IMG_7614.jpg

IMG_7654.jpg

IMG_7658.jpg

IMG_7652.jpg

IMG_7664.jpg

IMG_7672.jpg

IMG_7673.jpg

IMG_7668.jpg

20160524_195204.jpg

20160524_193403.jpg

20160524_194804.jpg

20160524_194840.jpg

20160524_194716.jpg

20160524_195103.jpg

I lagano nazad, istim putem, kroz istu rupu u zidinama….

IMG_7685.jpg

A po izlasku, još neki turisti koji traže put unutra, raspituju se za naš poduhvat, videvši odakle dolazimo. Odustaju.

Međutim jedna Holanđanka, saslušavši nas pažljivo, odlučuje se da krene našim stopama, iako se uskoro smrkava…

IMG_7688.jpg+

IMG_7689.jpg

Posle tri noći odmora, temeljnog ribanja i obilaska tvrđave i samog grada, napuštamo Metoni i krećemo put istocne obale Peloponeza.

20160525_074052.jpg

20160525_074309.jpg

20160525_074258.jpg

20160525_074242.jpg

Dan je sunčan, put je suv – šta se drugo poželeti može? Vozimo se po krivudavom putu do mesta Koroni, koje je udaljeno svega 15 – tak minuta od Metonija. Tu stajemo da popijemo kafu. Mestašce je jako prijatno i ljupko, razvijenije, živopisnije i lepše od Metonija.

U gradu se nalazi tvrđava, daleko manja od one u Metoniju, ali jednako zapuštena. Na žalost, nemamo vremena da je razgledamo.

IMG_7702.jpg

IMG_7705.jpg

IMG_7707.jpg

IMG_7709.jpg

IMG_7711.jpg

IMG_7712.jpg

Koroni je smešten u brdu, na litici iznad mora. Ulice su uske i strme, a kuće su uzidane u stene, tako da svaka ima pogled na more. Mesto podseca na  mala ribarska mesta na jugu Italije. Uopšte ne liči na grčka turistička sela – nema novih objekata ni hotela.

IMG_7697.jpg

IMG_7721.jpg

IMG_7723.jpg

IMG_7718.jpg

IMG_7729.jpg

IMG_7731.jpg

IMG_7738.jpg

Prošetali smo Koronijem, posetili pravoslavnu crkvu posvećenu Sv. Đorđu (da svako okaje svoje grehove) i nastavili put dalje.

IMG_7724.jpg

IMG_7725.jpg

IMG_7732.jpg

IMG_7735.jpg

Nastavlja se >>>>>>

Leave a Reply

Your email address will not be published.