Putopis. Pohod na zemlju bukera, Albanija by Gliga N.Sad

screenshot_1Autor: Gliga Novi Sad

Tekst, foto i video materijal je autorsko delo. Navedeni putopis je odobren od strane autora i prenešen je u potpunosti bez korekcija i izmena sadržaja.

Albanija je zemlja gde će vam, u najboljem slučaju, izvaditi bubreg prvom prilikom. Znajući tu činjenicu ja sam u danima pre putovanja pio dosta tečnosti kako bi bubrezi bili u što boljem stanju, čisto da se ne brukam kada dođe do tog neizbežnog događaja. Takođe imaju bunkere na svakom ćošku, ekstremno su siromašni i mrze nas.

Eh, sad kada je taj formalni deo proser… hoću reći uvoda, gotov može da se krene sa putopisom :)

3-4 godine planiranja, maštanja i iščekivanja, čitanja svih mogućih putopisa, spajanja mesta koja deluju zanimljivo putevima koji deluju zanimljivo… Sve to se na kraju kondenzovalo u putovanje od 13 dana, od toga 8 u Albaniji a ostatak u Crnoj Gori i Makedoniji (Srbija je ovaj put tu samo kao prostor između kuće i početka avanture). Mnogo, mnogo vožnje van asfalta, neverovatne prirode, dobrih ljudi. Albanija je najbliže mesto gde možete doživeti avanturu u nekom drugačijem okruženju od onoga na koje smo navikli.

Za početak omanja gomila fotki, da vam zagolica maštu  :)

Srbija:

2015-07-27-002

Obećavajući početak putovanja, 60km od kuće sa svetlima koja ne rade. Malo je falilo da okrenem kući i batalim sve.

2015-07-28-001

Od Valjeva prema Divčibarama.

2015-07-28-002

Stara trasa Ćire, od Užica prema brani jezera Vrutci.

Crna Gora:

2015-07-28-023

Prokletije, krug oko Hridskog jezera.

2015-07-28-025

Prokletije, krug oko Hridskog jezera.

2015-07-28-037

Hridsko jezero

Albanija:

2015-07-29-019_cr

Vermosh dolina.

2015-07-29-061

Prilaz selu Teth u istoimenom nacionalnom parku.

2015-07-29-072

Teth…

2015-07-30-025

Južni put Teth-Skadar. Ostalo je još 65km neasfaltirano, od toga je bar 10 spremno.

2015-07-31-002

Jezero Koman.

1

Jezero Koman.

2

Dolina Volbone.

3

Dolina Volbone. Ovde se završava “standardno” avanturističko putovanje Albanijom. Odavde ljudi uglavnom okrenu na obalu ili nazad u Evropu.

4

Naselje Kam, blizu kosovske granice.

5

Isto što i prethodna fotka, samo bez naselja.

I još Albanije, velika kartica na aparatu pa ima fotki…

6

Rekosmo da ima bunkera. Ovo je makadamski put između Kukes-a i Peshkopi-a.

7

Od Peshkopia prema nacionalnom parku Lure.

8

Kamp na jezeru Madh.

9

Nacionalni park Lure.

10

Ovde uglavnom stoji šraf za ispuštanje ulja čija je jedina funkcija da zadrži ulje u motoru. Nema šrafa=nema ulja. Zanimljiv scenario u vukojebini, 40km od civilizacije…

11

Naselje Bize. Napušteno, izuzev par pojedinaca i vojnog skladišta.

12

Pogled sa vrha planine Tomor, okolina Berat-a.

13

Put između sela Gjerbes i Gramsh jednim delom vodi kroz korito reke. Nema drugog. Nadaš se samo da je vodostaj nizak kao što je bio prilikom moje posete.

14

Ovo BOLI kada udari!!!

15

Napušteni vojni aerodrom u okolini Berat-a. Nažalost ipak ima neki čuvar i nije se moglo ući unutra, pokušao sam :)

16

Berat… Gradove ne volim i izbegavam ih prilikom putovanja. Ovo je izuzetak i rado ću se vratiti.

17

Stari most u okolini Berat-a, turski period.

18

Park prirode Frasher. Najduža spojena deonica bez asfalta. Corovode-Frasher-Clirim-Marjan-Voskopoje.

19

Selo Selenica, svrate me ljudi na kafu (odbijam u 99% slučajeva), ispostavi se da imaju mladu, lepu ‘ćeru koja parla Engleski, u roku od 5min mi ponude da prenoćim kod njih… Inače je bio usran dan i nikako mi nije prijao. Veče je to sve nadoknadilo (ne, ne onako kako zamišljate :D ).

20

Visok nivo nadrealnosti ovog trenutka. Selo u albanskim planinama, letnja kuća porodice iz Tirane. Unutra zatekneš V gitaru sa sve Sepultura nalepnicom i čoveka koji to svira.

21

Blizu grada Maliq. Nisam video nijedan čitav industrijski objekat tokom celog putovanja.

22

Zadnji dan u Albaniji, zadnja deonica van asfalta. Prečica između Maliq-a i Podgradeca. Prvo sam se ovde zaglavio na uzbrdici…

23

…a onda ovde, 500m dalje, u blatu. Blato je od one sorte koja vas guta. Trebalo mi je bar pola sata kopanja da oslobodim motor. Pola sata čučanja, sedenja i psovanja u blatu. Tu sam okrenuo. Gorivo je bilo pri kraju i nisam bio siguran da put prolazi do tamo gde meni treba.

Makedonija:

24

Divlji kamp na Ohridskom jezeru. Nit sam video Ohrid nit sam smočio noge :)

25

Nacionalni park Galičica iznad Ohrida.

26

Kajmakčalan. Komentar bilo kakve vrste nije potreban.

Srbija, drugi put:

27

Za razliku od prethodnih putovanja gde je bilo pregršt glupavih, bezazlenih padova u mestu i pri malim brzinama toga ovaj put nije bilo (dobro, jednom u mestu pri silasku sa Kajmakčalana ali zanemarićemo).

Dan prvi, 27.7.

Posle dva dana odlaganja polaska više nije bilo razloga za čekanje. Rano, već oko podneva, krećem na vožnju. Cilj je stići do kanjona Morače, tamo zanoćiti kako bi sutrašnji dan imao na raspolaganju za normalnu vožnju po Žijevu, Komovima, Prokletijama…

 

Sat vremena nakon polaska primetim da mi ne rade farovi. Osigurači u redu, svi kontakti u redu. Već tu sam bio na granici da okrenem kući, nisam imao ideju šta može biti problem. Poziv Liberu u Valjevo i “dođi, rešićemo”. Nije trebalo puno ubeđivanja :)

28

U Valjevu odmah odlazimo do Ćipure gde se problem rešava. Na kraju je bio neki prilično fantomski kvar, instrument je pokazivao da sve radi iako u praksi nije bilo tako :) Uglavnom, ksenoni i prekidači su izbačeni, u projektore ubačene halogene H1 sijalice i to tako radi.

 

Nakon završene intervencije već je bilo solidno kasno za nastavak putovanja tako da mi nije bilo neprijatno prihvatiti poziv na noćenje kod Libera :)Prijatno veče uz odlično društvo, nema greške. Nećete verovati ali nemam više fotki od ovog dana.

Drugi dan, 28.7.

Rano ustajanje, pakovanje, doručak u obližnjoj pekari i spreman sam za pokret. U samom startu odlučujem da izbacim deonicu između Podgorice, preko Žijeva i Komova prema Plavu. Svakako sam bio knap sa vremenom a jučerašnji zastoj nikako nije pomogao. Crna Gora je tu, blizu. Bilo bi glupo da sam morao skraćivati put kroz Albaniju.

Od samog Valjeva kreće zanimljivi deo vožnje. Glavni put prema Kosjeriću je dobar i krivudav, saobraćaja praktično nema.

Pred Užicem se setim drugarovih priča o putu koji je napravljen starom trasom Ćire. Ovo je odlična prilika da se isti isproba, vremena imam na pretek a silazak sa asfalta uvek dobro dođe. Malo skitanja po gradu dok nisam našao početak puta (pešački most je u pitanju, naravno…) i kreće odmaranje. Kanjon Đetinje je lep i vredi ga obići.

29

Na asfalt se izlazi kod brane jezera Vrutci, ne znam koliko kilometara dalje.

30

Lokalnim krivudavim putem do Zlatibora gde točim gorivo. Tu negde srećem i dva Poljaka koji voze iza mene ali oni se brzo isključuju sa glavnog puta.

31

Udes i zastoj pred Prijepoljem. Na početku kolone upoznajem Vladu koji vozi najnatovareniji motor koji sam ikada video :)Vozimo zajedno do pumpe u Prijepolju gde nam se putevi razilaze.

32

Na granici bez zadržavanja, put je svo vreme kao stvoren za vožnju. Bijelo Polje, Berane, Andrijevica, Plav… Pred Plavom prestižem Jeep Cherokee austrijskih tablica. Nekako mi je odmah bilo jasno da su ljudi krenuli više-manje istim putem kroz severnu Albaniju kao i ja i da ćemo se viđati narednih dana. U Plavu gomila turista. Ne znam da sam igde, ikada video više automobila sa američkim tablicama. Nemam pojma koja je priča sa tim. Kupovina klope za večeras jer je plan da napravim krug po Prokletijama, oko Hridskog jezera, i da negde gore zanoćim.

E sad, nije da volim da vam nabijam napetost i neizvesnost ali ovde ću danas prekinuti sa pisanjem. Moram napolje… Sutra me takođe nema, idem u Niš da pokrenem priču sa osiguranjem. Realno, nastavak tek prekosutra. Ako će vam biti lakše sve što se bude pisalo na dalje je dosta zanimljivije i ima mnogo, mnogo više fotki atraktivnih predela :)

Drugi dan, nastavak.

Ništa od Niša danas, može malo da se piskara.

Od Plava kreće onaj deo vožnje koji zapravo iščekujem svo ovo vreme. Daleko od toga da krivudavi asfaltni putevi sa malo saobraćaja nisu zanimljivi, ali vožnja van asfalta, kroz neverovatne predele je prava stvar. Prema Babinom Polju vodi uzani asfaltni put koji se svo vreme penje. Nekoliko izvora, šuma i konačno kraj asfalta. Prvi put kada put izađe iz šume ostajem zatečen prizorom.

33

34

Najbolje od svega je što znam da kasnije postaje još lepše :) Kada sam već stigao ovde prisetim se da sam svojevremeno trasirao još neke puteve u ovoj oblasti i da vode do odličnih vidikovaca. Sada se naravno nisam mogao setiti gde se to tačno nalazi ali nije bio nikakav problem da na prvoj sledećoj raskrsnici skrenem sa glavnog puta. 10-ak min penjanja putem koji se slabo koristi me dovodi do livade sa par srušenih katuna i nekoliko novih brvnara, pogledom na vrhove sa druge strane doline… Mir, tišina i popodnevno sunce. Pravo vreme za ručak i kratki predah.

35

36

Idemo dalje. Povratak nazad na glavni put i nastavljam sa penjanjem. Od katuna Bogičević put postaje lošiji, uspon strmiji a prizori atraktivniji. Stani tu da fotkaš, stani ovde da piješ vode, onda ovde opet da fotkaš, pa da samo da bleneš… Takvu vožnju volim.

37

38

39

40

Dok sam stigao do prevoja već je bilo popodne, odlično svetlo za fotkanje. Put od katuna Bogičevića do karaule nije u sjajnom stanju. Može da se vozi al’ ja ne bih voleo tuda da prođem svojim motorom sa suvozačem (to će mi biti glavno merilo prohodnosti puta :) ).

41

42

Ovo sve deluje kao sjajno mesto za kampovanje ali još je rano za to. Treba obići i Hridsko jezero, čisto da se što manje toga ostavi za sutrašnji dan. Prevoj, napuštena karaula i kreće lagano spuštanje drugom stranom planine. Od katuna do karaule put praktično svo vreme ide paralelno sa granicom, par stotina metara od nje. Tu je i tromeđa Crne Gore, Albanije i Kosova. Odatle pukne i prvi pogled na vrhove u Albaniji, oko Volbone. Njih ću narednih dana gledati i izbliza, sa druge strane :)

43

44

Hridsko jezero, gomila terenaca parkirana na putu (do samog jezera se mora pešačiti), gomila turista. Sa jezera se čuje uporna pucnjava, galama. Znam mesto sa fotki pa me ovo sve ne odvraća od obilaska. Jedan od posetilaca me podseti da u okolini Plava i Gusinja ima i drugih prirodnih lepota (davno sam planirao rutu pa sam većinu zaboravio. Sada pred početak putovanja nisam imao previše vremena da se podsećam). Alipašini izvori, Oko Skakavice… Materijal za sutrašnji dan.

45

46

Posle jezera krećem u potragu za kamp mestom. To u principu znači da opet skrećem sa glavnog puta (ova južna strana je put koji svi turisti koriste, na severnoj nisam sreo nikoga). Pošto još uvek nije dovoljno kasno i dalje sam probirljiv sa lokacijama. 15-ak min tumaranja me izvodi nazad na asfalt. Odatle su dve mogućnosti: skrenuti levo prema Plavu ili desno, opet u divljinu. Biram divljinu. Do sada sam se već oslobodio što se vožnje tiče tako da uživam u nešto bržem ritmu. Prolazim par potencijalnih mesta al’ nijedno nije “pravo”. Dolaskom do katuna Bogičević postaje jasno da ne vredi ići dalje, bilo bi previše napraviti još jedan krug :D Vraćam se koji km nazad do proširenja kraj puta sa nekim četinarima. Jes’ da nisam sakriven od pogleda ali me to nešto ne dotiče ovaj put. Raspakivanje, supica i pristojno smrzavanje tokom noći. Ovaj put sam se odlučio da ponesem najmanju i najlakšu vreću koju imam, McKinley X-treme light. Vodio sam se idejom da u slučaju hladnoće mogu da se uvučem u postave od moto odela. Zeznuto je prilikom leganja potrefiti koliko će biti hladno a onda tokom noći čoveka mrzi da se oblači :) Smrzavao sam se koliko sam mogao da trpim, onda za minutu obukao postave i do jutra spavao k’o čovek.

47

48

49

Oko 390km za nešto više od 8 sati vožnje.

Treći dan, 29.7.

Alarm zvoni u 6:00. Toliko toga treba doživeti i videti tokom dana na putu da je totalna šteta dugo spavati izjutra. Kampujem u dolini tako da baš i nema svrhe čekati prvo sunce da osuši jutarnju rosu sa šatora. Lenjo pakovanje i vožnjica do Plava na doručak. Odličan burek u pekari, gorivo na pumpi (jedina pumpa u okolini a svakako zadnja pred granicu) i pravac Gusinje.

50

51

52

Malo lutanja po Gusinju u potrazi za Alipašinim izvorima i Okom Skakavice. Na putu do Oka Skakavice se prolazi i pored vodopada Grlje. Vredi to sve obići kada ste u okolini.

53

54

55

56

57

Posle ovog obilaska vreme je za prelazak granice. Na prelazu ni žive duše sem službenika. Ljubazni na obe strane, malo odmahuju glavom kada kažem da putujem sam (ova pojava će me pratiti tokom celog putovanja :) ). Posle desetak minuta zadržavanja konačno sam u Albaniji, sve je isto a opet nekako drugačije. Kreće avantura. Par kilometara asfalta, koliko i postoji od granice, vodi u dolinu Vermosh. Realno, ništa posebno. Na kraju asfalta moguće je produžiti još par kilometara koritom reke uzvodno. Red bunkera kao najzanimljivija atrakcija u okolini.

 

58

59

60

Vraćanje do odvajanja za Skadar gde kreće vanasfaltna deonica. Put dobar, okolina zanimljiva. Stajem verovatno na svaka dva kilometra radi fotkanja. Negde na početku makadama ponovo prestižem onaj Cherokee od juče. Voze tako sporo da je moja pretpostavka kako nema šanse da će preći makar pola puta do Teth-a. Međutim, kako ja napravim koju pauzu tako me oni pristignu…

61

62

63

64

65

Posle dvadesetak kilometara “pravog” puta nailazim na radove (sa radovima su stigli do prevoja ispred sela Dobrinje, prema Crnoj Gori). Sledećih 15-ak km je pripremljeno za asfaltiranje, široki utabani šljunak. Prija da se malko odvrne gas. Moj predlog je da navratite u ovaj kraj dok još nije krenuo kamionski saobraćaj… Trenutno je ostalo samo još 35km bez asfalta a ni to neće dugo trajati.

66


68

69

Sve može kada čovek želi. Verujem da klinci ovde ne uče lažno padanje i klizeće startove :)

Asfalt počinje od mesta Tamare. Najsavršeniji put kojim sam vozio, nov asfalt, odlične krivine i nula saobraćaja. Na prevoju stanem da malo odmorim, osmotrim, fotkam. Sasvim prikladno putem prolazi neki noviji Maseratti, momak i devojka uživaju u lepom danu. Do trenutka kada sam spreman za polazak opet mi se približava Cherokee al’ ne stiže da me pretekne.

70

71

Ja nisam znao kakva je situacija sa gorivom na albanskoj strani niti da li uopšte postoji pumpa pre Skadra. Nekako sam računao da će gorivo iz Plava biti dovoljno za ceo krug oko Theth-a al’ sam morao izbaciti istraživanje nekih sporednih puteva između Gusinja i Skadra… U mestu Hani i Hotitt, na mestu gde se put za Gusinje spaja sa putem za Podgoricu sada postoji odlična nova pumpa. Primaju Eure i radnik priča Engleski (retka pojava kako će se vremenom pokazati). Sipam par litara, čisto onako za svaki slučaj. U mestu Bajze pravim pauzu za nabavku klope. Od mesta Koplik se odvaja put koji vodi prema nacionalnom parku Theth.

Asfalt, približavanje planinama. Svakim kilometrom okolina je sve spektakularnija. Pre par godina je asflatiran i put od mesta Boge pa sve do prevoja iznad Theth-a, pitanje je vremena kada će i preostali deo biti gotov. Realno, ne smeta mi asfalt. Jedino što mi se ne sviđa jeste porast verovatnoće da u suprotnom smeru naiđe neki lokalni Fanđo sa kombijem.

72

Na jedinoj raskrsnici mašim put. Grešku uviđam posle 50m. Dok sam ja okrenuo mašinu glavnim putem prolaze kola, ni manje ni više već zeleni Cherokee. Prosto ne mogu da verujem :) I opet, prestignem ih, nakon par kilometara stanem da fotkam oni me stignu, opet stanem da fotkam a oni me prestignu. Tu mi već više bilo glupo da ih obilazim tako da sam počeo da vozim skroz lagano, ionako je prevoj blizu…

73

74

75

76

Stajemo na prevoju, red je da se upoznamo nakon celog dana. Prilazim ljudima, ne konstatujem da mi se tip obratio sa “kako ide zemo…” i krećem priču na Engleskom. Sledeći odgovor na Srpskom već prihvatam. Hari iz Kosovske Mitrovice već dugo živi u Austriji. Sa ženom često putuje Balkanskim predelima. Veći deo gepeka u Cherokee-u zauzima kavez sa Harikiri, neki mešanac vučjaka :) Ispričamo se mi tu lepo uz dogovor da se nađemo u Theth-u i kampujemo zajedno.

A da, pogled sa prevoja je spektakularan i ja sam završio sa otvorenim ustima. Retko mi se to desi tako da su ti trenuci baš posebni. Tako je bilo i prvih kilometara na početku spuštanja…

77

78

79

Odvajanje sa glavnog puta, radio toranj na vr’ brda. Kratak, strm i zeznut put vodi do wc-a sa ubedjlivo najatraktivnijim pogledom. Ostalo je još puno vremena do kraja dana, cilj je na domak točkova tako da ne žurim dalje.

80

Bio sam ubeđen da ću imati problema prilikom silaska na glavni put ali sve prolazi kako i treba. Obavezno je još nekoliko zaustavljanja pre nego što se siđe do sela. Na jednom od njih mi prilazi turista i nudi da me fotka, jedinstvena prilika da imam dokaz sa putovanja :)

81

82

Sišao sam u Theth, tražim dogovoreni kamp u okolini crkve. Livada na kojoj postoje ukupno tri kamena… Uspevam da se motorom nasadim na jedan od njih (lekcija, ne zveraj oko sebe dok voziš livadom sa tri kamena). Uveče vidim da mi kapa ulje na šrafu, pomalo, tek da nervira… O, super, znači ovo će biti jedno od “Onih” putovanja. Odlazim na drugi kraj sela, tamo je kamp gde za 2€ dobijate komad imanja. Vlasnik, momak od možda 22 godine, priča odličan Engleski, pokazje potencijalna mesta. Jedno je u bari iza kukuruza, jedno u blatu kod štale, mogu da biram… Već spreman da krenem dalje, tj nazad, vidim dva motora. Priđem momcima, Poljaci, i u prva dva minuta razgovora skontamo da smo se prethodnog dana sreli na Zlatiboru. Mali svet… Oni planiraju sutra mnogo ranije da krenu dalje tako da ne razmišljamo o zajedničkoj vožnji.

Vraćam se do crkve, odlazim do još jednog kampa. Ovde je livada mnogo lepša, noć košta 3€ al’ zato je u cenu uključena upotreba wc-a i tuša. A ima i da se klopa. A tu je i Cherokee kao i dosta drugih putnika. Lenjo, lenjo raspakivanje kampa, večera, blejanje u zvezde. Domaćini se oduševili kada su čuli da sam iz Srbije, kažu prvi ove godine. Kasnije mi deda na nekom tabletu puštao pesmu Dragane Mirković sa Youtube-a :D

83

84

85

E da, samnom na putovanju je bila i SJ4000 kamerica. Snimali smo ponešto. Obrada videa mi oduzima velku količinu vremena a nije mi naročito zanimljiva tako da ću filmiće ojavljivati kada stignem da ih sredim. Za početak, drugi dan putovanja, 28.7. Valjevo-Hridsko jezero:

Četvrti dan, 30.7.  Theti-jezero Komani

Sinoć u kampu sam saznao da u blizini Thetia postoji atraktivan vodopad koji svakako vredi obići, oko pola sata hoda u jednom pravcu. Nemam vremena, lomim se i dvoumim. Prema informacijama koje imam trajekt iz Komania kreće u podne. Jasno je da 70-ak kilometara makadama, koliko ima nakon Thetia, i još neutvrđena razdaljina asfaltom mojim načinom vožnje ne može da se savlada do tada. Budim se u 6 sati, potpuno spreman da se samo okrenem na drugu stranu i sačekam da sunce izađe iza vrhova (noć je bila iznenađujuće topla tako da je spavanjac bio kvalitetan). U tih par trenutaka koliko mi je trebalo da se okrenem kujem plan, ipak je bezveze da propustim obilazak… “Ako do vodopada treba 30min normalnog hoda ja stižem za 20 pošto žurim a mogao bih malko i da trčim. Još 20 min uživam na licu mesta i 20 min se vraćam. Tih sat vremena bih svakako prespavao tako da ništa ne gubim.”

86

Saznajem da je staza do vodopada obeležena i da se nema gde zalutati. Ostavljam navigaciju=telefon na punjenju, nosim samo vodu i fotoaparat. I stvarno, staza je obeležena, nema problema sa praćenjem. Pičim i trčim, odužilo se… Nakon pola sata dolazim do nekog izletišta, česma sa ‘ladnom vodom, par senica i velika livada/teren. Markacija pokazuje na drugi kraj livade, odatle staza postaje osetno neprimetnija i strmo silazi u šumu. Par minuta kasnije jasno je da to ne može biti put do poznate turističke atrakcije. Narednih 20-30min obilazim svaki ćošak livade, tražim put i ne nalazim ga.

87

Već sam spreman da okrenem nazad i ovo proglasim za fotku vodopada:

88

Krenem nazad prema kampu, 10 metara od ovih kućica primetim još jedan markirani put. Korišćena staza vodi strmo prema reci. Ne mogu da verujem da sam prošao pored toga a nisam primetio. Na kraju spusta drveni mostić. Reka je na tom mestu stisnuta među stene, duboka, plava i široka svega par metara. Lep prizor al’ od vodopada nema ni traga ni glasa.

89

90

Tu je bio kraj mojoj želji za istraživanjem. Vraćam se istim putem prema kampu. Posle 5 min sam opet na nekoj raskrsnici. Markacija jasno pokazuje u smeru iz kog se vraćam tako da je potpuno logično da ipak sada probam i drugi put. Da se ne lažemo, posle 100m se vodopad vidi skroz lepo, daleko na stenama… Nekako procenjujem da mu se ne može skroz prići, pravim par fotki i definitivno vraćam u kamp. Usput se naravno ispostavi da se vodopad sasvim lepo video i u par navrata ranije samo što je to meni promaklo (vidim kuću na 100m od sebe, ne vidim ogromni vodopad direktno iznad nje na steni…).

91

Fotka je skroz bezveze… Kada sam došao kući uvideo sam koji je propust napravljen time što nisam stigao do vodopada. To na tuđim fotkama izgleda ODLIČNO izbliza što uglavnom znači da je izbliza još bolje!

92

E tako, dosta jutarnje šetnje. Sada ide onaj uobičajeni deo priče oko pakovanja stvari i početka vožnje. Usput me domaćini domaćinski oderu, 3€ za noćenje (bilo dogovoreno) i onda još 7€ za večeru (ko me je… šiša, ko me šiša kada nisam pitao na vreme). Bezveze je kada nemate lokalnu valutu pa vam ne preostaje drugo nego da plaćate koliko traže…

93

Kamp je tamo iza crkve, samo pratite put i nemoguće je promašiti. Verovatno se šatra može razapeti i na ovoj livadi oko same crkve al’ meni nekako bilo bezveze da se jedini pravim pametan…

94

Juče sam u naselju kupio hleb i nešto za šta sam mislio da je pavlaka. Uz komad domaće šunke koji se nekako uvek nađe u prtljagu to bude super doručak/ručak/večera/užina/dezert. Ideja mi je da nakon polaska zabodem neko odlično mesto uz reku i uživam. 10-15 minuta vožnje je bilo dovoljno da na prilično eksplozivan i krajnje neuredan način saznam da ono nije bila pavlaka već jogurt… Svinjac. Svuda. Po rancu, sedištu (a odmah zatim i guzici), torbi od fotoaparata, torbi velikoj, motoru… Svinjac. Jedina uteha je što je čaša stajala van velike torbe, na dohvat ruke, a ne unutra… Imam sreću da se nakon 50 metara put seče sa nekim kanalom za vodu gde je skrenuta reka. Otkrivam koliko je nezgodno parkirati motor na nagnutom i rasutom terenu tako da ne sednete na sedište… Narednih pola sata perem sve. Baš mi drago što sam po prvi put poneo krpu za pranje vizira, ovde se pokazala kao pravi multifunkcionalni alat… Fotki nema! A da, ono malo jogurta što je ostalo u čaši sam smazao sa hlebom koji se već natopio :)

Posle par kilometara nailazim na odvajanje, sporedni put prelazi reku i penje se negde u brda. Pošto sam već digao ruke od namere da stignem na podnevni trajekt ostaje mi da ispitam te sporedne puteve. 5,6,7 km kasnije sam na ulazu u nečiju kuću, puta više nema. Pogled zadovoljavajući ali ništa spektakularno.

95

96

Ovo desno, ispod kuće, je kanal za vodu. Ima ih baš puno po celoj zemlji.

97

Put i dalje prati reku, neka mlada šumica je okolo i to sve prija.

98

Ovaj most, tj livada u pozadini, je bio moj planirani cilj prethodnog dana u varijanti divljeg kampovanja. Nekako mi sad žao što nisam…

99

100

Dalje vožnja, vožnja, vožnja… Put je dovoljno loš da se ne može voziti brzo ali ne i toliko loš da ga čovek nazove tehnički zahtevnim.. Spora vožnja smara i umara a okolina sve manje atraktivna. Put se dugo penje na prevoj i već mi stvarno ne prija. Dobro, ukažu se s’vremena na vreme neki lepi vidici, nije da ih nema…

101

102

Spust u sledeću dolinu, put je nešto bolji a tu je i nova reka. Ceo dan pratim tragove onih Poljaka od juče. Znam da su krenuli dosta pre mene. Dosta sam stajao pa još i skretao sa puta tako da ne očekujem da ih stignem. Planiram već da napravim neku pauzu, da se smaže bonžita i protegnu noge, kad u hladovini parkirana dva motora. Vazduhom hlađeni Dominator se na ovoj vrućini pregreva tako da oni svakih 10-ak km staju. Par minuta ćaskanja i oni odoše.

103

Ja merkam onu reku, kupanjac zvuči kao odlična ideja, ali nikako nema pristup. Rešenje se nameće samo od sebe nakon nekoliko kilometara. Opet parkirana dva motora i dva Poljaka (rođena braća inače. Apsolutno nebitan podatak za ovaj putopis al’ eto…)  kako trče prema vodi “We’re going for a swim!!!” Mogu samo da potvrdim kako su izabrali fantastično mesto. Viseći most, put kojim se može vozilom sići skroz do peščane plaže (vidim da se tu i kampuje, sad mi žao što ranije nisam znao za lokaciju, mada je podaleko od Thetia :) ), reka je na tom mestu usporena, duboka i iznenađujuće topla. UŽIVANCIJA!!!! Apsolutno mi se ne mrda dalje. Neverovatno šta jedno prosto kupanje u planiskoj reci može da učini sa psihom putnika na vreli letnji dan.

104

105

106

Braća su brzo zbrisala dalje, ja ostao da uživam još neko vreme (a i vešu koji sam oprao treba vremena da se osuši). Relativno brzo posle ovog mesta počinje asfaltni put, reka postaje čak i atraktivnija ali ovde već ima gomila turista.

Krug oko/kroz Theti: ostalo je još 50-ak kilometara bez asfalta (može da se skupi još 10-20-30km ispitivanjem slepih puteva koji se odvajaju od glavnog). 15km od prevoja do sela na severnoj strani, ostatak na južnoj, prema Skadru. Severna strana će verovatno brzo (par godina) biti komplet asfaltirana. Biznis sa kombi prevozom turista cveta već sada a država će učiniti mnogo da se to razvije i dalje. Za “našu” priču to će biti loše… Severni put nudi drastično atraktivniju prirodu, ipak su to vrhovi Prokletija. Theti nekako leži na početku doline, sa tri strane je okružen planinama, kao u amfiteatru. Meni današnja vožnja ovim južnim putem prema Skadru nije nikako prijala al’ dobro, moguće da mi samo nije bio dan.

Prva pumpa, stajem da točim gorivo i naravno zatičem Poljake. Prodavnica uz pumpu je prva u kojoj ne nalazim ni Coca Colu ni Pepsi. Prvi put da mi se to dešava u životu. Umesto toga kupujem neki gusti sok u limenci. Odlučujemo da dalje vozimo zajedno, sve je asfalt a ista nam je destinacija. Pravim standardnu grešku time što ne svraćam u grad (Skadar) da zamenim pare i kupim neku hranu. To sam već toliko puta do sada uradio da prosto ne mogu verovati kako i dalje uspevam… Menjačnica manje-više, svuda primaju Eure, ali hrana…

Na izlazu is Skadra pogađamo neku makadamsku prečicu. Veliko jezero, brana, klinci skaču sa mosta…

107

Put prema Komaniu dalje vodi obalom jezera. Četinarska šuma uz onaj nezaboravni miris, azurno plava voda, krivudavi put bez saobraćaja… Lako je pomisliti da je u pitanju more. Nema fotkanja, stajem samo na česmi da sipam vode ali ona nije na nekom lepom mestu. 50-ak kilometara ima od Skadra do Komania. Kao i više puta do sada, sa karte Albanije bi se dalo zaključiti kako je u pitanju neki gradić. U stvarnosti selo od par kuća, ne sećam se da sam video prodavnicu ili bilo šta drugo. Odmah posle mosta je restoran sa kampom. Poljaci svraćaju na klopu a mene svrbe točkovi da uhvatim neki brod danas (tu je još bilo rano, možda 3-4 popodne, i nadao sam se da ću stići do Valbone do kraja dana). A svakako nisam ni gladan, ipak sam popio 3 gutljaja jogurta i parče hleba šest sati ranije…

Put do trajekta je zanimljiv. Zadnjih par stotina metara vodi kroz tunel. Kada izađete iz tunela nađete se na omanjem pristaništu/parkingu, puta dalje nema. Tamo gužva, tek je pristigao neki brod. Prilazi mi momak i nudi kartu, kaže prvi polazak sutra u 9, ako kupim kartu imam i spavanje na brodu. Guža i pometnja me u startu nagone da samo okrenem i vratim se do kampa. Pa ne znam gde ću sa stvarima, svi deluju sumnjivo Onda se osvrnem još malo: pa vidi, tu je plažica gde se brčkaju neki Nemci, kafića/restorana je nekoliko i sigurno imaju piva, brod deluje uredno i čisto a i gornja paluba nekako prosto mami na spavanje… Kaže momak: ovo ovde je kapetan (takođe klinac od 20-ak godina), on je na brodu celu noć, ako bilo šta treba tu je. 10 sekundi razmišljanja i vadim pare!

108

Parkiram motor, skidam opremu i skačem preko ograde. Ideja da ostanem ovde mi se već potpuno sviđa :D Ručak na gornjoj palubi, koliko da se zavara stomak. Raspakivanjem stvari (ja to zovem eksplozijom) polako zauzimam pola putničke kabine. Odluka je već pala za spavanje na gornjoj palubi. Za slučaj kiše ili ako iz nekog razloga bude baš hladnno, u rezervi stoji pod putničke kabine.

Pristanište je u senci stene, duva neki vetar i čim nema sunca sveže je, suviše sveže da bi budilo želju za još plivanja. Ostaje mi da se umesto toga posvetim čačkanju oko motora, red bi bio da mu se posveti malo pažnje. Kapanje ulja na šrafu se rešava u sekundi, od udarca se on samo malo odvrnuo i počeo sliniti. Kapetan ima potrebne ključeve :) Čistim lanac, čistim mazalicu automatskog podmazivača. Natenane…

109

110

Gledam ove fotke i sećam se kako mi je tada motor delovao užasno prljavo. Znajući kakav je bio nedelju dana kasnije sada mi deluje kao da je tek izglancan :D

Restoran ima terasu koja gleda na jezero, motor i stvari su u vidiku. Ima i piva. I lošeg interneta. Sedim, dugo sedim i čekam da se gužva malo raščisti. U neko doba pristaje još jedan brod što je objasnilo parkirane kombije za prevoz ljudi. Vlasnik restorana (mlad, 25-26 godina. Meni nezamislivo da neko u tom uzrastu može biti vlasnik biznisa) dolazi da se upozna, bio je par puta u Srbiji i ostala mu je u lepoj uspomeni. To mi obezbeđuje još jedno pivo :D

111

“Moj” je ovaj veći. Fotkano iz restorana.

Već je kasno, skoro prošlo 10, kada sam krenuo na spavanje. Podloga i vreća, ranac sa vodom i fotoaparat idu samnom na gornju palubu, ostalo ostaje u kabini. Vetar je takav da ne smem ostaviti ništa od tih laganih stvari inače odoše u vodu. Duvalo je celu noć. Ne toliko hladno koilko dosadno i naporno…

Raspisah se nešto danas a dan nije bio ništa zanimljiviji od prethodnih… Takva tura.

Kratkih 140km, 4:30.

Peti dan, 31.7. Jezero Komani-Valbona

Noć beše topla tako da sam ipak prespavao na palubi. Ugođaj je jedino kvario vetar koji nije prestajao. Otvaram oči ujtru a ovo je prvi prizor:

112

Doručkujem u restoranu, gospodski trošeći nešto preko jednog Eura… Pored nas pristaje putnički brodić, kabina starog autobusa postavljena na neko plovilo, to je valjda “najalbanskija” stvar koju sam video na celom putovanju, odjednom je tu gomila ljudi. Pristižu i ostali avanturisti, znanci od prethodnih dana kao i nekoliko novih, svi do jednog završavaju na drugom brodu. Kod “mene” par biciklista, par iz Francuske u nekom terencu i dosta običnog sveta. Zadnjih par minuta pred predviđeni polazak koristim na još jedan kupanjac, to uvek prija.

113

114

Skoro sat vremena kasnije od planiranog isplovljavamo. Plovidba traje oko 3 sata, u par navrata se prolazi kroz neke jako lepe predele al’ generalno ništa posebno. Ako ste društveni i komunikativni koliko i ja ta tri sata ćete iskoristiti za izležavanje i sunčanje na palubi, malo fotkanja i obaveznu dremku.

115

Prestižemo trajekt koji je isplovio desetak minuta pre nas. Tek u tom trenutku mi je prestalo biti krivo što nisam na njemu :D U suprotnom pravcu smo sreli jedan baš veliki trajekt, dovoljno veliki da vozi kamione i šlepere. Tokom plovidbe redovno se na obali vide kućice, imanja. 10-15 km plovidbe od najbližeg puta, možda pešačkim stazama povezane sa ostatkom sveta. To je jedna od stvari koja me baš iznenadila u Albaniji: bez obzira u kakvoj si vukojebini jako retko se dešavalo da prođe više od 20-30 minuta da ne naiđem na ljude (lokalce) ili bar neki trag aktivnosti.

116

117

118

Albanija, nije tamo baš sve onako kako su nam pričali…

119

120

121

Količina vremena koju je moguće provesti na letnjem suncu a da ne izgorite, bez mazanja kremama ili prethodnog privikavanja, svakako je kraća od 3 sata. Ja sam se posle 2 setio da obučem majicu dugih rukava ali mi nije padalo na pamet da oblačim pantalone. Rezultate još pomalo gulim… :)

Pristanište na “drugoj strani” jezera je skromnije nego kod brane. U suštini trajekt priđe obali, spusti rampu na šljunak i to je to. Pošto sam se prvi ukrcao na brod bilo je sasvim logično da se iskrcam poslednji. Dala se tu napraviti i poneka dobra fotka napuštenog starog trajekta ali mi se nije muvalo po gužvi.

122

123

Evo ga ploveći autobus. Ima ga i na nekoj od prvih fotki.

124

I to je to, oko 13h je vreme da se krene sa vožnjom. Do Valbone ima 50-60km krivudavog i kvalitetnog asfalta i to se odvoza časkom, pod uslovom da niste ja…

Peti dan, 31.7. Jezero Komani-Valbona

Put od trajekta do mesta Bajram Curri prati reku Valbonu uzvodno. Lagana vožnja, iz nekog razloga nemam želju da trošim krivine. Vrtim se 10-ak minuta u Bajram Curri-u u potrazi za nekom hranom što je uspeh obzirom da mesto ima tri ulice… Prvo sam uspeo samo da prođem kroz gradić. Prodavnica na izlazu po bogatstvu ponude najviše podseća na period ranih ’90ih u našim krajevima, tu je po par komada malog broja artikala a ništa od onoga što mi treba (hleb i konzerve ribe). Vratim se u grad, pogodim glavnu ulicu i u svoj gužvi vidim samo jednu pekaru. Odlazim na drugi kraj gradića pre nego što sam okrenuo. U pekari odličan burek (i kod njih se tako zove, samo drugačije izgovaraju. Ovaj je bio odličan, ili sam ja bio gladan). U sledećoj prodavnici imaju konzerve ali ne i hleb, po njega moram još 50-100m dalje. Uzbuđenjima stvarno nema kraja…

Dalje prema Valboni vodi novi asfaltni put. Mislim da je makadam ukinut pre dve, možda tri, godine. Kada sam saznao za asfalt malo je falilo da potpuno izbacim ovaj deo puta. Pogrešio bih. Skupi, novi luksuzni automobili. Obećavaju skupo mesto za noćenje. Ovo je odavno turistička atrakcija Albanije.

125

Kilometri odmiču i približavam se Valboni. Stanem na česmu kraj puta, bacim oko na navigaciju i vidim neki put koji se odvaja sa ovog glavnog, vodi u planine i nekako znam da tu neće biti ni naznake asfalta. Dovoljan razlog da se nabaci osmeh na lice. Tabla na samoj raskrsnici kaže da je prvo mesto odatle udaljeno 8-9km. Čuvene reči “idem samo do _______ i odmah se vraćam” izgovorene su po ko zna koji put. Osam kilometara se put lagano penje. Proporcionalno porastu visine raste i lepota pogleda. E sad, dok si na dnu doline vidiš prilično mali deo neba i to je ok jer ono lako bude plavo. Kada se malo popneš na okolna brda pogled seže mnogo dalje, dovoljno daleko da vidiš crnilo oluje koja se kreće ka tebi. Nema to veze naravno, ionako idem samo do prvog mesta i okrećem…

126

127

128

Put je uglavnom odličan, što se može videti i na ovim gornjim fotkama. Dovoljno odličan da vožnja bude zanimljiva. To uglavnom nije dobro po životni vek zadnje gume. Prvo mesto, zapravo najobičnije selo, Cerem se zove, dođe brzo. Naravno da je glupo tu okrenuti kada vidiš da put vodi dalje. Posle sela podloga prelazi u dobro utabanu zemlju sa debelim slojem fine prašine na površini. Rupe i kolotrazi se podrazumevaju, ipak se ovuda voze kamioni… Obećava veselje u slučaju kiše. Srećem iznenađujuće mnogo vozila (realno, ovde bi me iznenadila i dva komada a sreo sam verovatno 15-20…). Uglavnom su to terenci ali ima i kamiona. Prva pomisao mi je da su u džipovima organizovane vožnje turista ali bolji pogled na putnike odbacuje tu opciju. Babe, dede, žene sa decama… Lokalci. Posle par kilometara nailazim na česmu pored koje ima i nešto nalik kafani. Nekoliko auta je tu parkirano, zajedno sa putnicima, i zaključujem da dalje ne idu.

Urođena mi je osobina da se na takvim mestima ne zaustavljam. Daleko bilo da nekoga priupitam kuda vodi put, na šta bi to ličilo… Karta na GPS-u je sačinjena od satelitskih snimaka i vidim da put u neko doba izbija iznad šume što u ovakvom okruženju mora biti sjajan prizor. Idem dalje i naravno da srećem još vozila. Između ostalih i kamion natovaren nameštajem, sa 3-4 generacije familije. Idu uzbrdo… Put već neko vreme vodi kroz šumu i ništa se ne vidi. Duboke bare, zemlja, nije neko uživanje. Vozim još malo i stižem na raskrsnicu. Tu već duva jak vetar, nebo prilično crno sa svih strana i promiču prve kapi kiše. Naravno, tu se okolina malo promenila i počinje da izgleda lepo. Karta kaže da jedan krak ovog puta vodi za CG, granica je bukvalno na 200m dalje. Kukavički odlučujem da je ipak vreme za okret. Sećam se one fine prašine sa početka uspona i nekako ne želim tu da se zateknem tokom, ili nakon, pljuska. Kada sam stigao kući uvideo sam grešku: put nakon još par kilometara izlazi na prevoj a ono gore izlgeda odlično… Šta sad, mora se čovek vratiti na neka mesta…

129

130

Ovo je put za CG. Ne verujem da tu postoji neka kontrola a opet sam siguran da se nije pametno igrati sa takvim stvarima :D

Kiša pada kratko, dovoljno kratko da podloga nije nakvašena a opet dovoljno dugo da sam već krenuo nazad…

131

132

Pogled na Cerem i put koji vodi dalje prema Valboni.

U neko doba sunce izađe, obasja vrhove i ponovo se sakrije iza oblaka. Upečatljivi trenuci…

133

134

Nazad na asfalt posle tridesetak kilometara uživanja. Volim kada nisam pod nekim vremenskim pritiskom pa mogu da lutam. Uglavnom ispadne dobro. Sam prilaz Valboni mi se svideo. Put vodi kroz neku čudnu šumu, svakih malo se sa njega odvajaju putići prema pansionu ovom, restoranu onom ili već tako nečemu. Fotki nemam a moć opisivanja mi je zanemarljivo mala :) Trebalo bi da imam snimke ali će očigledno proći mnogi dani dok to stigne na red… Moj današnji cilj je da stignem do kraja puta, do mesta odakle se dalje ne može, tako da ovo sve prolazim bez zadržavanja. Jedino mi je malo žao jer novi put često preseca stari makadamski. Ne mogu se oteti utisku da je ovo sve tada bilo još mnogo, mnogo atraktivnije. Kasnije ta šuma nestaje, uz put se vide kuće. Zagledam kampove, tražim ili Poljake ili zelenog Cherokee-a ali ih nigde ne vidim.

135

136

Za fotku motora sa ovakvim planinama u pozadini vredi se okrenuti. Ko zna da li če kasnije, ili sutra, kada se budem vraćao uopšte biti pogleda.

Asfalt vodi do nekog većeg restorana. Dalje se može samo putem koji prati korito reke, još 3-4km. Beli kamen, nešto borova, vrhovi sa svih strana… Nestvarno. Na kraju puta imanje. Odlično urađen kafić u drvetu, dvorište sa lepim detaljima, kamp… Osim domaćina koji ne pričaju engleski nigde žive duše. 4€ koliko traže je previše za parče livade bez upotrebe wc-a ili kupatila.

137

138

Prosto ne mogu da verujem da nisam nijednom sišao sa motora da ovo sve fotkam…

Vraćam se ka civilizaciji. Kod zgrade nekadašnje škole je lep travnati plato, kao stvoren za kampovanje. Odlučujem da propustim i to, nekako sam rešio da ću biti u uređenom mestu, sa ljudima. Asfalt, počinje kiša. Za svaki slučaj obilazim i parkić sa četinarkom šumom ali fantastična količina smeća, kao i nedostatak svetlosti, ubijaju i poslednju trunku želje za dilvljim kampovanjem. Tabla za kamp/sobe/restoran na nekom imanju. Opet sve lepo sređeno, ima i ljudi (komotno se može reći da je gužva). 5€ za bilo koji deo imanja sa upotrebom kupatila. 10 minuta obilazim i tražim mesto koje vredi toliko para. Svuda je duboka trava, njiva, natopljena zemlja ili prosto predaleko. Transalp sa italijanskim tablicama je parkiran pored mog, sa vlasnikom sam malo popričao dok sam se pakovao da krenem dalje.

Sledeća opcija mi je kamp u dvorištu neke kuće. U dolasku je tu bilo nekoliko motora pa procenjujem da bi bilo OK mesto. U povratku motora nema pa kamp nisam ni primetio :) Polako već izlazim iz naselja, kiša i dalje pada. Restoran/sobe/kamp/bungalovi sa desne strane. Ispred svakog bungalova parkiran po motor il’ dva, niko ne kampuje. 2€ je komad livade… Trenutak trezvenog razmišljanja, obzirom da kiša i dalje pada, me nagoni da pitam za sobu. 10€ sa doručkom.. Soba je u staroj kući ali sređena i uredna, prozor gleda na zid štale i baštu. WC ima u restoranu, na drugom delu imanja što je malo bezveze al’ opet prihvatljivo. Rešen problem kampovanja :)

Dok sam se ja raspakovao i malo došao sebi kiša je stala i krenulo je da se razvedrava (onako kako se samo u planinama, nakon kiše, može razvedravati: milion slojeva oblaka koji se uvijaju oko vrhova, kasno popodnevno sunce koje se tu i tamo probije i tako to…). Izađem da fotkam, da se javim kolegama motoristima a od motora ni traga ni glasa. Nestali ljudi. Dobro, bar sam fotkao..

139

Ispostavilo se da u kući gde sam ja ipak ima kupatilo, i to sređeno kupatilo. Topla voda i sve po redu… Do bojlera naravno vode dve žice koje vise između njega i štekera na susednom zidu. Sve po najnovijim sigurnosnim i zdravorazumskim standardima.

Nešto nisam bio raspoložen za restoran tako da veče provodim u sređivanju i čišćenju opreme i tehnike. Trudim se da stvari ne bacam po ostalim krevetima ali teško je… Raspakivanje torbe na kraju dana nazivam eksplozijom.

U dva navrata tokom noći, nemam pojma koje doba, neko je pokušao da uđe u sobu. Nisu bili uporni sa kucanjem ili pokušajem razvaljivanja vrata tako da sam ignorisao. Verovatno su ljudi došli po moje bubrege, drugog objašnjenja nemam…

120km, od toga 30-ak vodom a skoro 40 van asfalta. Nešto manje od tri sata vožnje. Skroz opušten dan.

Šesti dan, 1.8.  Valbona-Nacionalni park Lure.

Danas je prvi dan za koji mogu reći da je neko istraživanje. Sve do sada voženo su proverene i često upotrebljavane trase gde je normalna pojava sretati putnike. Za razliku od prethodnih dana koji su kilometražom bili kratki danas je trebalo preći 250-300km putevima o kojima nisam znao ništa. Obećava zabavu :)

Probudio sam se sa netaknutim unutrašnjim organima… Jutro je osvanulo tmurno i maglovito. Apsolutno neprivlačno. Od pogleda na okolne vrhove nema ništa. Doručak u restoranu, internet, pakovanje… Nema razloga za zadržavanje.

140

141

Normalna pojava, sve po standardu urađeno.

Već posle par kilometara, kako put silazi sa planine,  spuštam se ispod nivoa oblaka i dan odmah deluje bolje.

142

Od Bajram Curri-a sam na nepoznatom terenu. Novoasfaltirani lokalni put praktično bez saobraćaja. Brda sa nekim zakržljalim rastinjem pomalo podsećaju na Hercegovinu.

143

144

U mestu Kam sizlazim sa asfalta, vreme je za “prečicu”. Kam je mesto koje sada ima 3-4 dvospratne zgrade u trošnom stanju, više gomila šuta od verovatno istih takvih zgrada, kao i glavnu ulicu bez asfalta. Nešto mi se baš nije išlo u detaljni obilazak. Ispostavilo se da je prečica jedan od najboljih makadamskih puteva kojima sam prošao. Do sada su se i oblaci razišli tako da je ugođaj potpun. Dvadesetak kilometara prolazi brzo, na ovakvim deonicama se ne staje često.

Sa asfaltom se spajam jako blizu graničnog prelaza Ćafa Prušit, bukvalno 200m dalje. Kosovo levo, Albanija desno. Za sada Albanija, Kosovo će morati da sačeka još koji dan… Put od granice do Kukesa je fantastičan. Proširen i sređen tokom zadnje 3-4 godine nudi sve preduslove za odličnu vožnju motorom. Na brdu iznad Kukesa pravim pauzu, vreme je za skidanje suvišnih slojeva garderobe.

145

146

Verovali ili ne i pored ovog prizora ipak sam se vratio na glavni put.

U Kukesu opet 10 minuta lutanja u potrazi za klopom. Prva pekara prodaje samo hleb, onda skontam da sam već na izlazu iz grada pa okrenem nazad i tako. Na kraju pogodim odličan kebab. Odolim iskušenju da se odmah spakujem i jedem negde kasnije. Grad mi se na prvu nije svideo (ovo je slučaj i sa 90% drugih gradova, nema ovde ništa posebno loše), vlada neki opšti haos. Do trenutka kada sam završio sa klopom već sam se opustio. Više to nije bio haos već užurbani ulični život :)

147

Goriva za sada imam dovoljno da ne moram razmišljati, ali ne i dovoljno da bez sipanja odvezem ostatak dana. “Sipaću na sledećoj pumpi, sada je još rano” je jedna od češćih grešaka koje pravim. Nije problem na glavnim putevima, tu su pumpe česte.  Odvajam se sa glavnog puta i mogu samo reći jbg… Ovaj novi put je neasfaltiran. Pogledom na kartu da se naslutiti da asfalta neću ni videti do kraja dana. Naravno, do prothodne pumpe se treba vratiti možda i 5-10 kilometara što je nezamislivo.

Ove deonice puta se apsolutno ne sećam iz perioda planiranja. To je bila samo vezna deonica kojom je trebalo stići do nacionalnog parka Lurre. Na karti su postojala dva puta, glavni i sporedni, izbor nije bio težak… Dočekao me je još jedan savršeni makadamski put. 45km apsolutnog uživanja. Verujem da zadnja guma nije bila naročito srećna al’ ja jesam.

148

149

150

151

Bunkera je iznenađujuće malo. To sam primetio i prethodni put kada sam bio u Albaniji. Da li su sklonjeni, srušeni ili ih nije ni bilo nemam pojma.

152

Put siđe do reke. Temperatura dovoljno visoka da kupanje deluje kao odlična ideja. Reka dovoljno čista da to potvrđuje.

153

154

155

Jedva uđoh u vodu. Kamenje je krupno i klizavo. Kada je voda prešla preko kolena već je bio izazov održati ravnotežu, struja je toliko jaka. Neka, može se rashladiti i u plićaku :)

Uživam ja tako tim putem, ne sretnem nijedno vozilo. S’vremena na vreme na ovim mojim putovanjima pomislim da radim nešto posebno, nešto što bi malo ko radio. Uglavnom nakon takvog razmišljanja sretnem nekoga ko taj isti put prelazi recimo biciklom i shvatim kako je ovo moje zapravo smešno jednostavno… Tako beše i sada. Italijan sa potpuno natovarenim bajkom. Kez od uveta do uveta, srećan čovek. Razmenimo po neku reč i razlaz. Vozim lagano dok sam mu u vidokrugu.

156

157

Zbog propusta sa gorivom sada moram da siđem na glavni put, da tražim civilizaciju i pumpu. Okolina grada Peshkopi je u pitanju. Prva pumpa naravno ne radi tj nema benzina. Druga je čak kilometar dalje i ima sve što treba. Put od mesta gde sam se odvojio sa svoje planirane trase pa do glavnog puta je bio ružan i loš (seoski put prepun bara koje se cede iz štala, teško da je to nekom primamljivo) pa mi se baš i nije vraćalo. GPS kaže da to nije nikakav problem jer krug mogu zatvoriti vrlo lako. Ova asfaltna ekskurzija trajala je kratko, svega 15-ak km. Nazad na makadam. U nekom selu imam bliski susret sa BMW-om iz suprotnog pravca. Završava se tako što se mimoilazimo sa desne tj pogrešne strane. Nimalo prijatno. Lokalci se vraćaju sa kupališta i odlično poznaju put tako da im se ništa ne može desiti…

Ni o ovoj sledećoj deonici, do mesta Fushi Lure, nisam znao ništa. Google Earth je to proglasio za regionalni put, ja preveo kao asfalt ili bar dobar makadam. Trebalo je da znam bolje, toliko sam ipak znao o Albaniji. Linije na karti je lako ofarbati u boju glavnog puta ali to nikako ne znači da vas na licu mesta neće dočekati put prohodan samo za terenska vozila. Početak ne obećava. Put se penje kroz šumu i ja očekujem da sam završio sa civilizacijom. Pošto je ovo ipak Albanija put nakon nekog vremena izlazi na plato. Zaseoci, obrađena polja, raskrsnice… Mašim skretanje koje treba i tvrdoglavo produžavam dalje. Iz nekog dvorišta istrčavaju klinci, mašu i zaustavljaju. Jedva dočekali da vežbaju engleski, objašnjavaju da sam se zeznuo i da moram nazad. U povratku, čisto onako, sa svaki slučaj, overavam još jedan pogrešan put. Ovaj završava u nečijem dvorištu. U trećem pokušaju konačno odlučujem da poslušam GPS, kao što radim i 99% vremena jer trase sam crtam i prilično im verujem, i eto me na pravom putu. Ovaj se penje obronkom padine, opet neko zakržljalo rastinje i pogled na plato.

158

159

Put je uglavnom dosta lošiji nego što gornjoj fotki. Ubrzo prelazi praktično u go kamen. Napredak je spor, samo čekam kada ću se nasaditi na neki kamen i ostati bez kartera. KLE, i pored toga što je podignut, i dalje ima problem sa visinom. Suviše je malo rastojanje od tla do zaštite ispod motora. Nekada davno, najniža tačka na motoru je bio prekidač bočne nogare. On nije dugo trajao jednom kada sam krenuo voziti van asfalta. Onda je dugo vremena najniži deo bio šuspleh i to je bilo ok. Vremenom, od brojnih kilometara i udaraca isti se već deformisao u dovoljnoj meri da šraf za ispuštanje ulja postane prilično izložen udarcima kamena. Priliku da to dokažem sam već imao ranije na ovom putovanju, u Thetiu… Dakle, napredak je spor ali problema nema. Fotki sa tih kamenih deonica nemam. Ima filmova.

160

Subota je popodne i sasvim logično je da u 2-3 navrata srećem skockane ljude kako silaze sa planine. Stvarno skockane, košulje, cipele i sve to. Apsolutno nemam pojma odakle dolaze niti kuda idu… Konji i magarci su i dalje regularno priznato prevozno sredstvo tako da srećem i ljude koji ih jašu.

161

Nakon prevoja pogled se pruža na neku travnatu visoravan. Lep prizor, zaslužuje pažnju. Preko visoravni vodi put a putem prema meni ide neko vozilo. Iz daleka vidim da nije auto, a ako nije auto mora biti motor. Obradujem se jer je prva pomisao ta da je u pitanju neki putnik iz daleka. Brzo postane jasno da se zapravo radi o nekom lokalcu na malom motoriću. Te motore peglaju po celoj Albaniji. Apsolutno nema veze o kakvom se putu radi, svuda sam viđao ili tragove ili ih sretao.

162

163

Posle ovog platoa počinje spust kroz četinarsku šumu. Ubrzo se vide i prve kuće kao i asfalt. Fushe Lure… Tu je početak puta u/kroz nacionalni park Lure. O nacionalnom parku sam čitao jedino u putopisima nekih Čeha od pre 4-5-6 godina. Par njihovih pokušaja da to obiđu su uvek bivali neuspešni zbog neprohodnih puteva tako da ni ja nisam baš očekivao da će se linija koju sam nacrtao na kompu u stvarnosti pretvoriti u put koji prolazi na drugu stranu planine. No, to je tema za sledeći dan putovanja, ne današnji…

164

Onaj asfalt koji sam video sa brda je dužine solidnog fudbalskog igrališta, možda čak i dva igrališta… Centar sela i hotel su dobili asfalt. Početak puta u NP obećava. Sređen put vodi kroz retku borovu šumu. Odmah mi se sviđa i to jako. Do prvih jezera ima možda 10km, dana je ostalo još dosta tako da nema razloga za žurbu.

165

166

167

Nekako ispadne da nisam fotkao te najlepše delove. Verovatno me opet zeznulo to što sam snimao, tada računam kako fotke nisu potrebne… Glupost…

Prvo jezero je malo, ušuškano.

168

Odmah iznad njega je znatno veće jezero koje je ujedno i moj današnji cilj. Malo me iznenadilo što su oba jezera veštačka ali ne marim, super to izgleda. Naravno da na jezero dolazim sporednim putem koji izlazi na sred brane (zemlja i kamen). Malo mi bezveze kada na jednom kraju brane vidim automobile. Međutim, kada sam prišao i video da se radi o strancima koji su ovde istim poslom kao i ja bi mi drago. Pet parova Nemaca u pet terenaca. Engleski ne pričaju a moj Nemački je smešno ograničen. Nude pivo, toliko razumem, kažem da ću navratiti kada se smestim. Narednih 5-10 minuta tražim mesto koje ima dovoljno malo kamena kako bi se mogao postaviti šator. Jedino brana dolazi u obzir. Švabe se za to vreme kupaju u jezeru, ne deluje kao da se nešto smrzavaju. Postavljam šator i pravac jezero. Voda je savršena, okruženje… Ljudi, ja vam ne mogu opisati taj osećaj, tu ludačku radost i sreću, euforiju tog trenutka. Ceo dan mi je bio odličan. Vožnja, putevi, predeli… I onda još kao višnja na vrhu šlaga na torti Ovo… Sve se to skupilo u verovatno najbolji dan putovanja koji pamtim (sumnjam da ste iz dosadašnjeg dela teksta stekli taj utisak, nešto nisam raspoložen za pisanje :) )

169

170

171

Klopam nešto malo, tek toliko da u gostima ne pojedem većinu hrane. Kod Nemaca Nikšićko pivo, roštilj, druženje. Super im je to što putujem motorm, čude se kolike kilometraže prelazim dnevno. Jedno pitanje ipak postavljaju iznova i iznova. “Warum alleine???” Zašto sam??? Nemački mi nije ni izbliza dovoljno dobar da bih mogao dati neki smislen odgovor al’ nađe se tu devojka koja zna Engleski. I objašnjenje im je prihvatlivo, ipak ne ispadam asocijalni ludak :)  Samo uporno ponavljaju “gefährlich…” Opasno…

Sjajan, sjajan dan. Noć je iznenađujuće topla obzirom da smo na nekih 1700m visine. 250km vožnje, od toga dobar deo van asfalta. Šest ipo sati naporne vožnje. Track log je u prilogu pa izvolite :) Samo nemojte zaboraviti da točite gorivo neposredno posle Kukesa, tako možete spojiti denicu od 120-130km bez asfalta…

Sedmi dan, 2.8. Nacionalni park Lure-Berat

Standardno rano ustajanje, alarm zvoni u 6:00 (rano ustajanje je jedna od najkorisnijih odluka na ovom putovanju). Šetnja po okolini, branje divljih malina, fotkanje… Onako, sve uobičajeno. Prvobitni plan za danas je predviđao ubitačnih 350-400 km vožnje od čega bi bar polovina bila van asfalta. Iskustvo od prethodnih godina me je naučilo da od realizacije takvih planova nema ništa ukoliko želim da uživam. Pošto je ovo godišnji odmor uživanje je pri vrhu liste prioriteta. Dakle, postoje dve rezervne varijante; prva je da vozim sve redom i da zabodem šator kada mi bude dosta, druga je da odvozam veliki deo planirane rute ali da pri kraju izađem na asfalt i stignem do Berata…

172

Pozdravljam se sa sinoćnom ekipom i krećem. Jedna od stvari koje sam saznao prethodno veče jeste da put kojim sam krenuo zaista izlazi na drugu stranu nacionalnog parka, trebao bi biti prohodan (olako shvatam razdaljine u fazi planiranja. Redovno bude: “A, možeš misliti. Ako ne može da se prođe vratiću se časkom tih 20-30km i nikom ništa”. 20-30km je sat vremena vožnje sa pauzama za fotkanje…).

Put je od samog starta lošiji nego do jezera Madh, sinoćnjeg kampa. Jutro je i vozim lagano, opušteno. Često stajem radi fotkanja jer prilike su brojne.

Jezera se ređaju jedno za drugim. Neka lepa, neka baš i ne. Sva su ljudskih ruku delo. Veliki deo šume je stradao u požarima ranijih godina, sada se priroda lagano oporavlja.

173

Neprikladnije mesto za lavove teško mogu zamisliti. Ovo je česma u sred šume na sred planine u sred piiiiiiiiiip materine. Okolo je sve kamen i drvo…

174

Kilometri odmiču a put postaje progresivno lošiji. Naiđe tako zemljana deonica sa gomilom bara. Ne možeš ih zaobići a voda je potpuno blatnjava te ne možeš proceniti dubinu. Zagaziš točkovima i iznenadiš se koliko visoko moraš podići noge da se čizme ne bi napunile. Dobra stvar u celoj priči je to što nema skrivenog kamenja…  Verovatno očekujete da sledeća rečenica bude “a onda sam naleteo na skriveni kamen i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja.”

Nisam.

Posle te deonice sa barama dolazi se do jedne blage uzbrdice na livadi. Koliko je put dobar možda najbolje opisuje činjenica da celom uzbrdicom postoje desetine “puteva”, tragova od terenaca. Svako pokušava da nađe ne toliko najbolji koliko najmanje loš put. Realno, za motor nema problema jer nije strmo a i suvo je. Sa vrha tog brda nizbrdo vode 2-3 puta. Prvi je bio toliko strm, kamenit i neprivlačan da sam okrenuo. Drugi je malo manje strm i malo manje kamenit tako da može poslužiti. Meni je nekako na vrhu bilo jasno (ili mi je bar delovalo) da jednom kada siđem nema povratka uzbrdo. E, toliko strmo i kamenito (podloga je zemljana sa dosta krupnog kamenja koje viri i čeka svoju priliku da nešto ošteti). Da se ne lažemo, ova strma deonica je dugačka možda čak i 100m. Negde na pola nizbrdice kamen ispred prednjeg točka me izbacuje iz ravnoteže, puštam kočnice i silazim sa puta. U sledećem trenutku već jurim, ni sam ne znam kako ostajem na točkovima. Prvi adrenalinski momenat na ovom putovanju :)

Fotki sa cele ove zezancije nemam, video verovatno postoji. Jednom će doći na red…

Sišao sam na normalni loš put, već je ravno. Prelazim preko isušenog kamenog korita nekog potoka koje ne deluje preteći. A onda sam naleteo na kamen, koji nije bio skriven, i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja. Dobro, to da sam ostao bez šrafa sam saznao malo kasnije. Za udarac u kamen sam znao odmah. Nasađivanje motora na kamen, ni prvi ni posledji put. Do sada se uvek završavalo samo krivljenjem alu zaštite tako da ovoj pojavi više i ne pridajem neku pažnju. Dakle vozim dalje. Penjem se uzbrdo možda kilometar, možda dva kilometra. Krenem da silazim (vrlo bitan trenutak, SILAZIM) na drugoj strani i učini mi se da motor ispušta čudan zvuk. Stanem, ne gasim mašinu, pogledam dole a ulje samo šiklja!!! Onako, momački.

Kill switch je blizu. Prvo što pomislim u tom trenutku jeste, sasvim logično, da sam naj#%b’o. Polupanom karteru baš nema pomoći. Lagano smišljam logistiku potrebnu za prebacivanje motora do neke civilizacije, servisa, kuće…
Spustim se ugašenim motorom do prvog iole ravnog mesta gde zapravo mogu sići sa motora. Hmmm, deluje da ništa nije polomljeno, samo nedostaje šraf. Naravno, jedina svrha tog šrafa jeste da ulje zadrži u mašini tako da mi nedostaju i sve tri litre ulja. Ali to već ne deluje kao nerešiv problem. Dobro, nit imam rezervni šraf niti sam ikada nosio ulje uz sebe…
Ne zaboravite, društvo sa pet terenaca ide istim ovim putem. Možda će proći pola dana dok stignu ali biće tu. Ne znam imaju li oni ulja ili, kojim slučajem, odgovarajući šaraf ali lakše se čovek oseća kada vidi neki izlaz iz sranja… Pošto mi ne pada na pamet da stojim tako pored puta nedoređeno dugo odlučujem da se spustim motorom koliko god bude moglo. Nije moglo daleko, nizbrdica prestaje ubrzo. Logičan sledeći korak jeste da nastavim gurati potpuno natovareni motor od 200 kila. Odavno znam da je to uzaludna rabota al’ opet, ne mogu samo da stojim/sedim i čekam.
Nakon 20-30 metara guranja nailazim na raskrsnicu; levo se odvaja strmi put nizbrdo, prečica. Pravo produžava ovaj put na kom sam ja. A desno, desno put vodi do rudnika koji je možda 200-300m dalje… Dakle: pravac rudnik. Možda ne bi bilo loše napomenuti da je tog dana bila nedelja. U baraci pred ulazom u rudnik jedan čovek, sprema klopu ili šta već. Po izrazu njegovog lica bilo je jasno da baš i nisu navikli na posetioce.
“Motor, ulje, problem.” Te reči nekako isto zvuče na mnogim jezicima, očito i na albanskom. On od engleskog poneku reč. Nekako se brzo sporazumemo šta meni zapravo treba, čak i gradaciju ulja. Krene on da pretura po prostorijama al’ ulja nema. Kratak telefonski poziv i sav se ozari, dobio je informaciju gde imaju uštekane dve litre ulja. Do tog vremena on već zna da sam iz Srbije, to ni na jedan način ne umanjuje njegovu spremnost i želju da pomogne. “Friends?” Nemam, putujem sam. Reakcija mi nije iznenađenje: dobro poznati gest kada osoba vrti kažiprst tamo oko slepočnice… “Crazy…” Iznad rudnika se vijore albanska i turska zastava. Kaže tip da možda baš i nije najpametnije samostalno putovati Albanijom sa srpskim tablicama, ipak može da se naiđe na budalu. Jezička barijera je ipak golema pa ne hvatam celokupnu priču.
Pokušavam da objasnim kako mi je još neophodan i šraf ali se ne razumemo. Za svaki slučaj već gledam šta bi od bačenih predmeta možda moglo da se iskoristi: kese kao zaptivke, zamišljam već i granu zabodenu u rupu a sve to pričvršćeno španerima… Zvoni njemu telefon u svemu tome, na kraju razgovora: “friend, moto, problem…” treba mu litra ulja… Jbg, ja bih baš voleo dve ali i jedna je bolje nego ništa. Siđemo zajedno do motora, gleda on šta i kako i kaže ne sipaj, fali ti “borelji”. Eh da, borelji mi treba. Sve mi bilo na vr’ jezika (ograđujem se, verovatnoća da se tačno ovako piše ili makar izgovara je oko 2%, meni je tako ostalo u sećanju).
Koristim priliku da napravim fotku, ne znam da li ćete mi verovati ali nije mi baš bilo do fotkanja za svo ovo vreme :D
175
176
Ode čovek gore do rudnika i vraća se posle par minuta sa nekoliko šarafa. Svi predugački ali poneki ipak odgovarajućeg prečnika. Problem rešen!!!
177
Za litar ulja nije problem, njemu ne treba. Drugu bi mogao da mi proda ali bi imao logistički problem da se to njemu opet donese. Sipam prvu litru, upalim mašinu i obradujem se kada ne čujem čudne zvuke. Lampica za slab pritisak se ugasi, kez mi napadne lice. 5€ je litra ulja (gradacija sasvim prikladnih 20W50, mineralno), pružam 700 Lek-a ali lik odbija, vraća 200. Ni da čuje. Dakle u vukojebini platim litru spasonosnog ulja 500 Leka, toliko sam ga platio i dva sata kasnije na benzinskoj pumpi…
Saznam da je kraj makadama na 15-ak kilometara, odatle “samo pravo asfaltom do grada Burrel.” Mrzim objašnjenja tipa “Samo pravo”, ili “Samo prati glavni put”. To nikada, nikada nije istina. Saznam i gde da nađem servis, da mi skrate ovaj novi šraf. Dobijem i još jedan-dva rezervna šrafa :)
Izgrli me tip na rastanku, izljubi… Realno, mislim da cela ova igranka nije trajala više od sat vremena što je, priznaćete, zanemarlivo mala količina vremena za rešavanje ovakvog problema  :jee1:

Moram malo o sreći i putovanjima. Već dugo razmišljam na tu temu i to izgleda otprilike ovako…

Stvar je prosta: količina sreće koja me prati na ovim mojim putovanjima već počinje da me zabrinjava.

Da se podsetimo:

-prvo putovanje, puca guma na nekom totalno sporednom putu. Mislim da nisam imao rezervnu (imao pribor za krpljenje) a ni za pumpu baš nisam siguran. Pola sata bezuspešnih pokušaja skidanja gume sa točka je dovelo do toga da se na tom sporednom makadamskom putu pojavi prazan kombi sa vozačem voljnim da me odbaci do vulkanizera, 80km dalje. Nije hteo da naplati a nijedna cena ne bi bila previsoka…

178

-drugo putovanje, negde na vrhovima Stare Planine klizam u krivini i puca mi dekla alternatora, curi ulje. Do Pirota mislim da ima preko 40km. Rupa je pozicionirana tako da ulje skoro i ne curi kada je motor u uspravnom položaju. Jedan poziv Darku (Desert Fox) i to je to. “Dođi do Pirota i ništa se ne sekiraj.” Dva sata kod majstora i stvar je rešena, još je i KLE bio opran. Naravno da nikakva vrsta plaćanja popravke nije dolazila u obzir.

179

-Prvi dan ovogodišnjeg putovanja, već opisani problem sa svetlima i opet totalno nesebična popravka po hitnom postupku. Sada ovo sa šrafom i uljem…

Gde su tu još nebrojene dobrote od slučajnih, potpuno nepoznatih ljudi bukvalno u svakom kraju u kom sam bio. Što dalje od civilizacije to veća verovatnoća da će stranci nuditi pomoć neočekujući ništa zauzvrat. Dobro, očekuju društvo i malo priče ali to se podrazumeva. Gošćenja, čašćavanja, pozivi na druženje, noćenje. Neverovatna, zaista neverovatna količina pozitivne energije svuda i uvek. Na svim putovanjima još nijednu neprijatnu situaciju nisam imao.

E sad, svestan sam ja činjenice da sreća ne može trajati zauvek, prosto se ne možeš oslanjati na to. Već neko vreme se bojim dana kada će sve ovo doći na naplatu. Znam da će to biti strašno loš i težak dan, moje je da uživam do tada :)

I onda predzadnjeg dana putovanja doživim udes. U prvi mah pomislim da je to to, eto je naplata za svu onu silnu sreću. Posle sat-dva-tri se malo saberem, shvatim da nemam praktično nikakih povreda a malo, tako malo je falilo da ostanem bez noge (levi štap prednje viljuške se zabio u blatobran kola što je mene katapultiralo sa motora. Da se nije zabio amortizer prva sledeća stvar koja nailazi jeste moja leva noga…), u celom procesu upoznam još nekoliko izuzetnih ljudi… Na kraju postane jasno da je ludačka sreća i dalje tu, samo su okolnosti malko drugačije.

Nisam od pobožne sorte nit’ nešto verujem u karmu i tako to. Ne tražim objašnjenja ni razloge za sve ovo, ćutim i plivam.

Dakle, problem sa uljem je za sada rešen (sad proverih na track logu, stajao sam manje od 50 minuta…). Ostaje da odvozam tih 10-15km van asfalta i onda još 15-20 asfalta do grada i majstora. Ne zaboravite da je ovaj šraf sada bar 3cm duži od originalnog, odnosno da ispod motora viri 3cm nečeg što više ne bi valjalo udariti. Ne pamtim kada mi je vožnja bila psihički napornija. Na svakom udubljenju, rupi, usporavam do brzine hoda, spuštam noge na put i tako rasterećujem motor. Zabavno? Ni najmanje.

Grad u koji treba da idem nije na mojoj originalnoj trasi. Par minuta mi treba da ga uopšte lociram na karti i još malo da utvrdim kako mi to ni malo ne remeti planove za dalju vožnju. Posle bezgranično mnogo vremena dolazim na asfalt, nov, još crn. Pratim uputstva “kada izađeš na asfalt samo pravo” i 10-ak minuta vozim u nekom potpuno pogrešnom pravcu. I ovde su specijalizovali onu foru gde se asfaltira samo deonica u sred ničega, kojoj se sa obe strane prilazi makadamom…

Na prvoj pumpi kupujem još jednu litru ulja. Najfinije, najkvalitetnije superspecijalno ulje vrste “Dajštadaš”. Ta mi je bila omiljena… Na ulazu u Burrel auto praonica (definitivno prva reč koju ćete naučiti kada putujete kroz Albaniju: “Lavazh” ili “Lavazho”, zavisno od kraja. Autopraonica ima praktično na svakom ćošku. Svaka besposlena osoba sa vodom, crevom i izlaskom na ulicu će imati svoj lavazh), posle par stotina metara nailazim i na preporučeni servis. Sada možda nije loš trenutak da još jednom spomenem da je taj dan bila nedelja. U servisu nigde žive duše. Protivno svim mojim očekivanjima ni u roku od dva minuta, koliko sam se vrzmao po dvorištu, niko se nije pojavio. Nikakav problem, Sreća se opet postarala za mene. Naime, prolazeći pored malopre spomenute praonice video sam tipa koji nešto vari, seče. Upravo ono što je i meni potrebno.

Deset sekundi objašnjavanja i pokazivanja rukama i razumeli smo se. Još par minuta tražim posudu u koju ću istočiti sveže ulje. Trebam li napomenuti da je Čovek odbio da naplati? Verovatno zato što je nedelja…

180

181

Snimci su sa kamere, hteo sam da snimam film, ne znam kako su se oni stvorili…

Jedna briga manje. Ostaje da me kopka pitanje da li je došlo do nekog oštećenja unutar mašine. I dalje sam u pripravnosti, spreman da produžim za Makedoniju na prvi nagoveštaj nevolje. Vozim prema gradiću Bulqize. Ne želeći da ponovim jučerašnju grešku (neverovatno da je to bilo samo 24 sata ranije…) sa gorivom stajem na prvu pumpu i točim gorivo. To je bila prva situacija da se neko okoristio o moj nedostatak lokalne valute. Svesno bezobrazan kurs Eura kada je već bilo suviše kasno. Jbg, plati i vozi. Uz pumpu je i restoran, u restoranu krkanluk/svadba/šta god. Klinka od 5-6 godina stidljivo koristi priliku da vežba engleski. Drkoš pumpadžija je već zaboravljen.

Na nekoj od sledećih pumpi odlučujem da ipak ne bi bilo loše da uzmem još jednu litru ulja. Prilikom zamene uvek sipam 3 litre tako da računam da će mi od ove zadnje boce dosta ostati. “Dajštadaš” 20w50 ulje ovde košta isto kao i na planini, 500 Leka bez računa, iz sobice pored pumpe… U mašinu sipam celu flašu a nivo ulja ostaje negde jedva iznad minimuma. Hmmmmmm, nešto ne štima. Prilikom zamene ulja, sa sve menjanjem filtera, 3 litre budu dovoljne da nivo ode na maksimum. Tada se trudim da iz mašine iscedim svo staro ulje. Sada solidno sumnjam da ga troši, i to da ga dosta troši što ne može biti dobro.

Plan je da stignem do Bulqiza, 20-30km dalje tamo klopam, proverim situaciju sa uljem i odlučim da li produžavam prema Makedoniji ili nastavljam sa originalnom rutom. Rudarski gradić Bulqiz je podeljen na dva dela, na dve strane doline. Sredinom doline prolazi put a svaki deo grada se ugnezdio pod planinom na svojoj strani. Izbor mesta za klopu nije baš neki tako da zabadam u prvu hamburgeriju. Sedim, klopam, gledam prolaznike… Mladi su većinom u nekom krimi fazonu, kao crnci iz američkih filmova (čisto izgledom i stilom, daleko od toga da su stvarno kriminalci). Ovo je slučaj u celoj Albaniji. Prevedeno na jezik televizije, tj muzike na televiziji to izgleda ovako:

4 od 5 spotova je ovog tipa…

Bitne stvari, nema sumnje, i znam da vas jako zanimaju. Za vreme ručka (ili beše doručak u 14h…) sam video i prvi veliki motor u Albaniji, a da nije stranac. Nešto nalik Goldwingu, vozi ga nešto nalik glavnom baji u selu…

Ulje nisam nešto pošteno ni proverio tako da je logična odluka da se ipak držim originalnog plana. 70-ak kilometara off-a od Bulqiza, preko Bize-a do Elbasana uz opciju da negde uz put zanoćim. Ni malo mi ne smeta što je početak puta asfalt. Loš, stari, propali asfalt. Rudarska okna na sve strane, kilometrima i kilometrima. Poneko napušteno industrijsko postrojenje pa onda opet okna… Saznadoh kasnije, u pitanju je rudnik hroma sa najvećim rezervama u Albaniji… Do tada sam se već malo opustio po pitanju stanja motora tako da se moglo fotkati.

182

Granicu kraja asfalta i početka makadama nije lako utvrditi, toliko je taj asfalt dobar. Priroda, malo potpuno goli kamenjar pa malo četinarska šuma pa opet kamenjar… Mnogo tako naglih promena okruženja posvuda u Albaniji. To je bila jedna od prvih stvari koje su upale u oko prilikom premijerne posete (joj, moraću i to da bacim na papir, čisto da vidite da umem i ja da putujem asfaltom, sa suvozačicom kao normalan svet. Tri nedelje Makedonije, Albanije, Grčke, opet Albanije, Crne Gore i Bosne… Šta ima veze što je bilo davno :D ).

183

Skupe i opasne greške…

184

Do Bize-a ništa naročito uzbudljivo. Stvarno se ne sećam nikakvih pojedinosti a pošto nemam fotke… Bize je napušteni gradić (zovem ga gradić jer je imao isključivo zgrade, njih 5-6-8) koji sada polako propada. Kao takav bio je nezaobilazna tačka na mom putovanju. Do vremena kada sam stigao tamo već nisam bio naročito raspoložen za istraživanje i zavlačenje u ruševne zgrade. Tome doprinosi i činjenica da ipak ima pokoji živ ljudski stvor kao i vojna baza. ‘de je vojna baza tu nije poželjno mlatarati velikim fotoaparatom. Zdrav razum… Pravim pauzu za zasluženu dremku i samo pomalo fotkam. Moraće to pre ili kasnije da se dopravi :)

185

186

187

Ovaj je, zajedno sa svojim jatom, krenuo strateški da me opkoljava. Verujem da sam se izvukao u zadnjem momentu…

16h je debilno vreme u jednom dugačkom letnjem danu. Suviše rano da se čovek smesti (izuzev u slučaju da je lokacija odlična) a opet suviše kasno da se vozi nešto ozbiljnije posle toga. Po mojim beleškama do Elbasana imam 60-ak kilometara, nemam informaciju koliki deo je bez asfalta pa računam da je to cela deonica. Dva sata vožnje kako god okrenem i zastanem. Za kampovanje nemam vode (a i poznato je da je ne smem tražiti od ljudi koji npr. žive ovde) tako da ta opcija za sada otpada. Opcija da ostatak dana izvezem po originalnom planu je već sada u domenu fantastike (nakon Elbasana još skoro 100 km off-a do vrha planine Tomori, od toga solidan deo vodi kroz korito reke za koje ni ne znam da li je prohodno). Spavanje u Elbasanu nije privlačno ali je realna opcija. A onda, “tu” je i Berat. “Ovoliko” daleko na karti znači da realno nemam predstave koliko stvarno ima, nikada nisam razmatrao tu opciju. Nadam se da su putevi asfaltirani inače neće da valja. Fotki Berata se sećam iz perioda planiranja. To je takođe jedno od mesta koja sam morao videti (po planu tu mi je bio predviđen jedini čvrsti smeštaj, to valjda govori koliko me se još tada dojmio). Procenjujem da vredi forsirati. Teoretski stižem pre mraka, fotkam stari grad obasjan zalazećim suncem i tako. Teoretski…

Put na izlazu iz Bize-a je zaista odličan. Gas gas gas, uživancija. Već vidim kako do Elbasana stižem mnogo brže od planiranog. Sreća ne traje naročito dugo, samo do prve raskrsnice. Nakon toga put se pretvara u onu staru kaldrmu (ne ove “moderne” kocke već staru, pravu kaldrmu od prirodno oblikovanog kamena). Vozim dosta agresivnije nego što bih to inače radio. Realno prija, zanimljivo je, a i praktično je jer štedi vreme. Loša strana je to što si tada mnogo bliže granicama mogućnosti, kako tvojih tako i “motorovih”. I primeti se. U više navrata prednji kraj beži u krivinama. Svaki put Mitas zagrize na vreme ali se svaki put i dobro štrecnem.

Psujem sam sebe nakon odluke da pratim svoj track log, očiglednu prečicu, umesto da produžim okolo ovim proverenim putem. Prečica je neki traktorski put kroz šumu. Kolotrazi, duboke rupe, zemljana podloga koja je srećom suva. Par minuta psovanja i opet sam na putu (naravno da nisam mogao da se okrenem na livadi posle prvih 200 metara. Ne mogu da se okrećem… “Možda će posle ipak biti bolje” sindrom je potencijalno vrlo zeznuta stvar). Svo vreme se vozi kroz šumu tako da nema ni pogleda.

Negde, bez neke naročite najave put se ponovo pretvori u odličan makadam. Taman tu negde je i šuma posustala. Sunce se bliži kraju svog dnevnog putovanja tako je celokupan utisak koji oko zapaža vrlo zadovoljavajući.

188

Rekao bih da sam do ovog momenta već regulisao problem sa vodom jer sam ipak počeo da tražim potencijalno kamp mesto. Međutim, i dalje je suviše rano (čitaj: nije sumrak) pa sam probirljiv. Na lokalni, uzani asfaltni putić izlazim 15-ak kilometara pre očekivanog. Sjajna vest u ovom trenu. Čak i asfaltom treba mi dugačkih po’ sata do Elbasana.

189

Pogled sa brda na glavni put.

 

Još u Bulqize-u sam isplanirao da u Elbasanu proverim ulje. Makedonija odatle još uvek nije daleko a put je magistralni. Nakon Elbasana idem u suprotnom pravcu, udaljavam se. Ne stajem. Naravno da se ne zaustavljam… Zašto bih proverio tako banalnu sitnicu koja može da upropasti ostatak putovanja.

Glavni put me zatiče malo nespremnog. Zadnja dva dana sam vozio ili vukojebinama ili neopterećenim putevima pa mi magistrala sa saobraćajem i svim pripadajućim idiotima, onako, ne prija… Elbasan valjda prolazim glavnom ulicom. Lep grad, deluje moderno. Prijatno iznenađenje ovako u prolazu.

Na navigaciji povučem pravu liniju između trenutne lokacije i cilja, dobijem razdaljinu koju ‘tica mora preleteti (navigacija koju koristim nema mogućnost automatskog rutiranja, samo prati unapred crtani track log i prikazuje poziciju na karti. Ovo mi savršeno odgovara). To konzervativno pomnožim sa dva i računam da je to moja daljina. Tako nekako. E, tom metodom zaključim da do Berata ima još dosta, svakako više od sat vremena vožnje. Dugo nakon Elbasana se vozi kroz neka naselja. Put dosadan i loš. Sunce je zašlo i opet kao tražim mesto za kamp a znam da od te priče nema ništa. Nameračio sam se na krov i krevet u starom delu Berata i to je to.

Berat, prvi mrak. Ulaz u grad savršenim novim putem. Dobro, deo oko starog grada je trenutno gradilište ali, tamo gde nije presečen zbog kopanja kanala, put je dobar. Maglovito se sećam nekog stranog putopisa gde su stranci našli odličan i jeftin smeštaj tako što im je prišao lokalac na skuteru. Već sam prošao stari grad a niko da me “spopadne”. Ne pada mi na pamet da idem dalje, ako ću plaćati smeštaj to mora biti u starom gradu jer sve ostalo je isto kao i bilo gde drugo… Dakle okret. Parkiram pred hotelom, na vratima silne preporuke od ovih i onih poznatih turističkih organizacija. 4 zvezdice, gospodski… Nije za mene. Iza ćoška, malo uzbrdo je hostel. Moje zvonjenje na interfon ostaje neuslišeno. Jbg, ipak idem u zvezdice pa šta bude. Mogu samo da zamislim na šta sam ličio momku na recepciji. Perfektan engleski, soba nema.

E izeš ga. Sad stvarno ne znam šta ću i gde. Recepcioner me upućuje na hostel gde sam već izvisio. Izađem napolje i u roku od 20 sekundi me spopadne čikica, bez skutera doduše, “Room?” Jašta more, naravno da mi treba soba!!!. Izdaje on, malo dalje tamo uz brdo. Mogu slobodno da ostavim motor to dole dok mi on pokaže. Što se više penjemo, a penjemo se koliko god ima puta, sve više mi se čini da je ovo bila loša ideja. A onda iznenađenje. Kuća, praktično na samom vrhu starog grada, sa dvorištem/terasom. Kompletno renovirana soba sa kupatilom, klimom… Ne dvoumim se. Samo je trebalo prikriti oduševljenje dok ne prođe deo sa pričom oko cene. 15€ noćenje sa doručkom… Jbg, daj dve noći o’ma!!!

Ostavim ranac i jaknu i idem dole po ostatak stvari. Domaćin ide samnom i nekako računam da će mi pomoći bar sa kacigom ili fotoaparatom. Ništa od toga. Parkiraj ovde, ne brini, prijatno veče. Nekako sve to razumem iako ne pričamo isti jezik. Velika torba, kaciga, fotoaparat… Preko 20 kila stvari a vruće je. Da, nisam spomenuo. Uličice u starom gradu su pešačke. Strme, uzane i sa stepenicima tako da nisu predviđene za saobraćaj. Umro sam do vrha bar nekoliko puta. Činjenica da sam 100 metara penjao pogrešnim putem uopšte nije pomogla… Zanimljivo kako mi uvek fali bar jedna ruka u ovakvim situacijama.

Klima, tuširanje i pravac u grad. Ne nosim fotoaparat. Prošlo je vreme za fotkanje a i ne moram baš očigledno da budem turista, to ću sutra. Glavna ulica me neodoljivo podseća na rivu u nekom primorskom gradiću, jedino što je umesto mora ovde park. Gužva, gomila ljudi. Klopam neki kebab. Za to malo vremena koilko mi je trebalo da smažem obrok ljudi na ulici je skoro nestalo. Neverovatna stvar, kao programirani, kao da ima policijski čas…

Blago je reći da sam već tada bio oduševljen Beratom i da mi je drago što sam se ipak forsirao da stignem ovde danas.

Ovo bi komotno mogao biti najduži, fotkama neprekinuti, tekstualni deo u mojim putopisima.

280km, skoro 8.5 sati vožnje a sigurno preko 12 od jutarnjeg polaska. Do uveče sam već stigao i da zaboravim pola dešavanja…

E, evo ga… Thethi, Skadar, jezero Komani. Na kraju mi je malo zafaliilo muzike al’ šta da mu radim… Kratak dan vožnje pa ni video nije obiman :) A i nekako kako su dani odmicali sve manje sam se zanimao kamerom

 

Osmi dan, 3.8.  Berat-svašta nešto-Berat

Sat po navici zvoni u 6 sati. Doručak je najavljen za 9 i dvoumim se da li okrenuti na drugu stranu i uhvatiti još koji sat sna ili iskoristiti vreme za nešto pametno. Naravno da biram opciju pametne upotrebe. Ipak valja obići stari grad, zamak i tvrđavu na brdu iznad a kasnije okrenuti i kratki krug motorom.

Stari grad, izuvijane uličice, prolazi jedva široki za čoveka normalne građe. Kuće sređene, renovirane, nekako to sve izgleda baš kako treba. Grad je pod zaštitom UNESCO-a a jasno je i zašto. No, da ne mutavim, fotke…

190

191

192

193

Zamak/tvrđava je visoko na vr’ brda. Prostor okružen zidinama je povelik i svidelo mi se što je to i dalje aktivna zajednica, ljudi žive svoje živote. Svega par restorana, ostalo sve obične porodične kuće.

194

Htedoh da napišem sledeće: Prilično sam siguran da je ovde trebalo da piše “Enver” u čast bivšem diktatoru i prilično sam siguran da su letele glave jer je ispalo pogrešno. Onda mi Wikipedia otvori oči; negde sredinom ’90ih su lokalci zamenili prva dva slova, onako malo da se zahvale Enveru na svemu što je učinio za zemlju…

195

Znate da ste u sred Albanije…

196

197

198

Ostatci Plave džamije.

199

Pogled na krovove starog grada sa osmatračnice na tvrđavi. Odlično mesto za relaksaciju.

200

Stari grad na drugoj strani reke. Taj deo nisam stigao da obiđem, deluje da nije sređen kao ovaj centralni deo. Oba mosta su pešačka, preko jednog može motorom :zvizduk:

201

Ovo je još jedna od crkava iz vizantijskog perioda. Wikipedia kaže da je u okviru zamka svojevremeno postojalo dvadesetak crkvi i samo jedna džamija, tako je bilo i tokom turske vlasti…

202

Volim da naiđem na ovako neočekivane stvari tokom lutanja. Da, lutanje je najbolji način da se obiđe i upozna nepoznati grad.

Rano ustajanje pruža brojne prednosti. Prvo ukradeš dodatnih par sati dana. Drugo, danas bitno, koliko-toliko izbegneš paklenu vrućinu tokom obilaska. Treće, takođe jako bitno je i to što 99% ostalih turista radije spava u 7 ujtru tako da inače pretrpanu turističku atrakciju možete na miru detaljno obići. I još, ulaz u zamak se naplaćuje od nekog doba :)

E, dobro, turistički deo dana je gotov. Pakujem samo najosnovnije stvari, rezervne gume sa pripadajućim alatom i kišno odelo. Odavno nisam vozio bez prtljaga… Prva stanica je planina Tomori, skoro 2400m visoki greben koji dominira okolinom. To je bilo jedno od mesta koje sam “morao” posetiti, prvo ili drugo koje mi je zapalo za oko svojevremeno kada sam krenuo planirati rutu. Dakle, na vrhu planine sam postavio “waypoint” i onda je puno, puno toga kombinovano da bi se na neki smislen način uopšte prišlo ovom delu zemlje :)

Sa asfalta se odvajam ubrzo nakon mesta Polican. Svojevremeno sam se razočarao kada sam saznao da je put na Tomori renoviran. Bojao sam se da je asfaltiran i onda to ne bi više bilo zanimljivo. Momenat sreće kada me umesto asfalta dočekao početak odličnog makadamskog puta… Tu sam se negde konačno nakanio da proverim stanje sa uljem. Na moju radost ispostavilo se da nema potrošnje. Sad, kako i zašto 3l ulja u Albaniji nisu isto napunile rezervoar kao i 3l ulja u Srbiji… Aj’ ga znaj. Meni važno da ne troši i da mogu normalno da vozim dalje.

203

Prosto ne mogu da verujem kako nisam češće stajao radi fotkanja tokom uspona. Put uglavnom odličan, par deonica je sa nekim kamenim stepenicima, tek toliko da razbiju monotoniju.Dolina u kojoj se nalazi Berat je na nekih 150m visine, vrh Tomoria na ~2400. Razlika se savlađuje na dosta kratkom rastojanju i promena visine i okruženja biva baš evidentna. Do prevoja, i dalje na drugu stranu vodi “glavni” lokalni put. To je ovaj dobri makadam. Put od prevoja do samog vrha je po svoj prilici obnovljen neposredno pred moj dolazak. Nemam ništa protiv. Scenografija postaje spektakularnija sa svakom serpentinom. Ima mnogo serpentina do vrha…

Na vrhu spomenik i mauzolej gos’n Tomoriu. Sama planina je sveto mesto za razne verske skupine u Albaniji i svi oni organizuju hodočašća. Meni od svega najzanimljivije to što je pogled fantastičan i što sam ja zapravo tu. Vazduh nije bio naročito čist tog dana pa oko nije dobacivalo daleko koliko sam priželjkivao al’ sve jedno…

204

Neko je ranije u temi spomenuo držač telefona. U pitanju je RAM Mount Finger Grip. Sa poštarinom iz daleke Amerike, gde se pravi, nije baš jeftin ali zato ne razmišljam da li će telefon ostati na motoru ili u jarku. Ispao je samo dva puta do sada, jednom kada sam ga ja zakačio prilikom pada i drugi put sad’ kada sam imao udes (a i tada sam verovatno ja zakačio nekim delom tela). Dakle, apsolutno poverenje. Meni je telefon otporan na vodu i prašinu tako da ni o tome ne razmišljam (touch screen je naravno neupotrebljiv kada je mokar, to je malo problem. Zato je najbolje dogovoriti sa prirodom da ne pada kiša kada mi treba navigacija).  A da, ovo je i najviša tačka koju sam osvojio motorom, možda i uopšte.

205

206

I jedna gde se vidi i čovek iza pera i kamere, da ne ispadne kako sam sve fotke pokr’o a tekst onako izmislio :ups:

2015-08-03%252520040.jpg

2015-08-03%252520041.jpg

Da se primetiti okupljanje slatkih crnih oblačića sa raznih strana… Dolina reke na levoj strani fotke je sledeći cilj.

Ispod samog vrha planine je nekada postojao i podzemni vojni objekat. Sada postoji samo podzemni objekat, vojska je digla sidro. Realno, istraživanje rupa pod zemljom uvek bude zanimlivo. Objekat ima jedan dugački hodnik koji posle 150-200 m izlazi na drugu stranu brda. Iz tog hodnika se ulazi u više prostorija. Jedino što je sada ostalo od svega toga jeste go beton a on nije nešto naročito fotogeničan. Snimao sam film ali je izostala i pojava misterioznih živuljki ili bar čudovišta.

Koliko god voleo da boravim na ovakvim mestima pre ili kasnije mora se poći dalje. Tu negde na vrhu mi je postalo jasno da ovo baš i neće biti lagana kratka vožnjica. Ima još dosta toga da se obiđe a za dobar deo puta uopšte nisam siguran da li je prohodan ili ne.

2015-08-03%252520044.jpg

Neposredno ispod vrha.

Osmi dan, nastavak…

Spust sa vrha atraktivne planine nikada nije ni približno zanimljiv koliko penjanje. Tomori nije izuzetak… Put do sela Gjerbes ima 10-15km i jedini događaj vredan pomena jeste prolazak blizu nekog stada. Vredni psi čuvari su se dali u poteru a k’o uz kur… k’o u inat taj potez puta je bio jako, jako loš. Igrali se mi tako vije i ja ipak pobedio :)  Gjerbes, selo poprilično u sred ničega, prijatno iznenađuje sa kamenom popločanom glavnom/jedinom ulicom i trgom. Baštice, kafanice, prodavnice… Nedugo nakon Gjerbesa put silazi do doline reke.

2015-08-03%252520045.jpg

Ima tu i most kojim se može preći na drugu stranu i verujem da ću jednom prilikom saznati kako je tamo. Jednom prilikom, samo ne danas. Danas skrećem levo i vozim koritom reke. Velika, velika nepoznanica tokom planiranja rute. 15-ak kilometara put bukvalno ide kroz korito reke, u više navrata potrebno je i preći preko reke. Nalazio sam fotke motora na ovom potezu (Česi. uvek blesavi Česi) ali u pitanju su bili motori prilagođeniji terenskoj vožnji a uz to ih je bilo više od jednog.

U startu mi je drago što je put ipak u boljem stanju nego što sam očekivao. Kamionima ugažena i utabana trasa od kamena, šljunka i peska. Nemoguće je međutim zaboraviti da se ipak nalazite u koritu reke, 100-200m širokom. Put se u nekim delovima praktično gubi i tu se lepo vozi samo pravo.

2015-08-03%252520046.jpg

Sećate se onih simptaičnih crnih oblaka koje sam posmatrao sa vrha Tomori? E, sad su bili blizu ispred mene i vrlo silovito istresali svoj sadržaj. Neverovatno je prilaziti tom zidu vetrom nošenog peska. Napravim pauzu u nadi da će nevreme proći ispred mene, da mi samo seče putanju.

2015-08-03%252520048.jpg

2015-08-03%252520049.jpg

Fotka apsolutno ne dočarava “peščanu oluju”. Ovo je bio neki trenutak zatišja, verovatno se postidela kamere…

Prilikom moje posete reka se svela na nivo običnog potočića tako da prelasci nisu predstavljali nikakvu prepreku. Inače to zna da bude prava reka, o tome svedoče i brojna stabla razbacana svuda po koritu. A ume da bude i ona eksremno bistra planinska rečica. Ipak, sada je samo mutni potok i to je ok.

Sledeću pauzu pravim zato što nije lepo voziti dok pada grad… Ok, nema skidanja kacige, nema vožnje.

2015-08-03%252520052.jpg

2015-08-03%252520053.jpg

2015-08-03%252520054.jpg

Nikada nisam video niti doživeo ovoliki grad. Odzvanja kaciga baš lepo prilikom udara…

A onda me nešto razvali po leđima, preko ranca i sunđerastog štitnika u jakni, i zaboli… Prelazimo na sledeći nivo! Skidam rukavice i pokrivam instrument tablu, šteta bi bila da se polupa. Sledeći pogodak je u ruku, u predelu lakta. E to je baš zabolelo. Modricu sam imao skoro nedelju dana a bol osetio i duže. Nenormalno veliki grad, raspadne se prilikom udara o zemlju tako da na kraju ne ostane ništa reprezentativno za fotkanje. Onda mi se posreći tako što jedan padne na mekanu torbu i neoštećen sleti na zemlju. Nisam mogao da verujem koliki zapravo može da bude.

2015-08-03%252520056.jpg

Na ovom gornjem treba da zamislite još “bodlje” na sve strane. Do trenutka kada sam se dokopao fotoaparata (donji je uspeo da upadne u torbu sa aparatom i zamagli objektiv :) ) “pahulju” je već načelo topljenje.

Posle fotkanja sam se setio kišnog odela kao i mogućnosti da makar šake sakrijem negde na sigurno. Pošteno me izudarao, ne znam kako bi se proveo neko u civilnoj garderobi :) Vredi napomenuti da nigde u blizini nije bilo mesta za sklanjanje. Imao sam samo sreću da intenzitet padavina nije bio naročito jak.

Preživeo sam grad, stala je i kiša. Sve u svemu beše ovo neobično zanimljiva pauza. Čudan neki osećaj sam imao svo vreme tokom vožnje koritom, neka nelagoda, neizvesnot koju ne mogu objasniti. U isto vreme i uzbuđenje a krajni rezultat je vrlo pozitivan.

Nedugo nakon ovoga reka se spaja sa još jednom pritokom, lokalci su procenili da više nije razumno korito koristiti umesto puta tako da od tog mesta postoji redovni drum. Nakon nekog vremena sreo sam familiju Čeha ili Poljaka u kamperu, sa sve decom i okačenim biciklima pozadi. Idu u suprotnom pravcu od mene. Kamper je od one standardne, civilne sorte koju smo navikli da viđamo na primorju a ne na ovakvim putevima. Stvarno ne znam koliko daleko su oni mogli dogurati (osim u slučaju da je kamper iznajmljen, onda mu se prohodnost povećava približno 85%)

2015-08-03%252520057.jpg

2015-08-03%252520058.jpg

2015-08-03%252520060.jpg

Dobro je znati da se uvek mogu osloniti na uslugu taxi prevoza, i to Mečkom, sa stilom!

Još jedan most, preko njega se ide za civilizaciju. Gradić Gramsh, civilizacija, asfalt.

2015-08-03%252520061.jpg

Sada je već bilo oko 2-3 sata popodne, vreme za klopu. Pravi trenutak da skoknem do par kilometara udaljenog naselja i namirim potrebe. Naravno, to je nešto što bi neko razumniji od mene uradio. Ja sam, po ustaljenom običaju, odlučio da je sjajna ideja da pičim pravo za Berat jer ima “samo još OVOLIKO na karti” putem za koji ni ne znam da li postoji u stvarnom životu (ova deonica je bila improvizovana na licu mesta. Hvala dobrim ljudima koji doprinose Open Street Map projektu koji su sve puteve koje sam prošao uneli na kartu…).

Samo da napomenem: sve što sam danas odvezao, do ovog trenutka (stotinjak kilometara, od toga 75 van asfalta), bilo je planirano za završnicu prethodnog dana. Lud, lud plan, verovatno bih negde oko ponoći u sred onog korita prihvatio da je dosta i da je vreme za spavanje…

Ispostavlja se da je prečica za Berat odlična. Široki makadam koji se penje i spušta, blage krivine. Lep je osećaj kada negde u trećoj, četvrtoj brzini zahvatite punu šaku gasa a zadnji kraj krene da klizi u stranu. Zadnja guma (od početka putovanja samo posmatram kako nestaje i pitam se na čemu ću se vratiti kući…) nikako ne može biti srećna zbog toga ali ja jesam a to je ono što je važno. Iskoristiću priliku da napomenem kako su mi i zadnje pločice bile negde pri kraju još tamo u Crnoj Gori…

Nema govora da stajem pod ovakvim okolnostima. Dobro, mogu jednom zbog fotke…

2015-08-03%252520062.jpg

Tomori sa severne strane

Prilično iznenadno i bez neke najave put postaje baš loš. Toliko loš da mi je prva pomisao kako sam promašio neko skretanje. Skretanja međutim nije bilo, ovo je put. Strm uspon, oštre krivine, duboke jaruge i ko zna šta još. A tek je počeo uspon na planinu. Ovo nikako ne uliva poverenje u ostatak puta… Situacija se srećom ubrzo popravlja, put postaje bolji. Negde oko vrha, prevoja, dolazi se do dela gde je svuda unaokolo šuma iskrčena do poslednjeg drveta. To je moglo da se desi u zadnjih godinu-dve jer još nema nijednog žbuna, samo paprat. Sumorno to izgleda, onako kao kod nas u nacionalnom parku Fruška Gora kada batale svako drvo na celoj padini…

2015-08-03%252520063.jpg

2015-08-03%252520064.jpg

2015-08-03%252520065.jpg

Spust prema Beratu, put je sada zemljani i sasvim pristojan sa izuzetkom par zeznutih kraćih deonica. Već je pomalo i kasno tako da se ne zadržavam, nema fotki. Vozim prema suncu čiji se dnevni krug lagano bliži kraju. Igra svetlosti, oblaci raznih nivoa pretnje… Sustižem dvojac na jednom od onih, ranije spominjanih, motora. Pegla se to momački…

d7l9CM4.jpg

Lagao bih ako kažem da znam gde sam izašao na asfalt. Neko selo je u pitanju. I ovde je bila očigledna pojava koju kod nas ne viđam a u Albaniji je rasprostranjena na svakom koraku. Bez obzira kolika vukojebina bila u pitanju, bez obzira što žive u selu do kog vodi samo jedan loš neasfaltirani put, ljudi tu žive. Prave nove kuće sa sređenim fasadama, šetaju, vozaju bebe kolicima… Ne pamtim da sam negde kod nas video novu kuću u nekom selu koje nije na glavnom magistralnom putu…

Jedna od obaveznih stanica u okolini Berata je i napušteni vojni aerodrom. Možete zamisliti moju sreću kada sam na Google Earth-u video da sada preko piste prelazi ulica a da je 100 metara dalje ulaz u podzemne hangare ispred kojih su i dalje parkirani stari MiG-ovi. I stvarno, ulica prelazi preko piste (ne poletne ali svejedno), sa obe strane je žičana ograda sa kulturno otvorenom kapijom… Fotkam, kurvanjski motorom krećem prema avionima ali me u daljini dočekuje mahanje osobe koja je mogla biti u vojnoj uniformi a i nije morala… Mašem i ja njemu, okrećem i ipak izlazim iz ograđenog vojnog objekta. Nisam baš voljan da ga priupitam za privremenu dozvolu, jako mi fali taj socijalni aspekt ličnosti. Drugi put…

2015-08-03%252520066.jpg

Prilaz Beratu i konačno me sustižu svi oni pljuskovi koje sam izbegao tokom dana. “Staću na prvu sledeću pumpu, nema razloga da kisnem” je rečenica koju sam ponovio prilikom prolaska 5-6 takvih lokaliteta. A pošto ipak nisam bezgranično tvrdoglav to sam u neko doba zapravo i uradio. Naravno da kiša deluje slabije kada nisi na motoru i naravno da je dosadno stajati u mestu duže od dva minuta. Čekam da se malo smiri i krenem dalje. Na sledećoj pumpi, blago natopljen, odlučujem da me više mrzi čekati da padavine prestanu nego da oblačim kišno odelo tako da u grad ulazim po solidnoj kiši. Mitasi KLIZAJU.

Dok sam parkirao motor kiša je stala. Imam vremena da nešto malo prezalogajim, istuširam se i istrčim napolje da bih uhvatio onaj odlični period sumraka nakon nevremena. Malo je falilo da opet propustim. Noćas glumim turistu :)

2015-08-03%252520068.jpg

Uličice u starom gradu

2015-08-03%252520069.jpg

2015-08-03%252520071.jpg

2015-08-03%252520074.jpg

Glavna ulica, može se smatrati da ovde nema ljudi.

2015-08-03%252520075.jpg

Glavna saobraćajnica.

2015-08-03%252520076.jpg

2015-08-03%252520077.jpg

Ostatak večeri je obeležilo čekanje pice od nekih 45 minuta. Nema veze, bila je sranje i nimalo jeftina tako da je vredelo.

Tako se “lagani i kratki krug po okolini” pretvorio u celodnevnu odličnu vožnju. 105km van asfalta u komadu, mislim da je to dosadašnji rekord. Kod nas nije moguće povezati toliko u smislenoj vožnji.

160km, nešto ispod 5.5 sati kretanja. Track log je u prilogu. Hoću dogodine da vidim fotke nekog od vas iz ovih krajeva :)

 

Deveti dan, 4.8. Berat-Frasher-Clirim-Selenica

Standardno rano ustajanje, šetnjica do grada u nabavku. Nikada se nisam ovoliko pomučio da kupim konzervu tunjevine. “Tuna” nije tuna na albanskom, “fish” prodavačica ne razume jer je njen engleski malo bolji od mog albanskog… Posle par minuta se, srećom po mene, pojavio komšijski prodavac koji zna engleski i stvar je čas posla rešena.

Nošenje svih stvari do motora, nizbrdo i dok je čovek odmoran, je neuporedivo lakše i zahteva manje psovanja nego nošenje do smeštaja, uzbrdo na kraju napornog dana. Vožnju započinjem laganim prelaskom preko pešačkog mosta. Možda nije u redu al’ lokalci rade isto tako pa ne bih da odskačem… Nepune tri minute kasnije već sam sišao sa asfalta. Stara kaldrma, makadam, ponegde četinarska šuma. Vozi se brzo, razgibavanje na početku dana.

2015-08-04%252520001.jpg

2015-08-04%252520002.jpg

Nakon naselja Terpan skrećem sa glavnog puta i počinjem da se spuštam u dolinu reke. Put brzo postaje sve lošiji i lošiji. Par krivina, poneko odvajanje i po prvi put u Albaniji se nalazim na drumu koji ne pokazuje znakove upotrebe. Pali to neki alarm u glavi ali ga ignorišem. Nije baš mnogo pomoglo ni to što sam u jednom trenutku sa “glavnog” puta sišao na prečicu a da to nisam primetio. Put sada vodi peko livade, izrovan je dubokim jarugama ali jedino je važno da vodi nizbrdo. Vidim gde treba da siđem pa nije problem. U dolini se spajam sa glavnim putem, obilazim kameni most iz turskog doba. Još može da se koristi :)

2015-08-04%252520005.jpg

2015-08-04%252520008.jpg

2015-08-04%252520007.jpg

Odavde se vraćam na asfaltni put Berat-Corovode. Na asfalt se uključujem na jako blizu mesta gde sam juče krenuo sa usponom na Tomori. Jako mi se sviđa kada uspem ovako da iskombinujem rutu :) Točim gorivo u Corovodi i po drugi put izvlačim deblji kraj prilikom plaćanja Eurima. Nije neka razlika al’ je glupav osećaj. Realno, sam sam kriv što nisam menjao pare u lokalnu valutu. U blizini Corovode se nalazi par atraktivnih kanjona, bar još jedan stari most. Mesto je turistička destinacija… Obilazak svega toga ostavljam za neku narednu priliku, ipak ne može sve odjednom da se doživi (za most sam znao pre odlaska, jedan kanjon sam “otkrio” duž puta).

2015-08-04%252520009.jpg

Nakon grada put se sužava i postaje krivudaviji, asfalt deluje prilično nov. Sunčano jutro je odavno ustuknulo, već neko vreme pratim kišne oblake ali ih ne sustižem. Put je mokar, sa sporednih putića je sprano blato. Trenja ima malo više nego na ledu… Vozim jako sporo, nemam ni trunku poverenja u trenutnu kombinaciju podloge i guma. U nekoj desnoj krivini nailazim na blato, kliza prednji točak ali održavam ravnotežu. Završavam u kanalu na suprotnoj strani puta… Kanal je betoniran i ima betonski zid od koji se, potpuno elegantno, odgurujem nogom i nastavljam sa vožnjom. Led… Vožnja mi već ne prija a dan je praktično tek počeo… Sa druge strane, kanjon koji ide duž puta je vrlo atraktivan i privlači pažnju.

2015-08-04%252520011.jpg

2015-08-04%252520012.jpg

Neočekivani kraj asfalta iako sam na glavnom/jedinom putu, Albanija po ko zna koji put iznenađuje na ovu foru. Most sa drvenim kolovozom, njih sam se već nagledao. Ovaj je bio malo zanimljiviji zbog činjenice da je mokar i klizav a usput mu fali i poneka daska u pravcu kretanja, tek toliko da točak motora može upasti… Okolina je jako čudna, negostoljubiva. Sitni goli kamen, ponešto zakržljalog rastinja. Može da prođe kao neki vanzemaljski pejzaž:P

2015-08-04%252520018.jpg

2015-08-04%252520020.jpg

2015-08-04%252520021.jpg

2015-08-04%252520023.jpg

2015-08-04%252520024.jpg

Iako se na ovoj poslednjoj fotki vidi plavo nebo ja sam zapravo u tom trenutku kisnuo. Uspeo sam da stignem kišu, a moram priznati da se nisam baš trudio. Nedaleko od mesta (sela, da se ne lažemo) Raban stižem na najjužniju tačku ovog putovanja. Vreme je da se motor lagano usmeri u pravcu kuće.

2015-08-04%252520025.jpg

Jedna od prvih stvari koje sam primetio prilikom prve posete Albaniji jeste ta nagla promena okruženja. Često se desi da neko vreme prolazim kroz vrlo slične predele da bi se u svega par krivina okolina promenila u nešto sasvim drugačije, kao da sam prešao na drugu stranu zemlje… To u našim krajevima nisam doživljavao.

Kako god, sada odličnim belim makadamom pičim kroz park prirode Frasher, prema istoimenom selu. Telefon/navigacija počinje da zeza…

Dakle, park prirode Frasher… Nisam znao šta da očekujem. Tokom planiranja to je bio jedini put koji prilično direktno povezuje centralnu Albaniju sa istokom. Dugo sam smatrao da je neprohodan da bi tokom prošle godine dobio potvrdu da se motorom prolazi bez problema, “odličan put, može se velikim motorom”.

Telefon ima neki problem sa punjenjem na motoru koji danas ponovo počinje da se ispoljava. Jako brzo isprazni bateriju i gasi se. Druga baterija rešava problem na nekoliko sati. E, ovde negde je i druga baterija već bila pri kraju tako da se telefon gasi. Nije mi toliko bitno zbog navigacije, ipak “treba samo da pratim glavni put” koliko volim da mi ostane track log. Par puta pravim pauzu da bi se ovaj malo dozvao pameti. Negde na ovom potezu sam imao i trku sa ovčarskim psima. Ja pobedio ali je jedan uspeo da me ćapi za nogavicu pantalona, bez posledica po bilo koga. Bezobraznici kao da znaju gde je put najlošiji i gde ne može da se beži brzo :D

Zagazio zam u poslepodne i umoran sam. Koristim jednu od tih pauza za ekspres dremku. Jedna od boljih stvari vezana za moto opremu je da u njoj bez problema sedim ili ležim na bilo kakvoj podlozi. Trava pored puta, kamen pod glavu i milina.

2015-08-04%252520028.jpg

2015-08-04%252520030.jpg

2015-08-04%252520031.jpg

2015-08-04%252520032.jpg

2015-08-04%252520034.jpg

Selo Frasher prolazim bez zadržavanja. To je navika koju bi valjalo promeniti tokom narednih putovanja… Nakon sela put se kvari. Par kilometara do prevoja vodi kroz nestvarni predeo, ima par zeznutih deonica. Na prevoju put prolazi kroz desetak metara široki procep u steni koja se proteže celim grebenom.

2015-08-04%252520036.jpg

2015-08-04%252520038.jpg

2015-08-04%252520039.jpg

2015-08-04%252520040.jpg

0VcG6EY.jpg

Spust na drugu stranu mi ne prija. Da se ne lažemo, veći deo današnje vožnje mi ne prija a ovde je to doseglo neki vrhunac. Zemljani put, izrovan kamionima za izvlačenje drva, vodi kroz šumu. Nema nikakvog pogleda i osećam da sam u nekoj žešćoj zabiti. Jedino me raduje što je podloga ipak suva i što ne idem u suprotnom pravcu. Blatnjava bara celom širinom puta. Prolazim je sa 2 na sat i polugom menjača kačim neki skriveni kamen. Ova se krivi kao da je od sira. Nakon toga menjanje brzina nije bilo prijatno ali sam se tek sutradan nakanio da nešto poduzmem… Zanimljiv most preko reke, uspon na drugu stranu prema civilizaciji. Znam da je odavde sve normalno prohodno.

2015-08-04%252520042.jpg

Već se bliži ono doba dana kada polako treba razmišljati o smeštaju. Voda mi je pri kraju pa me i to opterećuje.. Penjanje, dugo penjanje do sela Clirim u čijem centru se nalazi česma. Pauza, fotkanje… Prilazi mi neki deda i u čudu širi ruke u fazonu “otkud ti iz tog pravca, tuda se ne ide” nakon čega sledi univerzalno prepoznatljivo lupkanje po slepočnici… Dobijam osmeh i mahanje tako da je ipak sve kako treba :)

2015-08-04%252520043.jpg

Clirim, glavna a ujedno i jedina ulica. Da se primetiti bogatstvo koim celo mesto odiše…

Odavde je put odličan. Počinjem da zagledam livade sa strane ali nijedna ne zadovoljava onaj specijalni kriterijum koji glasi “nije još dovoljno kasno, traži nešto savršenije”. Nailazak na asfalt me raduje. Nekako računam da je Voskopoje tu, blizu, i da stižem časkom. Zanemarujem činjenicu da o putu koji sam do tamo trasirao ne znam baš ništa, između ostalog ne znam ni da li uopšte postoji… U krajnjem slučaju mogu odatle da odem do Korce pa onda za Voskopoje mada je to poslednja opcija, kukavičko povlačenje na asfalt.

2015-08-04%252520046.jpg

Asfalt ne traje dugo, otprilike do kraja prvog sledećeg sela (skrenuo sam sa “glavnog” puta). Zamenjuje ga, na momente, dosta loš put ali nekako se to sve gura. Raskrsnicu na kojoj sam trebao skrenuti na neki još manji put nisam ni video. Mislim, video sam odvajanje, znao sam da je to to, ali taj put zaista nije delovao kao da je za upotrebu. Pogled na navigaciju kaže da može i malo okolo, opet dolazim na isto mesto što mi deluje kao odlična opcija. Kraj uspona, prevoj i ostajem prilično zatečen lepotom prizora. Ispred mene se pruža neka visoravan, blagi vrhovi u livadama i retkoj šumi. Sve to začinjeno odličnim bojama kasno popodnevnog sunca…

2015-08-04%252520047.jpg

Prolazim kroz neko selo, pratim liniju na karti koja i dalje odgovara putu u stvarnosti. Kod zadnje kuće u selu ljudi, muž i žena. Sama njihova reakcija, začuđenost, je dovoljna da ipak stanem iako “znam kuda trebam ići”. Kažu da tuda ne može za Voskopoje, jako je loš put. Idu džipovi i to je to. Ja bih trebao da se vratim da onda nekim drugim putem. Nude da svratim na sok, kafu što u prvi mah odbijam. To i inače uglavnom odbijam a sada je još i kasno i ne znam gde ću noćiti. Sve ovo do sada se sporazumevamo na kombinaciji albanskog, engleskog i ‘talijanskog, s’tim da oni ne znaju Engleski a ja nemam pojma o ova druga dva… Zovu oni neku Anu koja priča Engleski, ona može da prevodi a ja da svratim kod njih na kafu dok ona ne stigne. Ajd’, što da ne… Ionako je ceo dan bio sranje tako da mi malo druženja mora prijati, kampovati se može na prvoj sledećoj livadi.

Sad, svašta sam očekivao ali ne i da će Ana (Daniela) biti lepa, mlada devojka od dvaes’ i kusur leta. Ćerka Benia (Abenito) i Lide (Lidia), mojih domaćina. Oni inače žive u Tirani, ovo im je letnja kuća gde dolaze i bave se pčelama, travama i ostalim divotama koje čovek može raditi daleko od civilizacije. Ana studira arhitekturu, skoro pa koleginica. Tu je već dve nedelje i dosadilo joj je, nema interneta, nema društva, nema izlazaka… Momak joj je u Tirani al’ matorci ne smeju da znaju za vezu, kaže da je to kod nijh još dosta tradicionalno. Sa druge strane, tetovaža na podlaktici je skroz OK… Interesuje ih gde sam sve bio, gde noćim, kako smem sam, kako smem u šatoru, gde ću večeras… Beni je poreklom iz okoline Permeta, to je ono što sam obišao pre ulaska u Frasher park prirode. Oduševljen je kada čuje da sam to sve prošao i da mi se sviđa. Ne znam da li je prošlo 10 minuta od kako smo se upoznali kada sam dobio poziv da prenoćim kod njih. Moram priznati da sam ja od starta merkao ravan krov na kući i čekao momenat da tražim smeštaj, pa ponudu prihvatam bez trunke razmišljanja. Preduhitrili su me… Rešen problem smeštaja.

2015-08-04%252520048.jpg

Čaj, sok, rakija, meza, sprema se večera… I kod nih je rakija nacionalno piće… Imaju kozu koju zovu Besi. Besi daje mleko, sir, a negde pred zimu i meso. Dolaze komšije, familija. Svima zanimljivo da vide motoristu iz Srbije. Nekoliko ih živi na relaciji Grčka-Albanija. Upoznajem ženu koja se zove Žena. Znaju šta to znači na srpskom. Znaju za Lepu Brenu, onu iz davnih dana. Dobijam više instrukcija za odlazak do Voskopoja ali se ne obazirem previše na to, sutrašnji “problem” je u pitanju.

Blaga nelagoda kada Ana nije tu da prevodi a domaćini pričaju međusobno. Uspem da uhvatim fragmente razgovora; kidnapovanje, turisti, motor, policija… Nikako tim redom ali mozak pravi čudne veze. Svašta prođe kroz glavu… Bojim se da se ne obrukam, ipak taj dan nisam pio dovoljno vode pa bubrezi možda ne budu vrhunskog kvaliteta. Kasnije povežem da pričaju o češkim turistima koji su par nedelja ranije kidnapovani i ubijeni u okolini Thehtia.

Napolju je zahladilo pa se selimo u kuću.  Sa smrdljivim stvarima zauzimam ceo jedan ugao i kauč. Skromno ali sasvim dovoljno, kuhinja, soba i kupatilo, bojler, topla voda… Nije nikakvo čudo što vidim TV, pa ni kompjuter. Iznenadi me klavijatura. Ispostavi se da Beni svira… Onda vidim pojačalo a u uglu V električnu gitaru, sa sve SEPULTURA nalepnicom. E, taj momenat je bio toliko nestvaran da ja pet minuta nisam mogao da verujem šta doživljavam. Eto me nekom selu u sred albanske planine, u kući kod nekih ljudi i poslednja stvar koju očekujem jeste ta i takva gitara… Dani kada sam ja taj instrument drndao (prilično bezuspešno, moram priznati) su davno prošli tako da petominutni koncert nije bio neki, iako sam imao punu pažnju publike…

2015-08-04%252520050.jpg

Za večeru burek, sir od Besi i kiselo mleko od Besi. Lida odmah govori kako će mi spakovati hrane, da imam za sutra. Burek se kod njih zove isto tako ali je nešto drugačije jelo u pitanju. Gledaju fotke sa mog aparata, zanima ih Srbija, Crna Gora (mali i Zi, kako je oni zovu, naziv mi je dovoljno simpatičan da sam ga koristio ostatak večeri). Bliži se vreme spavanja. Na raspolaganju su kauč na kom trenutno sedim, krevet i pod. Nije mi baš jasno ko će tu sa kim i gde al’ ajde, to je sada manje bitno. Na kraju ja kao gost dobijam krevet, Beni dobija dušek na podu a Lida i Ana idu u komšiluk kod familije :)

Veče za pamćenje, ulepšali su mi celo putovanje. Po ko zna koji put se inače usran dan popravlja na tako nasumično fantastičan način…

160km, pet ipo sati vožnje.Meni današnja vožnja nije nikako prijala, sa ove vremenske distance ne mogu reći zašto. Predeli zanimljivi, neobični, putevi sasvim korektni. Ima tako dana…

 

Deseti dan, 5.8.  Selenica-Voskopoje-Ohrid

Uspešno sam preživeo noć, probudio se sa netaknutim organima. Danas je planiran lagan i kratak dan tako da je jutro opušteno, nema mesta za žurbu. Prethodno veče sam dobio instrukcije za stizanje do Voskopoja: “Samo pratiš Ovaj put i stižeš u Ono selo na susednom brdu. Odatle samo Glavnim Putem…” Znate već kako u praksi završe takva upustva…

E da, da ne zaboravim. Verujem da većina vas od starta prati putopis zbog obećanih fotki čeljadeta iz albanskih gora :)

2015-08-05%252520002.jpg

Lida, Beni i Ana. Sjajni, sjajni domaćini i divni ljudi.

Ana baš i nije oduševljena ponuđenom vožnjom motorom, izgleda da ću pre sledeće posete morati da svratim u praonicu…

2015-08-05%252520004.jpg

Prva pauza, možda i minut nakon polaska. U pozadini je selo Selenice. Put je odličan. Vidim i tragove motora (komšija koji je sinoć bio u poseti je rekao da će motorom ići u istom pravcu, ponudio da idem sa njim ali je 5 izjutra nehumano doba za takve poteze). To tako traje verovatno manje od jednog kilometra. Put nekako nestaje na livadi, ostaju samo dva kolotraga a od tragova motora više nema ništa. To je dovoljan razlog da nastavim dalje. Put me dovodi na vrh nekog brdašceta ali dalje nema ništa, samo iskrčena šuma. Ok, vreme za prvo vraćanje…

2015-08-05%252520005.jpg

Nemam fotki sa sledeće deonice i sad mi onako baš žao jer je bilo vrlo simpatično. Ima ponešto na video snimcima ali trebaće vremena da stigne na red. Sad gledam na Google Earth-u, dva kilometra puta su u pitanju. Mislim, nekada je to bio put. Sada su duboki kolotrazi, livada a jednim delom kroz šumu i ono što Ameri zovu “single track”, obična stazica, uz obavezni prelazak potoka pre nego što se vratite na normalan put. Za motor je sve iznenađujuće lako prohodno. Fotke koje slede su sa nastavka puta, kada se izađe na plato. Kotrljaju se tako kilometri, uživa se.

2015-08-05%252520006.jpg

2015-08-05%252520007.jpg

2015-08-05%252520008.jpg

2015-08-05%252520009.jpg

Znate ono kada ne možete da se odlučite odakle piti pa ostanete žedni? Ni ja.

Baš tu kod česme se ovaj moj put spaja sa odličnim,  sveže napravljenim, makadamom. Zapravo novi put je toliko nov da su radnici još uvek tu. Volim ja to, na takvim putevima se najopuštenije vozi. Okolina sela Shtylle je u pitanju, za one koji hvataju beleške. Za ostale će biti track log :) Tu se priključujem i mojoj planiranoj trasi od juče, sve voženo jutros je improvizacija, petnaestak kilometara i nešto preko sat vremena. To je taj ritam :)Odličnim novim putem vozim par stotina metara pre nego što je vreme da ga napustim, krenem prema selima Cemerice, Marjan i dalje prema Voskopoju.

2015-08-05%252520010.jpg

2015-08-05%252520011.jpg

2015-08-05%252520013.jpg

Ovo gore je Marjan. Ovi krajevi su do pre par godina bili takva zabit da je to prosto neverovatno. Do Voskopoja, koje je centar ovog kraja, se stizalo lošim putem uglavnom terenskim vozilima. A ovo je još 20-ak kilometara dalje od Voskopoja, u pravcu ničega… Situacija se u zadnjih godinu dve popravila, radi se neki kanal, za navodnjavanje, struju ili šta već, i za potrebe gradiliša je napravljen odličan makadamski put.

Par dana pre nego što sam krenuo na put video sam da je sada moguće spojiti se sa glavnim putem Maliq-Gramsch. To je deonica koju sam duuuugo merkao ali sam je svojevremeno proglasio kao nepodobnu za veliki motor (i to samo zato što put zapravo nije ni postojao). Sadašnji plan je bio da se provozam tim novim putem, onda do Voskopoja dođem prečicom kroz šumicu, posle asfaltom do Korce. Verujem da vam je kristalno jasno o čemu pišem… U principu bih napravio veliku, zanimljivu osmicu.

2015-08-05%252520014.jpg

Omanuo sam odmah u startu. Tog novog puta nije bilo na karti a ono jedno odvajanje koje sam prošao nije baš ulivalo poverenje. Više se ne sećam zašto nisam pratio svoj track log, ali jedan od vrlo mogućih razloga je od sorte “crtaj ugrubo, na terenu će sve biti jasno” ili “ma to je sve blizu…” Moguće je i da sam prosto pogrešno nacrtao track, ‘bemliga… Uglavnom, do trenutka kada je postalo jasno da sam promašio skretanje koje mi je trebalo već sam otprašio dovoljno daleko da bi mi vraćanje delovalo kao dobra opcija. Put je prosto savršen za vožnju.

Već ovde telefon počinje da brljavi, gasi se i nervira (ne nervira se telefon već ja). Kada se telefon zaglupi vreme ja za pauzu. Pauza je pravo vreme da se ispravi poluga menjača koja je stradala prethodnog dana.

2015-08-05%252520016.jpg

Prilaz Voskopoju

2015-08-05%252520017.jpg

2015-08-05%252520019.jpg

2015-08-05%252520020.jpg

Spominjao sam već, u Voskopoju sam bio pre koju godinu i tada je ostavilo lep utisak. Dovoljno lep da sam se potrudio i vratio. Nekako sam isplanirao da ću sada sve detaljno obići, fotkati. Svelo se na to da sam napravio bukvalno isti krug motorom kroz selo, stao kod iste crkve da fotkam i produžio dalje. Voskopoje je, ako sam dobro razumeo, svojevremeno bila prestonica Albanije ili bar ovog dela zemlje. Pozntao po velikom broju crkava/ruševina. Sada je turističko mesto. Popularno turističko mesto.

Bez zadržavanja krećem dalje, prečicom kroz šumicu da bi se izbegao glavni, ujedno i jedini normalni, put.

 

Deseti dan, nastavak  :zvizduk:

Plan je da od Voskopoja kroz šumu stignem do mesta Lozhan i Ri, na putu između  Maliq-a i Gramsch-a. Ovaj deo trase je planiran veče pred polazak i nisam bio siguran da li uopšte postoji u stvarnosti (ono, lako je nacrtati liniju u Google Earth-u koja prati nešto što liči na put…). Početak obećava. Odličan makadam, neki putokazi, nigde nikoga. Uživancija. Tako je sve do ulaza u selo Shipske. Tu se put pretvara u kombinaciju zemljane podloge i krupnog kamena ali je i dalje put. Izlaz iz sela i situacija se pogoršava. “Put” je i dalje zemljani sa krupnim rasutim kamenom ali to više ne deluje kao nešto kuda treba voziti. Jedini tragovi upotrebe jesu otisci raznih domaćih živuljki.

2015-08-05%252520%25252812%252529.JPG

Ova tačka je otprilike na trećini puta do sledećeg cilja. Obzirom da ne znam šta se nalazi dalje i kakav je put nije mi bilo naročito teško da se odlučim na okretanje i povratak istim putem. Ovaj put idem kroz centar sela a ne obilaznicom. Glavna džada izgleda ovako:

2015-08-05%252520%25252813%252529.JPG

2015-08-05%252520%25252814%252529.JPG

Da, nije baš predviđena sa saobraćaj… Desetak minuta povratka do Voskopoja ne pada teško. Put je dobar a okolina lepa. Stajem u napuštenoj kasarni, red je da se fotka.

2015-08-05%252520021.jpg

Voskopoje-Korce, krivudavi asfaltni put. Tu negde me hvata kiša, podloga je mokra pa se zadovoljavam vožnjom iza nekih sporih kola. Pada dovoljno da je sve mokro ali ne i da opravda oblačenje kišnog odela. Ne traje dugo. Do Maliq-a se stiže glavnim putem. Saobraćaj, nakon dugo vremena. Ne volim. Ovo mi je poslednji dan u Albaniji i ostalo mi je nešto Leka, taman da sipam par litara goriva i stignem do Makedonije bez razmišljanja. Prolazim grad, prolazim nekoliko pumpi al’ ne stajem ni na jednoj. Računam biće toga još na sledećoj deonici, a svakako pre nego što krenem na sledeću prečicu. Da…

Posle Maliq-a put postaje lošiji, onaj nama dobro poznati, stotinu puta krpljeni asfalt. Saobraćaja baš i nema. Napuštene fabrike u raznim fazama samouništenja sa obe strane puta.

2015-08-05%252520022.jpg

Nekako postaje jasno da goriva ovde neću naći. Nije strašno. Prečica kojom ću stići do Podgradeca na Google Earth-u deluje kao skroz normalan makadamski put, 30-ak kilometara toga prođe brzo a stanje sa gorivom nije još zabrinjavajuće. Makadam na izlazu iz mesta Lozhan i Ri je iznenađenje. Ipak je ovo glavni put, jedan od svega 2-3 kojima je moguće sa istoka Albanije preći u centralni deo. Ali ok, volim makadam.

Ovo bi moglo biti zgodno mesto da podsetim na problem sa gašenjem telefona=navigacije. Nervira me ta stvar zadnjih par sati. Znam da tu negde treba da se odvojim sa glavnog puta ali bez navigacije ne vredi. Stajem na nekoj livadi kod raskrsnice. Dobar trenutak da se klopa burek koji mi je domaćica spakovala, dobar trenutak da se u telefon ubaci sveža baterija. Ispostavlja se da je upravo ovo raskrsnica na kojoj se ja odvajam. A da, od malopre vozim na rezervi…

2015-08-05%252520023.jpg

Put i dalje jako dobar. Drago mi je što srećem putničke kombije. Ovo je već ona faza putovanja kada ne priželjkujem teško prohodne deonice, Ta opuštena vožnja traje 10-ak kilometara. Raskrsnica je takva da praktično nisam ni video odvajanje. Produžih glavnim putem ali ubrzo primetim da više ne pratim svoju planiranu rutu. Sasvim zgodno, tu je parkiran i neki kombi. Sasvim uobičajeno, gledaju me kao nenormalnog. Situacija se nije promenila ni kada sam pitao da li je ovo put za Podgradec… Nije baš da se razumemo ali mi je jasno da se ovuda do tamo baš i ne ide. Ok, vraćam se do raskrsnice koju sam malopre promašio.

Kreće zanimljivi deo.

Put momentalno postaje prilično katastrofalan. Navigacija kaže da još nisam ni na polovini puta do Podgradeca. Ne deluje naročito obećavajuće i lako je doneti odluku o okretanju. Međutim, vide se tragovi nekog vozila pa ipak nastavljam dalje, napredujem sporo. Put prati neki potok i to je u redu. Prvi put kada put prelazi preko, zapravo kroz potok malo se zapitam.

Sledeći događaji su smešteni na deonici puta dugačkoj 900m.

Put na drugoj strani neodoljivo podseća na korito tog istog potoka, recimo u sezoni visokog vodostaja, verovatno iz razloga što to i jeste. Kamenje krupno, kamenje oblo i klizavo. Makar je suvo i vidi se kuda ideš. Iza sledeće krivine put i potok postaju jedno. Nekako je pičkasto okrenuti na takvom mestu Voda je mutna, na momente duboka preko pola točka. Najbolje je što na mestu ulaska u vodu ne vidiš gde put izlazi na suv teren. Svakog trenutka očekujem da ću naleteti na skriveni kamen što bi se najverovatnije završilo ovako, samo bez mahanja  :bicikl:  Sve to traje par stotina metara. Prevedeno na jezik datog trenutka: traje čitavu večnost.

2015-08-05%252520%25252815%252529.JPG

Prođem ja sve to, bez stajanja, bez kvašenja nogu i bez padanja. Predah na drugoj strani je kratakog daha. Naime nailazi se na jedini čvrst i utaban deo puta. Malko je nevolja što je zapravo u pitanju kamenčina dugačka par metara, strma i glatka, preko koje put vodi. Valjda je bilo lakše tako nego da se isti razbija. Ok, penjem se bez problema, ipak nije klizavo. Predaha međutim nema. Krivina, još jedna strma deonica sa kamenim stepenicima. Onako, vidi se linija kuda bi moglo da se prođe bez mnogo problema. Malko je sranje kada u startu siđeš sa te linije i završiš motora čvrsto nasađenog na kamen. Ne na kamen koji može da se pomeri, da se izvadi, već na kamen duboko usađen u samo brdo… Prednji točak je prošao najgori deo. Zez je što je zadnji točak ostao “u podnožju” stepenika a ujedno i u nekom uzdužnom kanalu. Par minuta tegljenja motora i pomisliš da si ga doveo u položaj iz kog će uspeti da krene napred. Jok. Trenutak kada dam gas zadnji točak samo sklizne bočno. Svakako ne pomaže to što je motor nasađen na kamen. Pozitivna stvar jeste što stoji sam od sebe, ne moram da ga pridržavam :)  Ista stvar se dešava i nakon drugog a i nakon trećeg pokušaja. To izgleda ovako:

2015-08-05%252520024.jpg

Vreme je da se uozbiljim. Skidanjem prtljaga motor postaje lakši, mogu mnogo bolje da zanesem zadnji kraj. Prvi pokušaj i , gle čuda, uspevam da se popnem. Put dalje izgleda pristojno i odlučujem da nastavim. Naravno, prvo treba doneti sve stvari do motora, sve ponovo spakovati…

200m dalje put opet prelazi preko potoka. Plićak je i nema problema. 30m dalje put opet prelazi preko potoka. Plićak je i nema problema. Ne obraćam dovoljno pažnje na teren sa druge strane, idem levo gde je utabana zemlja a ne desno gde je kamen. Zajeb. Utabana zemlja nije zapravo utabana zemlja već blato. Živo blato. Do trenutka kada sam shvatio šta se dešava već sam izgubio i ono malo brzine što sam imao. Bez obzira koliko odvrnuo gas motor staje, a jednom kada je stao nije pokazivao ni najmanju nameru da mrdne. Dobro je što sam ipak uspeo da pređem veći deo blatišta, prednji točak je skoro na suvom. To izgleda ovako:

2015-08-05%252520025.jpg

Pokušaji da se motor izvuče vlastitom snagom su bezuspešni. Blato je takvo da zadnji točak uopšte ne uspeva da se vrti, kamoli da pokrene motor… Brzo mi postaje jasno kako će ovo završiti, a završiće mojim klečanjem, čučanjem u tom blatu, dugotrajnim i moguće besmislenim pokušajem kopanja i sklanjanja blata. Ipak, pre toga ipak pokušavam da oborim motor i da ga onda na boku izvučem do čvršćeg terena. Nema šanse, blato ne dozvoljava da se motor obori. Neverovatno. Problem je izući nogu da bi se napravio korak…

Vrlo entuzijastično krećem u kopanje. Ovaj frejm iz filmića koji to odlično prikazuje, a može se videti i koliko obećavajuće cela situacija izgleda.

2015-08-05%252520%25252816%252529.JPG

Da, još uvek mi nije bio pun kur… kofer svega i imao sam volje za fotkanje i snimanje. Rukavice su još na rukama zato što je ovo bilo u fazi pokušaja obaranja motora. Kamera je ugašena trenutak pre nego što je i druga ruka uključena u blatarenje. Žao mi je samo što one prethodne dve zeznute deonice nemam na snimku. Jbg, nisam znao da nailaze :)

U predasima od kopanja smišljao sam moguća alternativna rešenja. Nekako se svako (tačno jedno koliko ih se pojavilo, da budem precizan) baziralo na tome da odem do sela (2km dalje, uzbrdo, selo Nice) i tamo nađem nekog sa konjem/magarcem/volom/traktorom/nekoliko prijatelja ko bi mogao pomoći. Mogućnost da ću tu provesti noć nije delovala nerealno pa je skroz odgovaralo to što je na 10m od mog trenutnog položaja bila lepa livada sa nekim voćkama. Verovatno je ovo dobar momenat da spomenem kako mi je zaliha vode na izdisaju a potok suviše prljav da bi mamio na piće. To što je voda mutna ne predstavlja nikakav problem za umivanje i osvežavanje.

Ne znam koliko dugo sam kopao, verovatno duže od pola sata. Bilo mi je jasno da imam samo jedan pokušaj, ako ne uspem izaći iz prve motor će se opet ukopati i cela procedura će morati da se ponovi što ne bi prijalo. Kada pomislim da sam iskopao dovoljno samo se setim te prethodne rečenice i nastavim da kopam još. Jbg, bolje sada potrošiti još 5min nego opet 30… Dakle jedan pokušaj, trenutak istine. Upalim motor, ubacim u brzinu, odvrnem gas, puštam kvačilo i guram koliko mogu. Mic po mic i slobodni smo!

Situacija sa gorivom me sada već pomalo brine. Dvadesetak km sam na rezervi, zadnja pumpa je bila pre 40-ak i ne verujem da do nje mogu stići u slučaju da sada okrenem nazad. Sa druge strane, ne ide mi se dalje ovim putem. Onih tragova vozila više nema. Ako lokalci ne koriste ovaj put za to mora postojati dobar razlog. Dakle povlačenje, idemo dok traje gorivo nadajući se da će izdržati makar do asfalta.

Okrenuo sam motor, prošao oba prelaza preko potoka i onda počeo da nosim stvari. Negde na pola posla naiđu otac i sin, sa sve konjem… Lepo je znati da ne bih čekao mnogo dok naiđe pomoć :D

Pošto sada tačno znam šta me očekuje na putu kamera je uključena i snima. Zapravo, zadnjih par fotki iz vožnje je i snimljeno prilikom povratka, samo nemojte nikome reći. Na žalost po prvi put nisam obratio pažnju na kaiš od ranca tako da na najstrmijim i najzanimljivijim deonicama zaklanja dobar deo kadra.

Na deonici između onog kamena gde sam zaglavio i vožnje kroz potok nailazim na mlad par sa decom, skupljaju voće za rakiju. Stajem da se javim. Jezičku barijeru savladavamo dovoljno da se sporazumemo. Čitanje etiketa se isplatilo i znam da kažem “voda”, reč problem zvuči isto verovatno na svim jezicima. Dakle, “uje, problem” i pojavljuje se flaša ledene vode. Ista brzo nestaje u rezervoaru camel back-a. “Maliq kilometers?” Odgovor mi se ne sviđa, daleko je. Moje odmahivanje glavom, pokazivanje rezervoara rezultiraju njegovim pitanjem “benzina problem???” U sledećem trenutku momak koji se takođe tu našao trči putem uzbrdo i nakon par minuta se vraća sa predivnom dvolitrom goriva. Toliko nerealno odlična situacija, od one sorte koja me prati na svim mojim putovanjima. Kamera je greškom ostala uključena svo vreme tako da imam i fotku mojih spasioca. Ovo je bio verovatno jedini trenutak kada tip levo nije imao kez na licu, udubio se u sipanje goriva.

2015-08-05%252520%25252819%252529.JPG

Ona deonica gde se vozi kroz potok je odmah tu, iza par krivina. Sada znam da se može proći pa je pritisak da se ne napravi glupos’ veći. Na drugoj strani me, na sred puta dočekuju dve krave. Inteligentne kao što već jesu ne silaze na proširenje pokraj puta već odlučuju da beže ispred mene. Meni baš i ne pada na pamet da pokušam proći pored njih tako da to sve traje neko vreme, dok nisu našle pogodno mesto za silazak sa puta.

Dalje, još dalje, iz suprotnog pravca nailazi neki budž terenskog kombija, ni sam ne znam šta je u pitanju, ali mi je odmah jasno da sam to njegove tragove viđao… Još malo dalje i spajam se sa onim dobrim putem. Nekako prilično neprimetno, do sada se nebo onako solidno zacrnilo. Prve kapi kiše, gromovi koje čujem i pored upaljenog motora, vetra i kacige na glavi. Nekako ne liči kao da će ovo biti kratka, lagana kišica tako da oblačim kišno odelo. Jako lepo, taman da pokrijem svo ono blato na pantalonama, čizme i motor će se već oprati usput…

2015-08-05%252520026.jpg

Lagano, bez žurbe se vraćam prema civilizaciji, redom stižem na glavni makadamski put koji zatim postaje asfalt, zatim grad Maliq… Kiša je u neko doba i prestala ali više nije bilo dovoljno toplo da bih skidao kišno. Za divno čudo setio sam se da stanem na neku od bezbroj benzinskih pumpi (od Maliqa do Podgradeca je nov, moderan put sa svim pogodnostima), potrošio sve preostale novce. Lagano do Podgradeca. Tamo uspevam da nađem neku makadamsku prečicu prema putu za makedonsku granicu, čisto da se oprostimo u stilu.

Da vas podsetim: moj originalni plan pred polazak, je bio da ceo jučerašnji i današnji dan odvezem u jednom danu. Toliko realan umem da budem pri planiranju… Najstrašnije je što se često nateram da ispoštujem te ludačke planove :D

Pošto sam juče završio ranije danas je trebao da bude kratki, opušteni finalni dan igranja u Albaniji koji se završava brčkanjem u ohridskom jezeru. Ko je mogao slutiti da će se zapravo Albanija igrati samnom… Tek, eto mene malo pre zalaska sunca na granici kod svetog Nauma.

Što se tiče Ohrida imao sam dva moguća scenarija. Jedan je bio da nađem smeštaj negde na obali i kupam se, drugi da idem do grada Ohrida i tamo uživam (jedan od retkih gradova koji su me se dojmili i u koje želim da se vratim i da ih doživim). Svraćam u kamp Gradishte gde smo devojka i ja pre par godina proveli sjajnih desetak dana. Sada mi za noć u bungalovu traže preko 30€, za parče livade na kom bih razapeo šator 28 ako se dobro sećam. Smejem se dok odlazim sa recepcije. Krećem prema Ohridu sa namerom da se tamo smestim. Prolazim Peštane i odlučujem da je ipak bolje da tu pokušam. Dok dođem do Ohrida već će biti mrak a verovatnoća da ću u to doba naći smeštaj koji je prihvatljiv mi ne deluje velika. Umirem od gladi i zalihe vode su opet na minimumu ali to stavljam u drugi plan. Prioritet je da nađem sobu. Mnogo traženja, obilaženja, aktiviranja lokalaca ali rezultata nema. Izgleda da niko nije voljan da pere posteljinu zbog jednog noćenja.

Finalna opcija, između kampa i Peštana sam video odvajanje prema radio tornju. Računam da tu mora postojati komad ravnog terena pogodan za postavljanje šatora. Farovi uveliko rade svoj posao osvetljavanja puta kada sam stigao do tornja. Put je i posle njega dobar pa ne mogu da odolim i nastavljam dalje. Krivina, još jedna krivina i eto me na platou, sa desne strane mi je ograđeno ali napušteno fudbalsko igralište. Ne razmišljam, samo parkiram…

Šator, skidanje onog blatnjavog užasa od garderobe. Mokra stopala (da, ja verovatno imam jedine TCX Infinity čizme koje nisu vodootporne. Prvi put kada sam ih nosio po kiši završio sam mokrih stopala. Tada sam se tešio da je možda bilo pretoplo pa su se noge oznojale, ili, pošto sam se tog dana dosta valjao, da je voda nekako ušla u čizme sa gornje strane, iznad Gore tex membrane. Sjajne čizme inače, samo moje nisu toliko za vodu koliko bi trebale biti :) ), presvlačenje. Sećate se da sam već umirao od gladi i žeđi? E, ništa se nije promenilo na tom polju jer sam u frci oko smeštaja potpuno smetnuo sa uma potrebu da kupim hranu i vodu (ne znam da li sam više od 2 puta na putovanjima kupovao vodu. Živele česme kraj puta). Kad sam se već raspakovao nije mi se dalo ostavljati sve stvari tu kako bih otišao do grada. Ajde, hrane i imam, to nije neki problem a sa vodom ću vrlo, vrlo racionalno…

Nebo prepuno zvezda, nevreme sa grmljavinom na više strana. Ne ostajem dugo budan. Strašno dobar dan.

2015-08-05%252520027.jpg

210km, 6 sati vožnje.

Jedanaesti dan, 6.8.2015.   Ohrid-Kajmakčalan

Današnji plan je ponovo vrlo ambiciozan: sa Ohrida otići na Kajmakčalan i posle se što više približiti Šar Planini. Najveća dilema ovog jutra jeste da li se na Galičicu popeti asfaltom pa sići u Ohrid ili ići iz pravca Ohrida. Zbog činjenice da sam i dalje gladan, kao i potrebe za gorivom ipak biram drugu opciju. Lagana vožnjica uz jezero do grada, šetnja, doručak i pauza za jutarnji čaj u glavnoj ulici.

2015-08-06%252520001.jpg

2015-08-06%252520002.jpg

Uspon na Galičicu kreće direktno iz grada. Nakon par kilometara asfalta prelazi se na zanimljiviju podlogu. Kako uspon odmiče pogled je sve bolji i bolji.

2015-08-06%252520003.jpg

2015-08-06%252520004.jpg

2015-08-06%252520006.jpg

Kada se jednom popnete gore dočekuje vas dugački plato, kao neka visoravan. Put je čas kameni, čas zemljani pa onda malo travnati. Opuštencija, nije zahtevno nijednog trenutka.

2015-08-06%252520007.jpg

2015-08-06%252520009.jpg

2015-08-06%252520011.jpg

2015-08-06%252520012.jpg

Dvadesetak kilometara van asfalta prođe brzo. Ovaj krug bih preporučio svakom ko se zatekne u Ohridu, lep popodnevni izlet (početak puta u Ohridu je kod one pumpe na kružnom toku, jednom kada krenete sa usponom nije moguće pogrešiti).

Spust do Prešpanskog jezera, dalje glavnim putem do Bitole bez nekih zanimljivosti (potez od Ohrida do Resena mi je pre par godina ostao u lepom sećanju kao sjajna deonica za vožnju, ovom prilikom mi nije bio usput).

Potraga za policijskom stanicom u Bitoli, da se raspitam oko potrebne dozvole za Kajmakčalan. Od šaltera do šaltera, kancelarije jedne pa druge, na kraju dolazim do osobe zadužene za poslove sa strancima koja mi potvrđuje da je dovoljno samo da se javim na graničnom prelazu, njima dam izjavu i to je to. Lepo i jednostavno.

2015-08-06%252520013.jpg

Gladan sam tako da je logično što ne stajem da kupim hranu. U tom trenutku nisam znao koliko ima do Kajmakčalana ali sam nekako računao da ću za 2-3 sata biti nazad u gradu. Hmmmm… Otprilike istom logikom izbegavam sipanje goriva. Ono, ne znam koliko tačno ima kilometara u jednom pravcu ali sam prilično siguran da ih nema 80. I nema. Ne ako ne promašite koje skretanje…

Glavni put prema grčkoj granici je dosadan. To mu je glavna odlika. Pogranična policija na prelazu je iznenađujuće ljubazna. Zapisuju podatke i to je to. Samo treba da im se javim u povratku. Kažu ima 30-ak km lošeg puta do samog vrha Kajmakčalana… Knapiram sa gorivom ali još nema razloga za sekiranciju. Sa prelaza se treba vratiti stotinjak metara gde se odvaja put za selo Skočivir. Lokalni asfaltni put praktično bez saobraćaja, traje i traje i traje.

2015-08-06%252520014.jpg

Raduje me kraj asfalta jer to označava i početag samog uspona. Put je u startu odličan i vozi se brzo. Ni ne obraćam pažnju na navigaciju jer je ovo jedini put. Kako uspon odmiče sve više me golica napomena da je put do vrha u očajnom stanju, negde u pozadini uma se pali lampica za uzbunu ali je ignorišem. Onako, ubedim sebe da je put u skorije vreme obnovljen, lako je poverovati u takve laži ako vam to odgovara… Samo bacim letimičan pogled na navigaciju i vidim da sam blizu planirane trase. Odlični put u par navrata postaje teško prohodno blatište. 10km, 20km, ne stajem, ne fotkam, ne snimam. Samo vozim. Na prvoj raskrsnici na koju sam naišao stajem i zapravo gledam navigaciju. Uviđam stepen zajeba koji sam napravio… Naime, od podnožja uspona do vrha sam trasirao tako da track skroz prati put i to je ok, to je linija koju treba pratiti. Povratak od vrha pa do podnožja je bila samo prava linija, dakle onako kako bi ‘tica letela. I to je ok, ne gubim vreme prilikom crtanja track log-a a u povratku svakako znam put. E, ovde se tako namestilo da se ta prava linija jako dobro poklapala sa ovim putem na kome se trenutno nalazim… Jedino je šteta što to uopšte nije put do vrha…  Dakle 20ak km u jednom pravcu uzalud. Gorivo je već neko vreme na rezervi… Sa te raskrsnice vidim neku građevinsku mehanizaciju pa odlučujem da se i tamo raspitam. Pravi se mala hidroelektrana, svi su onako solidno iznenađeni da me vide. Šef gradilišta započinje razogov na engleskom, ja pitam za put na Kajmakčalan i dobijam odgovor “this is Kajmakčalan…” “You are from Sebia? Pa zašto onda ne pričaš srpski, da te lepo razumem.” Potvrđuje mi ono što je već bilo jasno, moraću da se vratim u podnožje i onda krenem sve ispočetka. Kaže da možda može da se produži i tim putem koji vodi pored gradilišta ali nikako nije ubeđen. Hm, 5km vazušne linije od te tačke pa do vrha, kroz šumu. A dobro se sećam da se na sam vrh dolazi samo iz jednog pravca… Preskočiću eksperimantisanje.

Sad je već neko doba poslepodne, jasno je da nakon uspona neće biti vremena za prelazak cele Makedonije i stizanje do Mavrova. Kažu mi da nije problem, na Kajmakčalanu postoji prostorija koja je otvorena i gde se mogu smestiti, a ako mi odgovara mogu i kod njih da se vratim. Sva mašinerija na gradilištu troši naftu tako da mi sa gorivom, i pored sve volje, ne mogu pomoći.

Dakle nazad. Put do podnožja prolazi iznenađujuće brzo. Čak ni onih par blatnjavih deonica sada ne deluju tako loše. Koristim svaku priliku da gasim motor i štedim gorivo. Još dva-tri puta uspevam da prođem pored pravog odvajanja za Kajmakčalan, toliko dobro taj put izgleda. Tu blizu su neki radovi na putu i radnici me već poprilično gledaju kao idiota svaki put kada prođem. Gorivo… Raduje me što ga tako uzaludno trošim jer ga imam baš malo.

U startu je podloga od kaldrme. Karta kaže da je to neki regionalni put. Novo odvajanje, ovaj put stvarno prema vrhu. To je valjda stari vojni put i izgleda baš kao da od raspada nekadašnje države nije video previše održavanja. Sporo, na momente zahtevno. Nema vremena za opuštanje.

2015-08-06%252520%25252815%252529.JPG

Nešto me tera da vozim bez stajanja, hoću da se popnem gore što pre. Na momente okolina izgleda kao scenografija iz neke bajke, bilo je lepo svetlo, fotka ne prenosi…

2015-08-06%252520015.jpg

Još vožnje, još penjanja. Razmišljam koliko bi neprijatan bio kvar na ovakvom mestu

2015-08-06%252520016.jpg

Zgrada granične policije, česma u blizini. Ipak je vreme za predah. Praktično od jutros nisam stajao i skupilo se umora.

Dalje, put vodi kroz četinarsku šumu, prolazi se pored velikog, trenutno praznog planinarskog doma. Stajem, obilazim. U suterenu je poluuređena prostorija (ono, ima vrata i neki sto sa klupama, peć), Ok, rešeno je mesto za spavanje.

2015-08-06%252520017.jpg

Sledeća na redu je napuštena karaula. E, to je već orjentir koji mi nešto znači. Znam da je odatle vrh relativno blizu. Ovde sam već praktično iznad linije šume i pogled leti na sve strane. Vidim vrh…

2015-08-06%252520%25252816%252529.JPG

Jednom kada se definitivno popne iznad linije šume kreće, po meni, najlepši deo uspona. Sam put je ovde u dosta boljem stanju i to mi prija.

2015-08-06%252520%25252817%252529.JPG

2015-08-06%252520018.jpg

Još malo i tu sam, zadnjih par krivina pred vrh, kraj puta… Neko čudno osećanje, nemir, ne znam ni sam kako bih ga opisao, pratilo me je od samog početka uspona. Ovde to sve nekako kulminira. Spomenik palim vojnicima, rovovi su i dalje vidljivi. Ne možeš a da se ne zapitaš kako je bilo ljudima koji su bili primorani da se ovde bore, bez obzira na stranu. Ono, pomisliš da si napravio nešto time što si dovezao motor do gore ali zapravo znaš da je to ništa… Teško mesto…

2015-08-06%252520020.jpg

2015-08-06%252520021.jpg

2015-08-06%252520022.jpg

2015-08-06%252520023.jpg

Grčka strana.

Odlažem uspon na sam vrh, do kapelice sa urnom Arčibalda Rajsa. Ne žurim. Ovo mesto nije za žurbu… Sednem na ivicu stene, gledam ptice kako kruže, upijam.

2015-08-06%252520025.jpg

2015-08-06%252520026.jpg

2015-08-06%252520027.jpg

2015-08-06%252520028.jpg

2015-08-06%252520029.jpg

2015-08-06%252520033.jpg

2015-08-06%252520034.jpg

2015-08-06%252520037.jpg

Trenutak neverovatnog mira gore, nikada nisam osetio ništa slično. Trenutak kada shvatam da je ovo putovanje završeno, da sve što bih doživeo posle toga neće imati nekog prevelikog smisla. Jasno mi je da odavde mogu da idem jedino ravno prema kući (da, to sam govorio pred kraj svakog dana zato što bih bio premoren ali ovaj put sam prosto znao da je tako). Otpada planirani prelazak preko Šar Planine, istraživanje Kosova… Samo mir…

2015-08-06%252520040.jpg

Berem majčinu dušicu za jednu porciju čaja, uzimam tri kamenčića kao suvenire.

Ne znam koje su stene u pitanju ali cela planina je kao prekrivena šljokicama, motor svetluca iz svakog ugla. Spreman sam da krenem nazad i po prvi put od kako vozim KLE-a on neće da upali. OK, jeste, isključen je kill switch. Upalim, zaverglam i ništa. Dobro, de. Mašina se ohladila pa treba povući saug. Jok… Kvačilo pritisnuto, menjač nije u brzini. I dalje ništa… Sve to uredno snima kamera i traje 2-3 minuta. Onako, pomalo spooky momenat. Na kraju, iz nekog pokušaja motor pali najnormalnije…

E da, sa grčke strane Kajmakčalana do samog vrha vodi ski lift, tu je neko poveće skijalište. Ko traži najlakši način da se popne verovatno je to taj. Asfaltom se dođe na par kilometara od vrha a dalje koliko vidim ima neki put. Ne znam u kakvom je stanju. Međutim, Kajmakčalan nije mesto gde treba tražiti najlakši put, vredi se malo pomučiti. Takođe, ispod samog vrha postoji i prostorija u kojoj je moguće prenoćiti ali ja na takvom mestu prosto ne bih imao mira.

Par kilometara spuštanja do planinarskog doma ni ne osetim. Neka duboka praznina…

2015-08-06%252520042.jpg

2015-08-06%252520043.jpg

Smeštam se u prostoriju, pod će biti odlična podloga za spavanje. Pored doma je i česma pa koristim priliku da se nakon par dana malo uljudim. Sprema se nevreme i duva vetar. U par navrata mi se učini da čujem neko vozilo ali odbacujem tu mogućnost. 10-15 minuta kasnije zvuk se probija dovoljno jasno da ipak nema dileme. Očekujem neki džip i onako, raduje me mogućnost da ću imati društvo. Prođe mi kroz glavu ideja da je to zapravo granična policija koja me traži jer sam ipak najavio da ću se istog dana vratiti… Šokiran sam kada vidim poluraspalog Moskviča. Dva muškarca i žena, pretrpan stvarima… Baš ispod doma je neka travom pokrivena uzbrdica i ne mogu da se popnu. Pomažem u guranju kola, i dalje ne verujem da ih vidim na tom mestu. Znam kakav su put morali da pređu… Auspuh je stradao, kompletna grana je ubačena u kabinu… Ljudi su krenuli u borovnice. Vodič im je nervozan i žuri da stignu do karaule, kilometar ili dva dalje, pre mraka… Ostajem sam.

2015-08-06%252520046.jpg

Za večeru imam supicu iz kese, onu gotovu kinesku testeninu, obogaćenu mravima koji su se tu uvukli još u Beratu. I obaveznu šunku koju teglim od kuće. Baš dobro dođe u ovakvim danima kada ne kupim hranu… Čaj od majčine dušice…

Neko vreme gledam u svetla civilizacije, daleko ispod. Zvezda nema jer sa svih strana stiže nevreme sa grmljavinom. Ne sedim dugo, ipak je ovo bio naporan dan.

 215km, nešto ispod 6 sati vožnje.

Stvarno preporučujem vožnju preko Galičice (napraviti krug od Ohrida, pored jezera do Trpejca, onda asfaltom na prevoj pa kroz prirodu nazad u Ohrid). Kajmakčalan je priča za sebe. Mesto koje je besmisleno opisivati, mora da se doživi.

 

Dvanaesti dan, 7.8.2015. Kajmakčalan-Niš

Bio sam vredan i obradio sve klipove od ovog dana, evo ih odmah na početku…

Da, pa eto. Nije mi se ni fotkalo ni snimalo danas…

I pored grmljavine i nevremena koje je sinoć pretilo, noć je protekla mirno a kiša nije padala. Jutro je dosta hladno. Iako nisam na vrhu planine ipak se radi o nekih 1850m nadmorske visine. Ono jučerašnje osećanje da je vreme za kraj puta se zadžalo, Šar Planina ostaje za neku drugu priliku… Nemam nekog razloga da se zadžavam tako da se brzo pakujem i krećem dole.

2015-08-07%252520001.jpg

Spuštanje niz planinu nikada nije ni približno zanimljivo koliko i penjanje. Činjenica da je još jutro, da se nisam “zagrejao”, da je u pitanju Kajmakčalan, ne pomaže. Stajem samo da natočim vodu na česmi i na dva mesta za fotkanje.

2015-08-07%252520002.jpg

2015-08-07%252520003.jpg

Nizbrdo put ne deluje toliko tehnički zahtevan kao juče prilikom uspona. To me svakako nije sprečilo da glupavo padnem, po prvi i jedini put na ovom putovanju :) Neki pesak ili blato u kolotragu i moj pokušaj da izađem iz istog. Brzina oko 5 na sat ali eto, nisam uspeo da zadržm motor na točkovima. Čist nedostatak koncentracije. Fotka jok. Nema. Inače, od kako sam podigao prednji kraj motora KLE je postao dosta upravljiviji i ona, ranije prilično redovna, glupava izvrtanja pri malim brzinama su prošlost. Verovatno pomaže i čupavi Mitas napred.

Kada sam sišao na asfalt sretoh džip sa ekipom koja radi na onoj hidrocentrali. Stali, razmenili koju reč i putuj. Na graničnom prelazu se uredno javljam pograničnoj policiji. Nije apsolutno nikakav problem što se nisam vratio juče, oni su i pretpostavljali da će tako biti :)  Da nije obaveze/potrebe javljanja na graničnom prelazu povratak za Bitolj bi mogao biti mnogo zanimljiviji (pravac preko sela Petalino, Budimirci, Rapeš).

Dok sam stigao do granice otoplilo je dovoljno da se poskidaju termo postave, dalje nastavljam u letnjem izdanju. Željno iščekujem prvu benzinsku pumpu, vozim na rezervi duže nego ikada ranije. Sipam 12,8 litara u rezervoar za koji verujem da ima 12. Izgleda da godinama živim u zabludi ali ovaj put mi je jako drago zbog toga :)

Perem far, vizir kacige. Ipak je ostatak puta civilizovan. Utom nailazi patrola neke nabeđene policije, blatnjav motor im svakako bode oči. Kažu da moram oprati tablicu inače će da padne pisanje kaznica. A tako sam se svih ovih dana na putu trudio da tablica bude kvalitetno prekrivena… Šta ćeš, ne može ni blato zauvek da traje.

Od Bitola pa na dalje stvarno ništa naročito zanimljivo. Glavni put prema Velesu, u onoj jednoj deonici koja je dobra za vožnju motora je bio toliko opterećen saobraćajem da je to prosto strašno. Odvikao sam se… U Velesu uspešno prolazim pored gomile mesta gde bih mogao nešto da pojedem. Naravno da sam gladan i naravno da samo nastavljam dalje. Na pumpi na izlazu iz grada sipak gorivo za sve preostale Denare, nema razloga da ih čuvam. Pumpadžija predlaže neka dobra mesta za vožnju u okolini ali to će morati da čeka drugu priliku.

Ne volim auto put tako da prema Skopju nastavljam starim putem. Prvo odličan asfalt pa loš asfalt a na kraju i makadam. Pomalo se češkam po glavi ali sada je kasno za predomišljanje. Napredujem sporo a okolina nije dovoljno atraktivna da bi to nadomestila. Bi mi drago kada je podloga opet postala asfaltna. Bacam oko na kartu, vidim da će me ovaj put odvući u Skopje ako ne reagujem na vreme. Uz malo premišljanja odlučujem da ipak izađem na auto put. JBG, nemam para za putarine ali ni vremena za vozikanje. Svraćam u Kumane, čisto da malo obiđem grad ali brzo okrećem. Nije me se dojmio.

Gužva na granici, ipak je vrhunac sezone godišnjih odmora. Umereno gospodski obilazim kolonu na prelazu jednom pa drugom. Srbija, nakon jedanaest dana. Na samom prelazu mi crkava baterija na telefonu, dakle nema više navigacije, track log završava na tom mestu. Dobro de, imam papirnu kartu.

Gužva, gužva, gužva. Od vožnje nema ništa. Radovi, dugačka kolona koja se jedva kreće. Obilazi se sve to, osam očiju je širom otvoreno da neko ispred mene slučajno ne bi izleteo. Na prilazu Vranju glad više nisam mogao da zanemarujem, a i ono, šteta je ne obići grad kad’ sam već tu. Pljeska, velika gurmanska i dan odjednom postaje bolji :)  Pošto pljeska ipak nije svemoguća situacija sa saobraćajem se nije popravila ni nakon Vranja. Jedno rešenje se nameće samo od sebe: pobeći sa auto puta. KLE u kombinaciji samnom svakako ne koristi prednost auto puta, za to je neudoban i dosadan.

Karta kaže da ima neka prečica do Surdulice. A kad sam već u Surdulici ne bi valjalo propustiti jednu od najboljih deonica za vožnju koju pamtim. Dakle, idemo na Vlasinsko jezero! Nije vreme za neko divljanje ali krivinarenje stvarno prija. Bol od dugotrajnog sedenja nestaje nakon treće krivine, ovako bih mogao ceo dan. E sad, za danas nisam imao praktično nikakav plan ili opipljiv cilj. Još negde oko podneva mi je postalo jasno da je nerealno stići do NS bez nekog žestokog silovanja. Vožnje mi je u principu bilo dosta, oko 400 km do sada, a Vlasinsko jezero je sjajno mesto za kampovanje. Zašto sam uporno nastavljao dalje sa vožnjom mi zaista nije jasno, mada pretpostavljam da ću to uraditi još mnogo puta u budućnosti. Bilo je nekako suviše rano da završim dan. Kompromisno rešenje je bilo da nađem neko lepo mesto uz jezero i tu malo odmorim. Jbg, kada sam prošao branu postalo je prilično očigledno da sam bio suviše probirljiv… Kako mi usput nijedno mesto nije bilo dovoljno privlačno nastavljam dalje.

Znam da u okolini Crne Trave počinje neki lep put kojim se dolazi do Predejana ali ne znam gde tačno počinje ni u kakvom je stanju tako da bez navigacije ne eskperimentišem (jeste, razmažen sam po tom pitanju, osim kada nisam). Koji kilometar pre Crne Trave stajem na česmi, ipak je ono sipanje vode prilikom silaska sa Kajmakčalana bilo davno. Ceo ovaj potez, od Surdulice pa duž jezera i dalje prema Vlasotnicama je super za vožnju, dakle uživam.

Oštra desna krivina, par kilometara nakon Crne Trave, u susret stiže lepa crna Opel Astra. Ono što nije lepo jeste činjenica da Astra do pola gazi moju traku… Vozačeva panična reakcija je da volan smota dodatno u levo tj prema meni. Moja panična reakcija jeste kočenje koje uspravlja motor i šalje ga prema sredini puta. Jbg, morali smo da se sretnemo… Gadnih, jako gadnih par trenutaka kada je očigledno da je udes neizbežan. Realno, osim jednog “sranje” nije bilo vremena za premotavanje životnog filma. Udar, let, pad… Već sam na zemlji, okrećem se i vidim motor koji je još uvek u vazduhu. Gledam ga kako bez trunke elegancije pada na vizir, zabrinjavajuće blizu meni.

Prva stvar: mogu da mrdam svim udovima i ništa me ne boli jako. Druga stvar: neverica. Ovo nije pravilan način da se putovanje završi. Treća stvar: gospođa vozač izlazi iz kola dok sam ja još na zemlji, gleda u kola i počinje da kuka kako su oštećena, kao da ja ne postojim. To nivo moje neverice tera daleko preko svih granica… Na moj kulturan (ali stvarno sam bio kulturan, do tada mi je već bllo jasno da nisam povređen na neki značajan način) komentar kako može da gleda kola kad’ me je zamalo ubila dobijam odgovor u stilu: “pa naravno da ću da gledam kola, vidi šta si im uradio, zamalo da nas sve pobiješ.” Ej, ja njih da pobijem vozeći se svojom trakom! Situaciju ne popravljaju ni sledeće tri persone koje su izašle iz kola. Gospoje počinju da me ubeđuju kako sam ja prešao na njihovu stranu puta i da nisu imale gde. Život mi se smučio tokom tih par minuta… Da ne prepričavam sve, evo samo jedne rečenice koja će vam oslikati odličnu sliku: “Imamo mi svedoke da si ti kriv, evo sada će da stignu iz Crne Trave.” To ne mogu da slušam, a ne mogu ni da se derem na stoku pa se samo sklanjam. Jedna od prvih stvari koje sam uradio nakon ustajanja jeste fotkanje. Jbg, jače je od mene. Uz onoliko drhtave ruke pravo je čudo da fotke nisu mutne, a još sam imao i dovoljno prisebnosti da podešavam aparat.

2015-08-07%252520004.jpg

2015-08-07%252520005.jpg

Često sam spominjao koliko nerealno mnogo sreće imam na ovim mojim putovanjima i kako se bojim trenutka kada će to doći na naplatu. E, nekako mi se sada čini da je ovo naplata…

Jedan od prvih automobila u koloni koja je išla iza Astre bila je Niva sa ekipom doma zdravlja. Staju, pitaju da li treba pomoć, za svaki slučaj zovu ekipu hitne pomoći i policiju. Vozač saniteta kaže da je video ceo događaj i da nemam razloga za brigu što se toga tiče. Meni pomoć nije potrebna ali zato sve četiri gospe iz Astre traže sredstva za smirenje. Ja samo sedim na bankini kraj puta i pokušavam da pojmim šta se ovo upravo dogodilo, šta dalje da radim. Jedan pogled na motor bio je dovoljan da postane jasno kako je za njega ovo kraj putovanja. Iskrivljena i polomljena prednja vila, polupan far i sve maske oko njega, od udara je prednji točak iskrivio hladnjak i skid plate. To je bilo onako, na očigled.

2015-08-07%252520007.jpg

Policija i hitna stižu brzo, ipak je naselje na svega kilometar ili dva dalje. Stigli su već i “svedoci” i jako me onespokojava kada ih vidim da se rukuju i pozdravljaju sa patrolom… Slutim… Doktorka koja je stigla mi prilazi prilično usplahireno; prošla je pored motora i videla lokvu crvenkaste tečnosti (ulje iz viljuške) pa se zabrinula da sam se ja rasipao krvlju.. Kratak pregled u sanitetu i sve je ok. U tom trenutku nisam imao nijednu jedinu ogrebotinu. Pomalo me je boluckalo rame, ili od udara u kola ili od pada na asfalt, pomalo noga. Nigde na kacigi nisam uspeo pronaći bilo kakav trag kontakta što je svakako lepo.

Policija, davanje izjava. Oboje smo za to da se pravi uviđaj. Gospođa zato što i dalje tvrdi kako nije kriva a ja zato što neću da me neko napravi budalom. Doduše, gospođa je do ovog trenutka već malo promenila priču “dobro, možda si ti i bio u svojoj traci ali si išao uz belu liniju i NATERAO si me da skrenem.” Hmmmm, čudne moći posedujem.

Čim se pojavio inspektor koji radi uviđaj gospođa ga je spopala sa onom originalnom pričom, da je do udesa došlo na njenoj strani puta. Sve to se odigrava na metar od gomile blata koja je spala sa motora u trenutku udara i savršeno pokazuje tačan položaj. Inspektor lepo prekida gospođu i ukazuje joj na dotičnu gomilu “Gospođo, TU je bio udes, ne pričajte svašta.”

Policajac iz patrole kojem smo davali izjave pokušavao je “smiri” situaciju, da se ne radi uviđaj. Reče da je meni, u pogledu naplate od osiguranja, svejedno da li će se raditi uviđaj ili popuniti evropski izveštaj (nije svejedno, samo hoće da izbegnu svoj posao), pokaza službenu belešku u kojoj stoji da je gospođa kriva. Kaže da ću u slučaju vršenja uviđaja morati da idem do Leskovca u urgentni, Onako, to je već oko 5 popodne. Crna Trava je u tri lepe od Leskovca, 50-60 kilometara recimo. Ne znam šta se dešava sa motorom u slučaju da ja odem za Leskovac, da li ostaje na mestu udesa, da li ga nose u Crnu Travu. Pomisao na onaj trenutak kada mi u 8-9 uveče u urgentnom kažu da mogu da idem, a ja da ne znam ni gde ni šta, bila je dovoljna da mi uviđaj više ne zvuči kao dobra opcija. Ostajem na licu mesta da rešim prevoz motora. Policajac ima nekog prijatelja sa auto prikolicom koji traži 60€ do Leskovca. Ok, to je početak.

Do sada je gospođa već promenila priču, stigli smo i do rečenice “Dobro, moguće da sam ja pogrešila ali ti si bio previše blizu bele linije.” Dalje od toga nismo uspeli. Kako joj objasniti da sam ja bio sa MOJE strane pune bele linije, da je ona sa pola auta bila sa MOJE strane pune bele linije? Iskreno ja nisam ni pokušao…

E da, da objasnim nešto pre nego što krenu saveti tipa trebao si ovako ili onako: U pizdi sam materini, sam. Baterija na telefonu mi je prazna i ne mogu nikoga da zovem za savete (da, bio sam toliko priseban da sam nakon udesa stavio telefon na punjač ali nešto u toj kombinaciji već danima ne radi. Nije radilo ni sada…). Jedino što mi je bitno jeste da se dokopam civilizacije. Obzirom da nisam povređen o naplati osiguranja od povreda ne razmišljam. Dakle, hoću samo da se iz trenutne situacije izvučem na što bezbolniji način.

U svemu tome pojavljuje se i šlep služba. Vraća se prazan i ide za Niš. Hmmm, Niš… Cijena? Prava sitnica. 3000 din. A i to su na kraju platili “svedoci” tj muževi dragih gospođa iz Astre. Prodato!  Motor je morao vitlom da se utovari na kamion, prednji točak odbija da se vrti. Kada sam seo u kamion olakšanje je bilo skoro pa potpuno. Ostaje još samo sitnica u vezi sa boravkom u Nišu. Raka, vozač i vlasnik, kaže da nije nikakav problem da motor ostavim kod njega.

E sada dolazi deo priče za koji moram zahvaliti ovom forumu. Znam za Žiku56 koji živi u okolini Niša. Nismo nikada komunicirali i nemam njegov broj. Uspevam da upalim svoj telefon dovoljno dugo da iz imenika prepišem dva broja: Libero i Kvariša. Kada se lavina jednom pokrene dalje se stvari nekako odvijaju same od sebe. Rakin telefon je sada veza sa svetom. Libera u prvi mah ne mogu da dobijem ali iapk se javlja posle nekog vremena. “Takva i takva stvar, vidi da li možeš da nađeš Žikin broj.” Posle kratkog vremena stiže poruka sa dragocenim informacijama. Zovem Žiku “takva i takva stvar, da li možeš na bilo koji način da mi pomogneš u Nišu?” Žika je član moto kluba veterana 63. padobranske brigade. Kaže da u Nišu imaju prostorije ali ne zna da li je neko od odgovornih u gradu. On ne može da dođe jer ima nekih problema (kasnije saznam da su Žiku tog ili prethodnog dana napali psi koje čuva, dok je pokušavao da spasi štene koje su prethodno napali. Tom prilikom je pao i povredio kičnu a usput su ga psi izujedali…) ali javiće mi se uskoro. Opet, par minuta kasnije i stiže poruka sa sledećim brojem telefona. Janko, predsednik malopre spomenutog moto kluba. “Takva i takva stvar…” “Dođi i ne sekiraj se ništa.” I to je bilo to. Što se mene tiče time je situacija rešena i mogu da se opustim. Truckanje do Niša u poluraspalom kamiončiću traje i traje ali imam društvo. Može već i da se fotka :)

2015-08-07%252520008.jpg

2015-08-07%252520010.jpg

2015-08-07%252520011.jpg

Vozač šlep službe ne bi bio to što jeste da ne stane pored svakog zaustavljenog vozila, da im ponudi svoje usluge. Pred prostorije kluba stižemo već po mraku. Janko i Vlada pomažu da istovarimo motor i smestimo ga u klub, preciznije: u kafić. Klub trenutno ne radi zbog odmora tako da se prostorije ne koriste. “Ostani ovde koliko god ti treba, nemoj ništa da se ustručavaš i kaži ako mogu da ti pomognem na bilo koji način.” Teško da mi je u tom trenutku bilo potrebno više od tih reči. Raskomotim se, pojedem klopu koja se u međuvremenu pojavila i praktično sam spreman za leganje. Zbog toga odlazimo do grada na piće, ipak je glupo ne videti grad (nikada ranije nisam bio u NIšu). Posle jednog pića Vlada (takođe član kluba) me vodi u obilazak grada. Tamo, pa ovamo pa onda sa još par sjajnih ljudi na pivo kraj Nišave. Behu kasni, kasni večernji sati kada se vratismo do prostorija kluba. I pored svega što se desilo tokom dana spavao sam kao beba.

Eto, iskoristio bih ovu priliku da se ovako javno zahvalim gospođi Svetlani D. iz Leskovca (dama plave kose i roza ‘aljine na fotkama udesa) što mi je omogućila da upoznam par ovako neverovatno dobrih ljudi. To je jedina ljudska stvar koju je učinila za mene :) Voleo bih da tema ne krene u pravcu pljuvanja po dotičnoj, šteta je trošiti tastaturu. Hvala.

Jutro potvrđuje da jučerašnji događaji nisu neki hiper realni san, polupani KLE je u kafiću.

2015-08-08%252520001.jpg

Mene tako pomalo boli rame, veliki podliv na levoj butini i neki blago nelagodan osećaj (neću reći bol) u predelu ispod rebara. Gledam fotke sa mesta udesa i polako mi postaje jasno koliko sam u stvari dobro prošao. Do kontakta između motora i auta je došlo negde na braniku ispred njenog prednjeg točka. Ugao udara je bio mali, više kao češanje, tako da nisam od toga pao. Ja sam katapultiran sa motora u trenutku kada se levi štap prednje vile zabio u onaj prostor iza točka na kolima. Udarac je bio dovoljno jak da taj štap polomi a drugi da iskrivi. Zapitam se šta bi se desilo recimo da motor nije udario tu gde jeste. Nekako mi je jasno da bi onda tu ulogu preuzela moja noga. Računam da je čelična cev amortizera malo čvršća od noge a opet je polomljena… Setim se odmah priča Bunara, vonabibajker-a i shvatim: mene i dalje prati nenormalna količina sreće na putovanjima. Jeste, imao sam udes ali sam isto veče sa osmehom i uz pivce o njemu mogao da pričam.

Ako se dobro sećam u pitanju je bila subota i u osiguranju nisu mogli ništa da mi pomognu pre ponedeljka. Nije bilo naročitog razloga da sedim u Nišu još ta dva dana, pogotovo što kući nisam ni javio da sam imao udes. Dakle, za NS prvim busom. Smestih se u sedište, okačih fotku sa mesta udesa na FB i narednih par sati provedoh sa telefonom na uvetu. Pretpostavljam da sam udavio devojku koja je sedela pored mene i čula istu priču desetak puta :D Bio sam zatečen brojem ljudi koji su me zvali, slali poruke, pružali podršku ili nudili pomoć. Ovom prilikom bih se zahvalio svima vama, znate ko ste  :care:

Kući, mama malo zbunjena što sam u civilnoj garderobi a ne motoraškoj. Kada me je videla čitavog nije bio problem ispričati šta se desilo, preko telefona ne bi vredelo. Kupanje, nakon par dugih dana, ručak i pravac u urgentni. Pregled za svaki slučaj jer je ona nelagoda u abdomenu i dalje trajala. Ultrazvuk kaže da je sve ok, ništa povređeno, i to mi se sviđa.

Par dana kasnije organizovana je akcija prevoza KLE-a za NS. Ovde moram da se zahvalim Johanu koji mi je odmah ponudio svoj pikap. Beše to jedan lep izlet na jug. Niš mi se svideo i jednom prilikom ću morati da mu posvetim više vremena.

2015-08-12%252520055.jpg

2015-08-12%252520128.jpg

Ovde Vlada i ja rasturamo na audiciji za glavnog izvođača na Nišvilu koji se otvarao tog ili sledećeg dana. Ne znam zašto nas nisu zvali da nastupimo.  :neznam:

I tako. Mislim da je to to što se tiče putovanja. KLE je tri meseca nakon udesa stavljen na točkove i provozan. Zamenjena je prednja vila, plastike su polepljene tek toliko da stoje. To više nije taj motor… Osiguranje je isplatilo totalnu štetu, sa tim nisam imao problema.

2015-12-03%252520015.jpg

Ostaje mi još da sumiram utiske sa putovanja, troškove i slične stvari ali to sledeći put. Više nisam pod stegom kapitalizma tako da bi to trebalo biti uskoro :)

Kao što rekoh, baterija me izdala na granici.

Peti dan putovanja, trajekt preko jezera Komani i malo istraživanja po dolini Valbone. Glavni put kroz Valbonu je asfaltiran ali još može da se nađe terena za uživanje, samo ako pogodite prave raskrsnice.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.